Rezignirano prihvatanje sumorne stvarnosti koja zatekne čovjeka nakon što uđe u određene godine, ili zapadne u mentalno stanje koje spriječava promjenu situacije. Kada se posljedice pogrešnih životnih odluka, loše podijeljenih, a još lošije odigranih karata i niza tragedija u kovitlacu života nagomilaju i stvore duhovnu katatoniju iz kojeg nema bijega, čovjek odustane od daljeg života.

Rastrzan između želje da stanje promjeni i nedostatka volje za isto, svoju usputnu životnu stanicu počne smatrati posljednjom i na njoj kao slijepi putnik ostaje dok ne počne mirisati ljubičice odozdo.

U nedostatku vremeplova da pogrešne odluke ispravi, ili manjka intelekta da zlu sreću lukavošću prevari, individua duhovno umire, svodeći se na apatični nivo životinje kojoj jedino ostaje da podmiruje svoje osnovne životne nagone i porive, čekajući sudnji dan.

Takvi životi često bivaju ispunjeni alkoholom, lakim opijatima i drugim vidovima hedonizma koji prividno maskiraju životni neuspjeh. Kao mehanizam odbrane, čovjek se počinje porediti sa ljudima koji su imali još lošije karte, ili daleko goru životnu sreću, te se tješi time da ima i gorih sudbina od njegove i da je njegov ili njen život, iako posran, daleko više trpljiv od sudbina sa kojima se drugi bore.

Najmisterioznija nacija u Evropi. Govore slovenackim jezikom, ali su u stanju da razumeju sve druge jezike, bez ucenja ili prethodne pripreme. Da stvar bude cudnija, nijedan drugi narod nije u stanju da razume njih, pod uslovom da nisu ucili slovenacki jezik prethodno. Spekulise se da je cuvena ribica koja se gura u uho i omogucava vam da razumete sve jezike u galaksiji, po Adamsovom "Vodicu", zapravo uzgajana u Sloveniji.

U zdepasta, znojava tela, na sirovom štrokavom vratu, stoji smežurana, masnom retkom kosicom pokrivena, izbočina imenovana glavurda. Prvenstveno imenovana zbog radijusa, prečnika i obima, čije je mere nemoguće izračunati. Neretko zbog težine, pada na levu stranu, u pravcu srca. Kažu, valja se da je neko voli. A ima i onih koje zbog praznine moždanih vijuga plutaju u vodi, ili lebde kad dune malo jači vetrić. Neopažena ne prođe nigde, jer je toliku, da nazovem laskavo, glavu, nemoguće zaobići. Neretko je i psuju, vrlo maštovitim psovkama: "Jebem te u glavudžu, morao sam zbog tebe da zakupim 3 stolice u bioskopu!", "Sve ti jebem punoglavo, zbog tebe udarih čoveku branik. Sedneš, automatski mi retrovizori reflektuju tvoju glavudžu.", "Bog ti pomogao druže, skloni tu vlašku šerpu za kačamak.". Nigde omiljena, jadna, mala, neljubljena glavurda.

Kategorija specifičnosti.

Džimi uvek živi na jednom spratu iznad, ili ispod tebe (osim kada si Džimi). Kuće nisu Džimijevo prirodno stanište. Još dok si odrastao, shvatao si da je Džimi po nečemu različit, divio si se njemu, i njegovoj kolekciji olovnih vojnika. Voleo si njegovog gumenog skočka i poštovao njegov kasetofon. Ali iznad svega, Džimi je svoju misteriju emitovao svirajući gitaru. Kada se oženio, ostavio je gitaru u stanu svojih roditelja, da bi je ti pozajmio kada napuniš četrnaest, i za dve nedelje vratio, odustajući od ideje da ćeš ikada biti talentovan kao Džimi.

Kada si napunio 16, upoznao si nekog drugog lika koji se zove Džimi. Ovaj je živeo sprat ispod tvog drugara iz razreda. Svirao je gitaru. Nekako nisi bio ubeđen da je svira dobro, ali si iz konteksta iscrpeo da postoji i jebač mame Džimi Hendriks po kom je ovaj dobio ime, tako da njegov talenat više nisi dovodio u pitanje. Štaviše, odjednom je "Život je nekad siv nekad žut" počela da zvuči veoma profi. Na "Stairway to heaven" otapala se Tunguzija, Džimi je posedovao tron.

