Po mišljenju mama, baba, strini i svastika, nenadjebivo višenamensko sredstvo. Po svojoj popularnosti i delotvornosti preti da ugrozi mesto komovice, belog luka i kantarionovog ulja.
A: Nešto me muči stomak, prejela sam se kiselog kupusa! Baba: Uzmi sodu bikarbonu, da vi'š od nje kad podrigneš, odma' ti se creva razvežu, k'o Milevin jezik!
A: Potamneo mi je ovaj zub iz kog su mi izvadili živac, moram da idem na izbeljivanje... Mama: Ne izmišljaj mnogo, treba tebi izbeljivanje, istrljaš sodom bikarbonom, ima da se beli k'o sneg.
A: Pocrneo mi je onaj omiljeni srebrni prsten, moram da svratim do neke zlatare da ga očiste. Strina: Daj ti to meni, sad ću ja to da potopim u sodu bikarbonu...
A: Jel u ovaj kolač stavljaš prašak za pecivo...? Svastika: Ma kakav prašak za pecivo, sodu bikarbonu, od nje se najbolje diže testo!
A: Zapušen mi je nos, moram da kupim kapi, ne mogu da dišem! Baba: Ma kakve kapi, da da tebi baba malo sode da šmrkneš, gledala sam ja na televiziji, tako isto ovaj jedan rastegne sodu po stolu, pa povuče... A: Nije to baba s... Baba: Ti mi mnogo znaš, kako smo mi nekad bez apoteka živeli, sve su to lopovi čedo moje!
A: Ne znam šta ćemo raditi sa ovim mravima u kuhinji? Mama: Sad ću da ih pospem sodom bikarbonom! A: Pa kako je onda zdrava, ako će da pocrkaju od nje? Mama: Ćuti tu, samo bi bacala pare na neke gluposti, nego donesi i malo komovice...
Ne postoji drugo objašnjenje zašto se u svakom autobusu koji vozi od jednog do drugog grada naše zemlje Srbije nikad ne čuje ništa drugo osim najgore iransko/tursko/bliskoistočne melodije začinjene još nebuloznijim tekstovima ispevanih od strane Šiptara prikrivenih milozvučnim "srpskim" imenima (pogledati pod Beki Bekić).
"Zaklinjem se da ću u svom autobusu puštati samo folk, jedino folk i ništa drugo osim folk radija pa makar on bio i najveće dno! Makar vozio filharmoniju, Zubina Mehtu, Kurta Kobejna, Britni Spirs, Željka Joksimovića pa i samog Mocarta, oni u mom autobusu neće čuti ništa osim folka! Jedini izuzetak koji ću napraviti u svojoj šoferkoj karijeri biće da možda ponekad pustim nešto savremenije, što će reći- turbo folk."
Noćna mora svakog šefa, direktora ili takvog nekog glavnog kurca ekspoziture iz unutrašnosti. Pošto je, jelte, većina sedišta firmi u BG-u, telefonski poziv ka srži kompanije uliva strah u kosti na samo pominjanje te pojave, jer misle da su preko puta žice bića sa tri ruke i četiri noge koji preko fona mogu da te zalepe šakom u glavu. Ova pojava se sa šefova prenosi i na ostale zaposlene koji prekidaju vezu kad ih zove tetka iz glavnog grada.
- Rajko, imamo problem oko sume novca. - Ne zovi me Rajko nego gospodine direktore, jebem te blesava. Šta je bilo? - Nešto nije dobro, i minusu smo 465 dinara. Ne možemo naći grešku. Mislim da trebate pozvati Beograd. - Auff :otkopčava gornje dugme košulje i znoji se po čelu:
...
- Alo, alo, jel to Beograd? - Jok, ja sam Mara, ovde kuvam kafu, ali sekretarica ode negde pa kaže da se javljam dok se ne vrati. - Dobro, zovete se Mara, ali iz Beograda? - Ne, ne, ćaća mi je došao sa Kosova, a mater iz Like, ko zna gde su se spanđali, valjda preko nekih zajedničkih prijatelja. - Ne pitam vas to, nego da li ste sad u Beogradu u glavnoj ekspozituri naše banke? - Ma jesam, ali putujem svaki dan. Nekad autobusom, a nekad me i muž vozi, skupo gorivo vražiju im mater američku, šta smo im mi krivi. Jedva čekam da se Šešelj vrati, biće revolucija! - O jebem ti mater i tebi i mužu i ćaći i Beogradu, jebene budale narkomanske. Mrš u kurac, jebite se manekeni!
