- Јој, тебра, не знам шта да радим, цео дан мислим на њу, ни порнићи нису занимљиви, ни кладионица, чак сам и комшиницу звао на кафицу, а кад је дошла ја јој стварно скувао кафу..
- Ау човече, ти си баш заглавио, пробај да се дрогираш, или тако нешто.

Brane: E, kako bilo sinoć na Vajt Senzejšnu?
Cane: Ćuti, ne pitaj! Jedva živi stigosmo. Naletesmo usput na neku grupu Uruk-haia, valjda su krenuli u onaj njihov Izengard od SKC-a da slušaju onu njihovu nečastivu dreku. Kad su nas videli, onako sve u belom, već sam video kako žele da nas našminkaju u plavo.
Brane: I? Šta je bilo?
Cane: Šta-šta?
Brane: Pa šta je bilo?
Cane: Pa šta misliš šta je bilo? Bež'te noge, posraću vas, trčali smo toliko brzo da bi nam Husein Bolt pozavideo dok nam je horda bila za petama i glasno urlala. Sreća pa su oni bili pod punom ratnom opremom, kožne jakne, deset kila gvoždja na njima i martine, inače bi nas stigli. Da znaš da mi nije bilo svejedno.
Brane: HahahaHahahahaHahaha....
Cane: More, šta je bre smešno pička ti materina?
Brane: Ma zamišljam tebe kao Gandalfa Belog kako bežiš od šačice orkova. Keso!
Cane: Ha-Ha, šupičkumaterinu! A ti si mi kao neki Boromir pa bi sam ostao da se biješ sa njima?
Brane: xD

Ноћ, погашена светла. Хладно је... Заправо 30 степени је, али ај да направимо мало атмосферу.
Дакле ноћ, мрак... Телефон јбт! На столу ми је телефон, аларм ме никада неће пробудити одатле. Треба га дохватити без устајања. Хм! Како сад... Мисли човече, мисли. Ок, ставићу ћебе на под, јастук на њега, онда ћу каишем са панталона које су ми на дохват руке свући телефон са стола, он ће пасти на јастук, самим тим на ћебе, ја ћу ћебе довући и све ће бити супер. Сцена је намештена! Бичујем каишом телефон. Каиш погађа лампу на столу, лампа пада и удара тастатуру, и као што свака стона лампа уме притиска ctrl+alt+del, монитор се пали. Аааа, ослепо сам! Смањуј губитке, смањуј губитке! На рукама долазим до стола, а дупетом и ногама још увек спавам, хватам телефон који клизи из руку и пада преко друге стране стола.
Дупе и ноге више не спавају, испао сам из кревета и рокнуо главом у комоду.

Лежим немоћан, депресиван и поражен, а ћале ми се пројектује изнад главе у четири примерка:
Не мож' бре ништа с курца!

- Taksi služba. Izvolite?
- Dobro veče. Ovaj, ja bih hteo da vas zamolim za jednu uslugu.
- Uslugu? Recite.
- Znate, ja sam danas u jednom od vaših vozila izgubio telefon, pa ako biste mogli da pogledate...
- Koje vozilo je u pitanju?
- Plava opel astra. Karavan. Stariji taksista, ima brkove.
- A jeste li pokušali da nazovete vaš broj? Možda ga je neko našao?
- Pa nisam...znate, ne mogu nikako da pozovem...
- Koji je telefon u pitanju?
- Panasonik. Sivi.
- Panasonik?
- Jeste...fiksni je u pitanju. Bežični. Slučajno sam ga, umesto...
- Hm proverićemo.
- E hvala vam puno. Izvinite što sam vas sad tako...
- Ma nema problema. Slobodno nam se javite i sledeći put, sigurna sam da ćemo vam pomoći da pronađete i svoj daljinski.