Do svoje osamnaeste, znao si četiri Džimija. Igrom slučaja, svaki je svirao gitaru. Do velike mature, primetio si da svako koga poznaješ poznaje po jednog Džimija (i to sa susednog sprata), lorda plamene trzalice. Jedini lik za koga znaš da je gitarom odneo 1. nagradu na takmičenju u Madridu, zove se Marko. Nema jedinstveno dugu kosu, nije samotni, tragični jahač ka zapadu, ima devojku. Ide u Havanu na studije, i nosi nekarirane košulje. Vrlo je neposeban, takoreći.

Uz mali podstrek samopouzdanja, latiš se ti ipak gitare, i naučiš po koju da odtandrljaš, pošto na mikro-biologiji niko ne ume da svira, a brucoška ekskurzija se bliži. Jednog dana, primetivši da ti je kosa duža nego što si to poslednjom prilikom zamišljao, u spoznaji stepena kariranosti svoje košulje, zaključuješ i da živiš i iznad (a bogami i ispod) nekoga. Pozeri sa faksa koje ne poznaješ ti se obraćaju sa Džimi, i pozivaju te da im se nekad pridružiš na Dunavu, "da sviramo malo".

Nije strašno to što si sam postao razuđenjem objekta svog detinjeg poštovanja. To je cena posebnosti, i sada možeš da živiš sa svojima dok si živ, jer nema te na svetu. Ako ipak skontaš da se ženiš - ostavi gitaru kod kuće, neka živi štafeta.

kurajber je mitsko biće koje je inače otac omžikuru,deda surdepaču,paradeda sukurdovu,čukundeda kurlebalu,navrndeda kurđupu,kurđel askurđelu,askurđel kurđulu,kurđup navrndedi,kurlebalo čukundedi,sukurdov paradedi,surdepač dedi,omžikur ocu i tebi verovatno dodje neki kurac.

Ono što definiše čoveka u raznim situacijama. Nebitno da li si ikad gasio zapaljen komp dedinom rakijom koja je ostala nepopijena jer je komšija Zoran ostao trajno slep nakon konzumiranja ili si mrtav pijan smatrao da je bolje da odmah samovoljno skočiš u kanal umesto da pokušaš da se pomeriš da bi nailazeći auto prošao pored tebe. Nebitno da li si od iznenadne sreće povikao nešto sramotno po čemu si kasnije dobio nadimak ili si instiktivno rekao da ti je omiljeni film Kickass. Čovek se po prvoj reakciji poznaje.

Изузетно зајебан београдски блејач, који по цео дан седи у кафићима, пије сокић (зато јер је то фенси), чита спортски журнал, носи тренерку, беле чарапе и патике (у елегантнијој варијанти Sweet Years фармерке и дукс, зализану косу и наочаре за сунце. Мобилни увек мора бити на столу и увек се са келнером обраћа дрско и зајебано у вокативу (Еј дечко, дај ми један продужени и ђус!). Батица увек мерка рибе, али им никада не прилази (зато јер је то безвезе), са ортацима најчешће прича преко СМС-а, чак иако они седе поред њега у кафићу. Прави батица је свакако појава која се може видети само у Београду (или у Н.Саду - мада тамо је мало метеросексуалнија варијанта). Батице треба да буду туристичка атракција Београда, као што су швајцарска гарда у Ватикану, гондолијери у Венецији, арбатски сликари у Москви или гарда Бакигемске палате у Лондону. Важно је напоменути да батица увек пљује по црногорском приморју и уздиже Грчку, али сваког јула је виђен у Будви.