Za Srbe, zemlja u kojoj apsolutno ništa ne valja - vlast, opozicija, životni standard, infrastruktura, školski sistem, tajkuni, kriminalci. Jedino što vredi jesu sportisti i sportski uspesi za koje svi žive i koje prate sa neverovatnom harizmom. Za strance, Srbija je zemlja fenomen. U Srbiji su ljudi od 1389. doživeli više ratova nego prestupnih godina. Infrastruktura se sruši pre nego što uspe da bude izgrađena i opet se ide dalje. Naše muzičare gotovo da ne slušaju, ali u julu i avgustu pola Evrope dođe sve skupa sa svojim muzičarima na Egzit, Guču i Bir fest. Uprkos tome što u poslednjih dvadeset godina fudbalski klubovi služe za popravljanje gol-razlike, kad god postoji prilika, stadioni su puni, gore i impresioniraju ceo svet. Sportisti su već posebna priča. Sa svojih par miliona stanovnika, Srbi redovno objašnjavaju neke stvari onima sa Zapada. Košarkaši dobijaju Amerikance u sred njihove Amerike. Nakon nekoliko slabijih godina, dolazi srebro na EP-u, sa sve Kostom Perovićem u ekipi. Odbojkaši već dvadeset godina dominiraju. Drugi menjaju timove, selektore, pozivaju strance, ali ne vredi. Gde god ode, Srbija je u vrhu, bilo da su u timu bile legende, Vanja, Nikola, Kvisko, Gerić i ostali ili klinci poput Mitića i Starovića. Slično je i sa odbojkašicama. Posebna priča su vaterpolisti i teniseri.Teniseri su trenirajući u praznim bazenima napredovali, a danas su u vrhu svetskog tenisa. Uzimaju titule gde stignu i teraju ostatak sveta da se ozbiljno zapita šta to Srbi imaju, a oni ne. Pa jedna Amerika, nekih 50-ak puta veća od nas ne može da izbaci tenisera u prvih 15, a mi ih imamo trojicu. Vaterpolisti su već fenomen. Da li zbog toga što su im teniseri zauzeli bazen, ne znam, ali oni već po pravilu nemaju gde da treniraju. Idu po komšijskim zemljama, spremaju se, a onda odu na takmičenje i počiste sve. I dovedu ostatak sveta do toga da stavi prst na čelo i zapita se šta ovi imaju u sebi, pa bez mora i bazena u državi decenijama deru sve ostale kao volove u kupusu. I onda dođemo do one čuvene urbane legende, koja se proteklih meseci provlači kroz medije, što elektronske, što štampane. Srbin je: najbolji teniser sveta, najbolji odbrambeni fudbaler sveta, najbolji košarkaš Evrope, najbolji odbojkaš Evrope, najbolji vaterpolista sveta. Da ne pominjemo ko je izmislio struju, dobio Nobela za književnost, usavršio telefonske veze krajem 19.veka. I kako sve to? Pa, jednostavno, svi su Srbi, drugog razloga nema!
1. Znati biologiju k'o dr. Haus i skoro dobiti četvorku. 2. Znati poruku pesme "Santa Maria della Salute" bolje od Laze Kostića i dobiti 3. 3. Trčati brže od Useina Bolta i izvući 3 iz fizičkog. 4. Imati 4 iz istorije i (kad odeš kod svetog Petra) objasniti Napoleonu zašto se zeznuo u bici kod Vaterloa. 5. Znati bolje Srbiju od Cvijića i zamalo dobiti 4. 6. Biti ponosan zbog svega gore navedenog.
Reporter "Beogradske hronike": I da li se vi ovde nekad bijete? Gimnazijalac: Da. R"BH": Kada? G: Pa kad npr. on zna bolje geografiju od mene.... R"BH": ???? A čime? G: Pa uglavnom šestarima...poneki put i trouglovima... R"BH": !?
Činjenica je da dok normalni muškarci razlikuju onu paletu boja koja se uči u najranijim godinama života (od bele do crne), žene razlikuju oko 934518 različitih boja i nijansi - od miš sive, boje breskve, boje kajsije pa do boje cimeta, metalik zelene, muslimanske zelene, šumske zelene, boje ametista, boje šljive, purpurne ljubičaste nijanse patlidžana ...
