Zahvaljujem nizašta. Učinje mi ćeif al' posa' mi ne svrši. Istina, za trenutak je djelovalo kao da rješenje postoji ali hladni mlaz vode me ubrzo vratio u stvarnost. Možda neki drugi put.
A priganica je jelo od brašna i vode, prženo na ulju ili masti. Ko ima doda i jedno jaje. Može i malo mlijeka. Ali bez germe jerbo moraju ostati spljoštene. Valja i čašica rakije, čisto da se ne lijepe za tiganj. Ima ih raznih, prijesne se prave oko Jezera, zetski kolači samo u Zeti i jebi mi oca ako znam što u njih turaju od dodatne opreme. Ali, jedno važi svuda, nijesu neka čast.
- Danas žena farbala jaja i reko' ja, mangup da ispadnem, kako bi mogla i neki karmin nabačiti da ofarba i ova moja dva sirotana, i njima je praznik. Al' ne lezi vraže, odgovori ona istom mjerom, veli, neće mi se boja primit', neće na rutavo. - Eee, da hoće moja da se ponudi pristao bi da počupam jednu po jednu pincetom. - Pincetom? Ipak, neka, fala ti na priganici. Ionako je svetac, ne valja se mrsit'.
Supruga Vuka Draškovića,prilično isfrustrirana i nezadovoljna sobom od besa koji je razvila potpuno neopravdano živeći u zavidnom luksuzu i izobilju veći deo života.U narodu takav tip žene terminološki se može svrstati u grupu "Nedojebana Žena" (žena koja zbog manjka pažnje žudi za istom. U nedostatku pažnje pravi raznorazne glupe gestove i daje irelevantne izjave pune cinizma i pesimizma ne bi li se barem na trenutak čulo da postoji).
-Dolazi Danica Drašković kod ginekologa i ginekolog je upita: "Kako nam je pičkica danas?" a Danica na to odgovori: "Ma eno ga kući, piše neku knjigu!" :D
Koji ti je kurac čoveče - drug sam ti! Svoji smo! Izraz korišten u situacijama kada uveravamo nekog ko ti treba verovati po difoltu, ali ipak pokazuje sumnju, što rečima, što mimikom.
- Nisam ti jebao sestru materem! - Lažeš pičko zaklaću te! - Brate, svoji smo! - Što sad nož neće iz futrole jebomater..... - Brate, znaš da te ne bih izdao ni da me seku na peke! - Hmmm...dobro ajde, i ako si je spavao...Od našeg društva jedino ja nisam spavao s njom.
Ortak koji je bio na vrhuncu slave, omiljen u društvu, pravi laf, šmekerčina. E onda je sve uspeo da zasere. Uvalio se u govna do guše, doslovce otišao u kurac. Dužan ko Grčka, nije ga bilo nigde i samo njemu je znano kako je preživljavao. I onda posle tmurnog perioda vraća se u punom sjaju. Kako? Opet, to samo on zna. Sve se vraća na staro, opet omiljen u društvu, možda i više nego prvi put. Opet je sve lepo, bajno i sjajno, samo što je posle toliko godina bedaka stekao neko iskustvo, pa se sad ponaša zrelije. I svima je drago zbog toga, čak i oni koji ga ne vole poštuju ga. I zaslužio je njihov naklon. Jedino što postoji bojazan s obzirom na istoriju da ne ponovi sve nanovo...
Lepo je opet biti u zavičaju. Voleo je selo u ranu jesen. Kako je sišao iz lokala, Radoje pusti korak ka dobro poznatoj rudini iza krivine, spusti zavežljaj iz ruku, zažmuri i triput dubohno udahnu koliko ga pluća nose. Zatim lagano otvori oči i učini mu se da sanja. Prizor je bio isti kao iz sna od sinoć. Seti se da svake noći sanja isti san. Ovaj san. Zatalasano pobrđe je mešalo boje od svetlo žute, preko tamno zelene, pa natrag na narandžastu i tamno braon, do jarko crvene i ponegde crne. Odžaci su se naveliko pušili po razbacanim kućama. On se zaputi svojoj rodnoj čatrnji i već pomisli na ručak koji se kuvao na verigama okačenim iznad ognjišta, u središtu udžerice sklepane od granja i blata, a pokrivene ćeramidom. Nije žurio.