Једина звезда водиља напаћеног малог човека заробљеног у овој обећаној земљи, заглављеног између седмог и деветог круга Дантеовог пакла. Тамо где су они, они који све само обећавају, лажу, обмањују, маскирају и замагљују ум просечном припаднику неког тамо измишљеног, непостојећег, само њима знаног сталежа.
Према свакој логици, тај мали човек би већ одавно требао бити мртав, лежећи згрчен у некој на брзину ископаној раки, али он се не да, бори се, верује, САЊА. Јер сутра је нови дан, не може бити гори од претходног. Бар он тако мисли, што је у ствари једино и важно.

Nezaobilazna i neobjašnjiva pojava kod stanovništva u poznijim godinama. Potpuna jebena opterećnost smrću i svim stvarima vezanim za istu. Dok nas, mlade naslednike naših očeva i njihovih dugova, ne interesuje preterano ova mračna tematika – naime, mi bismo da živimo, naše babe i dede mahom SVRŠAVAJU svakodnevno razgovarajući o tome ko je, gde, kada i od čega umro. Da li zbog konačne pomirenosti ili svesti o neminovnosti smrti ( koja se samo može uporediti sa tvrdnjom da je voda mokra ) ili pak zbog toga što su bliži kraju nego početku svojih životnih muka, tek, turobna ideja o Kosaču jedna je od popularnijih ( ako ne i OMILJENIH ) tema za razgovor međ' penzionisanim življem ( ukoliko je u čitavu priču ubačena i poneka dosetka na račun države i političara, radosti nema kraja!). Skoro čitav dan između jutarnjeg i večernjeg Dnevnika ume da proleti u lepršavom palamuđenju, teoretisanju i, najkraće rečeno, TRAČARENJU o smrti a da se pritom ne primeti suicidalni uticaj na prisutne mlađe naraštaje ( i čak zaboravi konzumacija lekova za pritisak u 15h ). Zadovoljni kez na vest o smrti poznate osobe (najčešće komšije Jove s III-eg sprata ) ili osećaj istinske sreće prilikom prelistavanja dnevnih čitulja/pomena u prokletoj Politici tj. Crne hronike u Blicu, ne može nadoknaditi čak ni praunučica koja je upravo jebeno prohodala na kauču pored TV-a. Hronične bolne dijaloge koji se tiču većih penzija ili lošeg izbora zeta/snaje svojih ćerki/sinova, potpuno zamenjuju žučne i inspirativne grupne rasprave o kovčezima, grobovima, veštačkom cveću, jeftinim kamenorescima i toliko demistifikovanoj kremaciji. Sve je ovo, naravno, upotpunjeno apokaliptičnim predviđanjima i zlokobnim snovima gde su glavni akteri obično najmlađa deca i neki đavo. Svaka, pa i najmanja sitnica asocira na umiranje dok svako prelaženje ulice može, a i ne mora, da bude ono poslednje. Ispijanje jutarnje kafe se često pretvara u mučno iščekivanje dešifrovanja soca, najčešće letalno-fatalnog sadržaja. Ostatak porodice ćuti i trpi. Stariji beže, mlađi plaču - šta će drugo. Više ne vrede ni upozorenja, ni pretnje gerijatrijskim ustanovama. SMRT je, čini se, odnela pobedu a da još nije ni došla...

Retoričko pitanje upućeno sagovorniku čiju zrakatorsku priču već neko vreme registrujete čulom mirisa umesto sluha. Jedna od onih instant-prozivki širokog spektra iz sarkastično-ciničnog arsenala koju možete da izvučete u svakom trenutku i da pouzdano znate da ćete bez greške zapušiti usta osobi kojoj je upućena. Zašto da budete mlaki i priprosti sa prevaziđenim 'Aj ne rise' i 'Daj, smaraš' kada vrlo efektno možete koristiti ovu zaboravljenu primedbu iz naslova i rešiti se ( doduše, ne zauvek ) smarača, kenjatora i ostalih socijalno zastupljenih napasti? Iz ličnog iskustva je toplo preporučujem.

Spavaonica u kojoj sezonski radnici daleko od kuće provode noć posle kuvanog pasulja i domaće lozovače za večeru.