Muškarac koji savlada žensku kategorizaciju boja i nijansi neminovno postaje ili gej aktivista ili stilista.
ON : Video sam finu košulju u Ušću. Nisam nosio pare pa idem sutra da kupim. ONA : Jesi siguran da će ti dobro stajati? Kakav je kroj? ON : Stajaće mi. Ista je potpuno kao bela koju si mi ti kupila, samo što je plava. ONA : Kako plava? ON : Svetlo plava. ONA : Kako svetlo plava? ON : Pa svetlo plava, pobogu! Nije tamno plava, nije teget nego je svetla! ONA : Znači nije šerpa plava! Dobro je! ON : Šerpa nije boja nego kuhinjski sud a košulja je svetla! ONA : Da nije onako zagasito plava, golubije plava? ON : Golubovi su, ako mene pitaš, sivi a košulja je plava. Baš svetlo plava! ONA : Znači nebo plava? ON : Da, može se reći, boje neba! ONA : Da nije ipak bebi plava? Slušam te! Nebo plava ili bebi plava? ON : Jebote, otkud znam! Svetlo plava! ONA : Pa šta si gledao kad ne znaš! Da nije Šešelj plava? ON : Jel' tebi dobro? Šta je Šešelj plava? ONA : Kako ne znaš? Priseti se kakve je on košulje nosio dok je bio u Srbiji ili još bolje - pogledaj na netu. Plave, na kratke rukave, pa obrati pažnju na nijansu. Znaš kad da je pričao da mu to žena bira jer mu se navodno slažu uz oči i lepo mu stoje. Mrzim tu boju, nemoj to da kupiš! ON : Ja stvarno ne znam o čemu ti govoriš, boja je baš lepa! ONA : Baš lepa? Da nije onda rojal plava? ON : Predajem se! Kupiću opet belu, samo prestani! ONA : Snežno belu, prljavo belu, cink belu ili olovo belu? A?
On je mračan, tajanstven i neuhvatljiv. Njegovo je srce tamo negde u daljini, gde Sunce zalazi, trava je sočna, nebo beskrajno, a sinje more zapljuskuje stenovite obale. Voli žene i one vole njega, ali svestan je da nikada neće moći da se skrasi jer njegova je duša neukrotiva poput pastuva kog jaše bez sedla, dok mu se bujna crna kosa vijori dok je letnji vetar mrsi. Dok sedeći sam na brdu, pored vatre, zamišljeno i setno gleda u daljinu, svirajući ciganske pesme na gitari, on u stvari proklinje svoju gorku sudbinu večitog lutalice i čezne za toplinom porodičnog doma. Zbog svega ovoga, žene ga još više vole.
-------------------
U stvari je običan klošar i pozerčina.
Ja sam samo vagabundo, mene ljubit', to je ludo....
Proces u kome namazana osoba na neki način sprovodi nekakvu prevaru.
unuk: deda daj pare. deda: neću, šta će ti? unuk: (farba) treba mi da izvedem novu devojku (ide sa društvom da se napije), znaš kakvu sisu ima, moraš da mi daš da imam da joj platim bar tri pića. deda: pa nisam ti ja ograda da me farbaš blago dedi, ali sviđa mi se kako si namazan, takav sam bio i ja, evo tebi zato malo parica.
Podvrsta ljudi, čini 95% homosapiensa. Po fizičkim karakteristikama identični ljudima ali lišeni zdravorazumnog rezonovanja. Nasuprot zakonima evolucije, stvoreni i predodređeni za destruktivno ponašanje kako prema samom sebi, svojoj okolini, tako i prema ostatku primato-ljudske populacije. Ne poseduju svoje ja, sputani kvazinacionalizmom, medijskom manipulacijom i šund kulturom, nametnutom od strane 'jačih' primata. Pripadnici Hakslijeve Delta minus kaste, Orvelovi proli, ušuškani u iluziji života, na infuziji hleba i igara, srljaju u ostvarenje svoje sudbine, da šireći smrad svoje mentalne zakržljalosti istroše svoje resurse, i skupljeni ispod jedne šljive donesu pobedu svojoj primatskoj rasi ubivši i poslednje ljude.
-Njujork 29.04.2011, od strane grupe primata, koji upiru svojim prstima i gromoglasno se smeju, jedna šimpanza biva prekinuta u razmišljanju u svojoj ćeliji zoološkog vrta. Šimpanza samo blago odmahnu glavom i pomisli: Jes' da sam primat al' sam barem majmun.