Na ćuviku ispod štale, otac Stanko je uparađen nestrpljivo šetkao gologlav, i kad ga ugleda, razdra se iz sveg glasa: - Pruži korak, mladoženja, mlada će ti se preuda dok ti stigneš! - Pomaže Bog, oče, ja jakom iz grada, lokal je nešto kasnio... - Olenjio si se u varoši, vidim ja. Ajde, presvukuj se, ja sam uprego konja, javi se majci, pa didemo, jesmo rekli u 2?
Brišući staračke ruke o kecelju, mati mu potrča u susret, sa olakšanjem puštajući dugo suzdržavanu suzu. - Nek si ti meni došo, Radoje, radosti majkina! - Kako si, majko? - Sad sam dobro, sine moj. Nema te dugo... - A, radi se, stara, znaš kako je...
U susednom zaseoku, u uglednoj kući gazda-Miluna, starija kćerka Sneža je nervozno tumarala po sobi, praveći se da traži šnalu za kosu, sve u nadi da će prikriti golemu nervozu, koju niko svakako nije ni primećivao, jer je ona bila opštepristuna i pritiskala je kuću kao poklopac na ekspres loncu. Milun je širom otvorio kapiju. U povratku je svartio u podrum i natočio bardak sa rakijom. Mlađa kćerka, sva ozarena, istrča iz šljivara, vičući: - Ete i'!
Milun navuče najnoviju šajkaču i pođe da dočeka goste. - Dobro došli, dobri ljudi! - Bolje te našli, gazda-Milune. - E, jak sam ti ja gazda... - procedi Milun i seti se koliko su mu komunisti žita i stoke pokupili letos. - Kojim dobrom? - napravi se nevešt Milun. - Biće dobro akobogda. - nasmeja se Stanko. - Eee, daće bog. Ajte, ajte, idemo gore na doksat. Žene, dajte posluženje za ove časne ljude.
Radoje, koji je do tada crveneo, zeleneo i plaveo, usudi se da uspravi pogled. Milun je bio rumen u licu, popucalih kapilara na obrazima, sa borama nabrčkanim čelom, glatko izbrijan, sedih obrva ispod kojih su grmele svetlo plave oči. Koščati nos je licu pridavao taj zastrašujući ton i Radoje pomisli da će se srušiti od straha, samo li mu se obrati.
- Ti bi da se ženiš? - pogleda ga značajno i sa dosta topline Milun.Taj prijateljski prizvuk iznenadi Radoja.