U bliskoj budućnosti više ništa neće biti dovoljno. Naš sopstveni smrad, zubi ispucali od gangrene, veš zagađen kao da se vukljao po močvarama Everglejdsa i WC šolje u kojima žive bliski rođaci jebenog 8-og Putnika ozbiljno će zapretiti opstanku celokupne ljudske civilizacije. Majke, babe i ostale rumunske glumice više neće imati rešenje za gadiluke svoje dece a Mr. Proper, Ajax, prokleti Domestos i ekipa neće moći da se izbore sa hrpama govana u kupatilima 22. veka. Onaj Petar Petrović što je skidao skramu sa petoparca poješće i sam govno i promeniti ime u opštini. Daaaa, crno nam se piše...
...ali ne ZAISTA jer tu će biti REKLAME BUDUĆNOSTI. I to ne bilo kakve, već 6-D! Da, pogodili ste - to je ono što nas očekuje u novoj eri TV-marketinga! Čuveni reditelji sutrašnjice prosto će se utrkivati u režijsko-scenarističkom osmišljavanju ovih malih remek-dela a poznati glumci i glumice dobijaće svetska priznanja i nagrade za guranje glave u klozet ili pranje krvavog tepiha do iznemoglosti. E sad, ono po čemu će se ove reklame suštinski razlikovati od svojih trenutnih i zastarelih 'rođaka' biće upravo način njihovog plasiranja u javnost. Problem nedostatka empirijskog iskustva određenog proizvoda oduvek je predstavljao pravu noćnu moru za govnare sa TV-a ali će i to, naravno, biti prevaziđeno tehnološkim napredkom. Naime, do tada će već neki kurčev tim japanskih stručnjaka izmisliti model televizora koji će sem svoje originalne svrhe kao medijuma umeti da pere, peva, svira, kuva ručak i masira ( što će, gle'te kurca, značajno smanjiti broj ljudi koji ZAPRAVO izlaze napolje ). Kao takav, TV će postati idealan prenosnik 6-D reklama ali u detalje ne bih previše ulazio - zna se da Vukajliju nadgleda CIA zbog mogućih proroka. Uglavnom, u budućnosti više nećemo morati ni da kupujemo robu. Dovoljno će biti samo da upalimo neki od kanala Pink Korporacije a televizor će sve sam da obavi. Odoh sad...

Поента. Огољена суштина. Једна реченица која погађа директно у мету. Реченица која се обично прећути.

Постоји у човјеку нека нејасна тежња да прећути оно најбитније. Да говори сатима, али да не каже поенту. Да остане нијем када треба казати круцијално. То почне рано. У младости. Једном оћутиш, стрпаш дубоко у складишту своје подсвијести и заборавиш. Заборавиш? Тешко. Речено се заборавља. Реченом се опрашта. Оћутаном, хм... Оно што ниси рекао никада не заборавиш. Увијек ће ти становати негдје на врху језика. Као проклета душа која лебди између живота и смрти, прећутано лебди између ћутње и жеље да се каже. На врху језика. Тик пред пуштање у етар... али ту и остане. До краја.

Неки људи оћуте своју бит. Суштину свог постојања. Никада је не подијеле са другима.
Желио је да буде пјесник. Да пише за дјецу. Желио је да буде глумац. Да пусти бркове као Зоран. Желио је да живи у Даблину... Оћутао је. Није имао храбрости да каже. Да покуша. Постао је рачуновођа. Не живи лоше. Споља. И дан данас куцка у телефону насумичне стихове, док чека зелено на прометној саобраћајници. Обрише кад стигне кући. Оћути.

Гдје би нам био крај да смо рекли све што је требало? Зар би ми жена била Јована а не Жана да сам рекао? Бих ли живио гдје живим? Да ли би ме и даље сматрали лошим да нисам ћутао?

Оћутано гризе. Оћутано уједа. Крваво. Болно. Вјечно.
Ријечи су да се говоре, осјећаји су да се искажу. Немојте ћутати. Последице изговореног не могу бити горе од оног оћутаног. Шамар не боли. Презир је пролазан. Туга се лијечи. Само оћутано постојано траје. Мори и не да мира.

Зашто сам ово написао? Зато што... хм.

Zemlja u kojoj dojče vele.