(Замак Немањића у Неродимљу, Лета Господњег цуiе (илити по данашњем рачунању 1315))
Господар Болеслав улази на капију.
Болеслав: Ди га је Милутин?
Чувар: Ено га горе, опет је упао у неки трип да гради манастир.
Болеслав улази у свечану салу.
Милутин: ... и тако ти кажем, оћу да ми саградиш брод цркве од слоноваче и злата, а баци и мало рубина, немој да штедиш да не прођеш ко мајстор Ђурђије на тавче.
Архитекта: Разумем ја господару, али не можемо овде да туримо слоновачу, има падне црква са стене право у море.
Милутин: Онда разнеси стену.
Архитекта: Али господару, та стена има четрес иљада стопа, како да је разнесем?
Милутин: Откуд ја знам, ти си тај аркитекта или како се већ сад то модерно каже, ти би то требао да знаш, кој смо те курац слали код Јониса у Смирну, да вириш младим Гркињама под сукње и пијеш вино, пизда ли ти материна? Е де си Болеславе, кућо, нема те 100 година, нешто си ми ослабио, шта је, нема више дивљачи код тебе доле у Македонији, а?
Болеслав: Ма нешто слабо ове године, морам да се задовољим обичним прасећим и понеким фазаном, него нисам зато дошао...
Милутин: ООООЈ ХРЕЕЕЉЉАААААААА!
Хреља: Изволите, Ваше Величанство.
Милутин: Слушај 'вако. Има д'одеш горе до Рашке, и викнеш војводи Момчилу да налови четрес иљада срндаћа и триес иљада јелена за мог друга Болеслава. Он ће вероватно да се нећка, у фазону "немам толико", али да му кажеш да ће да му у супротном дође Милутин, па има да најебе горе него ономад кад му је ташта сручила истопљено злато на ноге кад ју је назвао дебелом Мађарицом. Јасно?
Хреља: Јасно, Ваше Величанство.
Милутин: Е видиш Болеславе, нешто сам наумио да саградим још једно 20 цркава, па да пређем полако да градим зидове, рече ми Небојша кад је био доле у Цариграду да су дошли неки што једу керове, како оно рече да се зову....Шинези, Минези, неки такав зонфић, па да су они били некад давно у трипу да се преграде он Монгола, те су изградили зид дуж целе границе, те сам ја мислио кад ми освојимо Цариград, Рим и Јерусалим, биће нам доста, онда ћемо да се и ми оградимо, ал' да буде по један златни торањ на сваких 200 стопа.
Болеслав: Да не буде мало много то, а?
Милутин: Ма добро, може и на 210 стопа.
Улази челник Јоаким.
Јоаким: Пресветли господару, хтео сам да ти јавим да се ваши синови Стефан и Константин опет такмиче ко ће да посече више византијских војсковођа, иако сте им ви то изричито забранили.
Милутин: И ко води?
Јоаким: ...Па ја мислим Стефан, бар је водио тринаест разлике, сад је негде прошло полувреме.
Милутин: Ма пусти их, нек се играју деца. Него ја имам један задатак за тебе.
Јоаким: Реците, краљу.
Милутин: Јуче сам приметио да ми је Џеки нешто нервозан, изгледа да га онај Јосиф није хранио довољно, па сам га превентивно обесио за ноге на Звечанску тврђаву. Елем, пошто изгледа да магацин нема довољно хране, мораћемо опет да идемо по залихе.
Јоаким: Је л' опет Татаре, господару?
Милутин: Њих ћемо, мада ми је онај претходни контингент изгледао као неукусан за Џекија. Ако опет не буду ваљали, прећи ћемо на Мађаре, реко ми ветеринар да они имају више протеина. Имаш три дана да ми доведеш једно 200-300 Татара, али добре да ми изабереш.
Јоаким: Бојим се да нећемо стићи да их изаберемо баш за три дана...
Милутин: Два дана.
Јоаким: Али...
Милутин: Дан и по и идете са дрвеним сабљама.
Јоаким: Разумем, господару.
Милутин: И немој више да ме нервираш, има да прођеш као Вујица војвода следећи пут.
Јоаким: А како је он прошао, господару?
Болеслав: Јеси приметио како ћопа на леву ногу?
Јоаким: Да
Болеслав: Е па то му је из детињства, кад је мазно дијамантски кликер Милутину.
Милутин: Добар је човек, али дијамантски кликер је дијамантски кликер.
Јоаким одлази.
Милутин: Него, што си ти беше Болеславе уопште долазио?
Болеслав: Па данас вам је свадба, краљу?
Милутин: Свадба!?
Болеслав: Па да, јел се сећате да вас је мађарски краљ молио ономад кад сте га уватили за гушу да га не удавите у Тиси, већ вам је дао ону своју сестру за жену.
Милутин: Ау, па ја се тога не сећам. Морам да баталим медовину, изгледа да ми је неко стално трује, ваљда су зато данас умрли она тројица што све пробају пре мене, а и ја осећам неку горушицу цео дан.
Болеслав: Биће да је тако, него шта ћемо за ову свадбу.
Милутин: А јел бар нека пичка?
Болеслав: Па није да није, кажу да га је пола мађарских грофова бацало сваког дана мислећи на њу у пољским вецеима.
Милутин: Па добро, послужиће који дан.

- A... 'deste vas dvojica krenuli... pošli?
- Koja dvojica, šta buncaš, vi'š da sam solo jebem te pijana.
- Vidi stvarno... ovo drugo hologramska protekcija... baš je do jaja.
- Ma super je. Aj' pričaj ti s njom, odo' ja po pljuge.
- Ćao... ja sam Marko.

Mirno je ustao i otišao u sobu.
Sa ratišta je doneo pištolj neprijatelja, kao trofej.
Dugo je razmišljao. Nije znao šta da radi. Milion crnih misli su mu se motale po glavi. Nije hteo da digne ruku na ženu koju je i dalje voleo. Samo ju je tiho pozvao da dođe u sobu.

Dok je otvarala vrata, upućujući mu setan pogled, on je samo izgovorio poslednje "zbogom" i povukao okidač ratnog trofeja, koji je bio uperen u njegovu slepoočnicu.

- Sine 'de ideš? - U grad, baba. - Ne valja grad. Ne valja to.

- Mama, tata, ovo je moj drug Dima. On je peder. - Ne valja peder. Ne valja to.

- A što ti brat nije došao? On ne voli babu? - Ma nije baba, nego malo mu je nezgodno zbog sekundarne akutne mijeloidne leukemije.
- Ne valja sekundarna akutna mijeloidna leukemija. Ne valja to.

Majka- Gasi te igrice nije ti vise 15 godina!
Sin- Ja sam ti rodjeni gej..*pravi headshot i ne stize da dovrsi rec* ... rodjeni gejmer, jesi videla!
Majka- gejmen!? Jaao kuku Petre cujes ti sta ovaj tvoj rece?!

- Ујко, знаш шта је Младен сад урадио у школи?
- Опет он? Тај мали је тежак Хијавата...

"E nek te je pojebao,i tebi neko da skine tu paučinu posle 10 meseci."