Videvši da se muči sa rečima, Stanko uze stvar u svoje ruke: - Pa jeste, gazda-Milune, vreme mu je. Eto, skućio se dole u varoši, pa greota da sam čovek troši celu platu. Moja Stamena zanemogla u ruke, a mi ženske dece nemamo. Ona veli da se lepo razgovaraju deca još od proletos, kad je bilo prelo u donju malu... - Čistiš ulice, sinko, jel to? Ne valja ti naš seljački život, kanda? Fali ti nešto ovde, pa si otišo u varoš? Oćeš dete živo da mi zazidaš u onaj beton dol', pored ovake miline kod kuće, a? E, pa nećeš brajko moj, jok vala! Slušajte vako, Stanko i ti dijete Radoje: ja ću da vi dam dete, al jedino da se dogovorimo. Da vi ja pomognem da završite onu kuću što ste udarili ploču pretprošle godine, i da deca tu žive. Ja ću da dam još ektar zemlje u Lugu, i da žive ko dva goluba, da mogu unučiće da gledam svaki dan i da žive ko i naši stari što su, a ne da mi se potucaju po tuđim kućama, i da ih viđam samo o Slavi i Trojicama. Il tako, il nikako. Ja drukčije dete ne dam! Ti Radoje, vidi šta ćeš, mali nisi, vojsku si služio. - Milune, prijatelju, nemoj tako, pa Radoje je 28-mi na rang-listi za stan, sad više ne nosi metlu nego poliva crevetom, pa možda će i u Savez da ga prime skorije... - Šta veliš??? Marš iz moje avlije, bagro komunjarska! Zar dete za bezbožnika da dadem? O, Sveti Georgije, Mati Paraskevo i svi sveci nebeski, čujete li ovo? Pa jel je moj otac zato Turke na buljuke tero dvanaeste i trinaeste, a Švabe i Bugare u Velikom ratu? Da bi vi, deco, ostavili slavu i ognjište i uvatili se u tu crvenu kalakurnicu? A, nećeš ga Stanko, a ni ti Radoje, dok sam još ovo malo u pamet. Ne dam dete! Muuuuuaaarš iz avlije, sotone, izrodi...
Radoje oseti kao da ga korbačem šibaju po golim prsima. Svaka reč je ostavljala duboki ožiljak i on je znao da Milun govori istinu. Mislio je slično i sam, ali mu je trebao jedan ovakav šamar da se prene. Još od pretprošle godine sumnja u svoju mladalačku zanešenost i opijate nove ideologije, ali je to suzbijao negde duboko u sebi, ne želeći da prizna grešku ni sebi ni drugima. Više se ni ne seća kada je ponovo počeo da govori ''Oče naš'' pred spavanje.
- Reko li ti ja, sinko, da bezbožje dobra donet neće? - više za sebe prozbori otac, dok ih maleno kljuse vraćaše kući neobavljena posla. - E, ja. Tako mi i treba! Sve je u pravu gazda-Milun. Sutra idem u manastir da se ispovedim. Vraćam se kući, oče, ako me primate natrag. Rešio sam!
Stanko od radosti poskoči sa daske na kojoj je sedeo, levom rukom zagrli sina jedinca iz sve snage, a desnom ošinu bičem neuhranjeno konjče, ne bi li što pre stiglo kući. Ako Stamena ne umre od sreće danas, niko neće.
Otac pusti glas koliko ga grlo nosi: ''Pogledaj, de mala mooooja...'', gde ga Radoje spremno dočeka, te nastaviše u dva glasa, tako silno da ih je Stamena već mogla čuti: ''...mala moja, mala moja. Pogledaj de, mala mojaaaaa!''
Riba čiji je rektalni trakt okružen amazonskom prašumom. Indijke su među poštenim svetom poznate kao uzgajivačice ovakve vrste skrivenosemenica, što se može proveriti na svakom čestitom pornićarskom sajtu.