Opsesivna navika životom izmučenih ljudskih bića da određene aspekte života, koji zahtevaju jedva dovoljan ili nikakav upravni govor, ispunjavaju nepotrebnim, potpuno neprirodnim i krajnje suvišnim razgovorom. Konverzacija u takvim slučajevima jedva da je potrebna. Ponekad su sasvim dovoljne grimase ili klimanje glavom. Dakle, u redu je, smiri se. Naručio si prokletu gurmansku pljeku ili čekaš da ti jebena šalteruša odštampa priznanicu jer si OPET platio basnoslovni račun za struju - NE MORAŠ i dalje da govoriš, niko se neće ljutiti. Naravno, ljudi su pod uticajem civilizacijskih pravila ponašanja - ljubaznost, predusretljivost, kurtoazija - sebe samo još više opteretili i sasvim zaboravili na spontanost i čovečansko pravo da nekoga OTERAŠ U TRI P.M. ( nisu 'Plave Mašne' ). Hej, voziš se vidno raspalim taksijem od mesta A do mesta B - šta ga, koj' moj, pitaš koja je marka i godište...?! Gluvonemi odavno već najnormalnije funkcionišu u trenutnoj životnoj zbrci. Zašto ne mogu, fala Bogu, i ovi ostali...?

Vrlo interesantna i specifična pojava na planeti Zemlji. Naime, po najnovijim statističkim podacima dnevno na svetu umre oko 150000 ljudi, od toga čak oko 22000 dece a više od 20% svih smrtnih slučajeva su nesrećni slučajevi. E sad, da ova definicija ipak ne bude samo hladni matematički podatak pobrinula se ljudska priroda koja ne gleda jednako na svačiju ( i svakakvu ) smrt. Zato je i izmišljena 'KNJIGA ŽALOSTI' kao svojevrsni predstavnik pop-kulture i nenadjebivi graničnik između važnih i nevažnih, poznatih i nepoznatih, nesrećnih i srećnih. Ako ti se posle smrti ljudi ne upisuju u gorepomenutu knjigu - kao i da nisi živeo. Naravno, ne očajavajte. Ukoliko do danas niste ništa značajno postigli ( niste kralj/ica, princ/eza, pop-rok zvezd(ic)a ili glumac/ica ) uvek možete da se nadate da će da vas u prepunom autobusu GSP-a raznese neki bradati nindža. Nada, ipak , umire poslednja.

Vrelo letnji dan, tek poneka ptičica otpeva odu suncu iz krošnje starog hrasta, cipiripi nateže vevericu u kućici na drvetu, kapi znoja se slivaju niz masno naborano čelo izraubanog fizikalca koji pravi betonske oblike za ograde ciganskih kuća...Kola se zaustavljaju, izlazi pička prepička....

Poprckuje, zajebava na sitno, ne usuđuje se da nam otvoreno saspe u lice ono što misli o nama iz straha od odmazde pa nas smara sitnicama nedovoljnim da nas podignu na akciju. Može se tolerisati do izvesnog stepena, nakon čega nastupa prekid filma i intenzivno delovanje po uzročniku iritacije.

Dođe, tako odjednom, ispuzi iz nekog ćoška za koji nisi ni znao da postoji u tebi, i ujede te podmuklo, hinjski, tako da ne možeš da je dohvatiš i otarasiš se napasti.
I nije joj to dosta, jok.
Nastavlja da te jede i jeducka, svaki dan sve više, gustirajući tkivo tvog uma.
I ne možeš joj ništa, ič.

Ti je nazivaš nepravda.
Ti je nazivaš njihovo neshvatanje tvoje ličnosti.
Nazivaš je i kolektivna mentalna reduciranost drugih.

A ona hrani sve te nazive u tebi, hraneći se tobom samim, za nju savršeno bezimenim...

Kad se nalazimo u situaciji da posmatramo snalaženje neke osobe ili bića u ekstremno teškim uslovima. Onog kojem su sve srećne zvezde okrenule leđa. Tada ulazimo u emotivno preopterećenje i nastavljamo sa izuzetnom pažnjom i napetošću da navijamo za njegovu pobedu nad silama prirode.