Išao sam jednom u Indiju, imao ribu koja je išla da pronađe sebe čuj, pa ja šatro da joj pravim društvo. Na kraju završila hipsterka u nekoj sekti njihovoj i retko dolazila u našu hotelsku sobu, a ja se već smorio. Zbog tih njihovih uverenja je počela da izbegava koitus i odjednom je rešila da nevina uđe u naš brak. Rekoh, važi ribo, odsad si nevina. Idem ti ja tako Nju Delhijem, već sam počeo da merkam kaljavuše indijske kad ulicom nailazi Anandina svekrva. Kažem ja sebi 'sad il nikad' , od onog tvog akrepa više vajde nema. Priđem džentlmenski, ljubim ruke, ja sam taj i taj. Može neka kafica, ovo ono. Ona u fazonu, jao ne znam, ubiće me čovek, imam gadnu svekrvu, nećka se nećka i na kraju pristane ali da bude neko skrovito mesto. Nema frke. Naručim ti ja kaficu za nju i absint za mene, krene neka lagana spika, ja se tu kurčim svojim posedima itd. Kažem ja njoj, aaaajmo do hotela. A ona, crveni se kao bulka jebem ti sunca. Pa ajde. Jašta, jašta no ajde. Odemo mi u hotel, samo što zatvorih vrata naše sobe kad ona naskoči na mene. Idi bre ženo u pičku materinu, ja spreman kao puška. Kaže ona meni da uđem na zadnja vrata, okej nije spornić. Zadignem ti ja one aljinčine kad ispod TAJGE, PRAŠUME i TUNDRE BRATE MOOOOOJ! Onakav dlakavi mostić do pupka ni ja nisam imao, pre no što sam počo da se depiliram. Zgadi mi se sve to, ali napaljen sam, jbg, mora se. Nabijem joj ja svoju izdepiliranu močugu u rč, izvučem polako napolje.... I tad sam se prvi put u životu uplašio svog kolosalnog penisa koji je sada izgledao KAO JEBENI ČUBAKA. ŠTA JE OVO, ŠTA JE OVO MAJKU TI JEBEM INDIJSKU KAKVE SU OVO MAĐIJE. Dohvatim ti ja kaiš pa sve po onom golom dupetu, EL NEŠ DA DEPILIRAŠ PIČKU???? EL NEŠ???????????? MARŠ IZ MOJE SOBE MAJKU TI JEBEM ŠTA MI NAPRAVI OD KAREE????? Isteram ti ja tako golu nju na ulicu i brže u kupatilo. Srećom, dlakurine nisu iznenada nikle kao što sam se uplašio prvo već su se zalepile pa su se sa prvom vodom isprale i zapušile kanalizaciju što je dovelo do pucanja cevi i rušenja Hiltona u Nju Delhiju. A Anandina svekrva.... Saznalo se da je umalo imala snošaj sa strancem iako je udata pa je privezana pored bunara u džungli gde je tako vezanu redovno jebu Mogli, Balu, Širkan i Bagira. Videćete to uskoro u Maloj nevesti.
Vragolanka, vrca, pičak među pičkama, zlatna ribica među ribama, šmeker u ženskim gaćicama. Neuhvativa kao četvrtina jajeta na zajedničkom tanjiru za predjelo, neobična poput dve koštice u breskvi, deteline sa četiri lista ili trinaeste plate u Srbiji. Bilo da vas ljubi na najšašaviji mogući način uz osećaj koji stvara lizanje ledenog Rumenka na plus 40, bilo da iz kafića u kafić eksirate tekile, valjate se po bilijar stolu, zaspite na klupi u parku ili u dam-ti-dam stilu jurite niz glavnu ulicu... Ona prija kao zaranjanje prstiju u brašno, kao krađa upravo spremljenih kolača, kao umivanje hladnom vodom posle trčanja, kao navijanje na utakmici. U njenom svetu i korov koji ste zapatili može da posluži za pravljenje ljuljaške na kojoj se kikoću i vaše i njene bubice. Ona vas jednostavno ne pušta da odrastete...
Pitanje- odgovor na pitanje "Jesi li?". Ovo je tako zajebana konstrukcija, da i posle serije od 33 pokušaja saznanja jeste li ili nije, i dalje tapkaš u mestu.
- Dobro, 'aj mi sad lepo priznaj- jesi li ti u noći između subote i nedelje bila kod Grge na gajbi i saftala mu džamutku, m? - Ja? Kod Grge? Džamutka? Ne. Nisam. - Sigurna si? - Naravno. Pa šta i da jesam, šta to tebe zanima? - Mene šta zanima? Alo, bre, ja sam ti zaova! Hm, znači, jesi? - Pa ŠTA i da jesam, alo? Al' nisam! - Dobro, onda nisi, je l' tako? - Pa lepo ti kažem, šta i da jesam... - Čekaj, hoćeš da kažeš................................. ( ovo je jedna sedamnaestina razgovora dotične zaove i njene šurnjaje)
