Животиња, не мост.
Пасји живот је милина, газела је сјебана. Стрес, стрес, стрес. Не можеш ни воду да попијеш а да нешто не проба да те поједе.

Izlaz iz ćorsokaka kad protokol nalaže da se o pokojniku govori sve najlepše, a nema se šta lepo reći.

Od sumraka do svitanja.

Израз за добру чку, пореклом негде из подручја на потезу Кандахар-Једрене. Поседује онај префињени блискоисточни изглед који се ретко среће, јебале их фереџе да их не јебале. Жена која успева да изгледа царски и поред шаторског крила на себи.

Благданска пурица. Јебена празнична ћурка.
Колико год се Хрвати трудили да одаље језик од комшијског, не примећују решење за њихове проблеме, синтагму која је најдаља од српског.

Особа чије је генетско стабло сатрулило. Неспособна за самостално нормално функционисање, ослања се на околину да га одржава у животу. Али, околина га је одстрањивала хируршки.
Некада су се генетски ћорсокаци тако и завршавали, ћорскокаком. Сада, они се множе. И множе.

Sramni čin pljuvanja po mnogim lepim tradicijama našeg naroda kao sto su život u vodi ili u krošnjama drveća.

Svetac, velikomučenik, istorijskom greškom izgubljeni treći brat, Konstantina, poznatijeg još i pod geto imenom "Kiril" i Metodija, poznatijeg još i kao "Jenny from the block".
Za razliku od gorenavedena dva moravsko-vatikanska plaćenika, koji su Slovenima doneli pismena* i utoke, Svet Konfuzije, večiti zaštitinik zbunjenih i sablaznutih, uneo bi mnogo konfuzije u nacionalne istorijske izvore, ali i sopstveni način molitve:

U ime Oca i Sina i Svetoga duha, ŠTA?!

--------------------------------------------------------------------

* Прѣждє оубо словѣнє нє имѣхѫ кънигъ нъ чрътами и рѣ3ами чьтѣхѫ и гатаахѫ погани сѫщє, je l te...

Шанкер кога на радном месту спопадају којекакве пијане будале, а он опет, мирно и са пријатељским смешком на лицу, точи нова пива.

Између осталог, назив за људе из Републике Српске који живе, раде, студирају у Србији, а нису познате личности, успјешни спортисти, познати књижевници...

Dobro ustanovljen brend odevne industrije, specijalizovan za zimsku odeću tipa kape sa ćubicama, vunene čarape, šalovi, rukavice, ali i veoma avantgardni džemperi i prsluci. Ističe se za vrat iznad raznih Žan Pol Gotjea i Đani Versaćija sveta, ponajviše ručnim radom i profilom dizajnerki/štrikačica.
To su uglavnom žene u poodmaklim godinama, (kod nas poznate kao “baba”), koje rade pod dejstvom psihoaktivnih faktora, kao što su fotelja pokraj furune, zvuk televizije u pozadini, šolja toplog čaja i par sati meditacije, gde svojem unuku/unučici s ljubavlju osmišljaju i izrađuju unikatnu modnu kreaciju, često pravi modni “krik”, zbog kombinacije boja, šara, oblika i detalja.
Ako vas još baka gotivi, možete da je ložite da vi smišljate šta, a ona da štrika.

Јебе кеву и рођен за цитирање. "Експендаблс" не може да буде куљи од њега. Зајебан до сржи.

Иза ових врата, у згради која се налази у најлепшем делу Београда, насељу Неимар, живи гђа Христић. Гђа Христић, својевремено преводилац, публициста, пиколиста великог оркестра СХС-а и мачевалачки шампион, осма је генерација која насељава ово здање у срцу града. Супруга академика Пајића и мајка Сташе и Андреја, сликарке и наркомана.
:Зврнддддд:

Kad možeš da izabereš i perfektno odglumiš ulogu koju god
poželiš, a ti biraš da budeš – baš to što jesi.

Topli napitak namenjen uživanju i opuštanju, pretvoren je u nešto krajnje složeno, te vam je pri odlasku u kafić potrebna brošura da biste pravilno naručili istu.

Parazitska vrsta iz savremene narodne realnosti. Originalno iz reda plavuša (otuda i ime), ali je vremenom evoluirala, pokazujući znatan stepen prilagođavanja imperativima napretka u ekosistemu nauštrb opstanka (ili kvalitetnog života) drugih članova.

Не може свако ћутање да буде ћ у т а њ е. Само посебна ћутања могу да заслуже назив и статус ћ у т а њ а.

Није то оно кад ти ћутиш јер немаш шта да кажеш, или те је неко наљутио па ти сад ћутиш љутито на њега. Ни оно кад ћутиш јер ти је тако дошло, штосеонокаже - спокојан си ваљда због нечега (пише у тамо неким часописима да тако ћуте блиски људи, особе које немају потребу да стално затрпавају једно друго теоријама и ставовима, занимљивостима и ексцерпцијама из властитих прикљученија), и онда ти безбрижно ћутиш, а у себи ћарлијаш (а овако пише у неким збиркама поезије, ваљда је и то неко паметан смислио и међ народом раширио).

Дакле, то не. Ово ћутање - ћ у т а њ е - развија се полако и наравно ћутке.

Почне да клија у оним тренуцима кад ти нешто падне на ум, а што на ум - то и на друм, па хоћеш и другоме то да кажеш, да му покажеш и поклониш комад, бар кришку, себе, па да заједно наставите кроз мисли и реченице, обогаћени и зближени трансфером поклоњених комада сопствености.
И, шта се деси? Налетиш на зид. На бедем. Или на шанац. На јарак. На јаз несхватања и неприхватања понуђеног, чак презривог одбацивања. Ништа. Ти прећутиш.

Други неки пут пожелиш да другоме, теби наизглед блискоме, саучеснику у раси, средини и моменту, опет пружиш чест својих можданих трудова, можда и да му разбистриш поглед на васколики овај божји пашњак, да му словом злонемислећим укажеш да није све тако као што он дума, да је боље да престане са неплодношћу и трулошћу својих дана. Опет зидина, опет провалија. Испаднеш чудак. И прећутиш.

Неки тамо пут, падне ти опет нешто на ту твоју памет (која је ареал, очито, веома склон падавинама и оборинама - кажу тако на прогнози након дневника, и наведу колико је пало милиметара ту, а колико тамо), и ти заустиш, да се у глас претвориш. Е онда ти напокон испаднеш паметан, па затвориш уста. Шкљоцну зуби, и ти прећутиш.

И би добро. И како ти се затворише уста, отворише ти се очи. И ти схвати да је ћутање твоја мембрана, твоја келија манастирска и твој карантин (овако се каже и у некој познатој нумери, кад овај један хоће да заборави неку своју љубав, шта ли је). Да је боље да ћутиш и прећутиш. И тако се у теби то ћутање стврдне, или окошта, свеједно.

И то не би био проблем да си ти срећан што ћутиш. Али, ти хоћеш да кажеш. Нећеш да ћутиш. А ћутиш. Јер је тако добро. Јер нема ко да те заиста чује.

U samoproklamovanog čuvara nepatvorenosti jezičkog izraza može da se s jednakom slašću, obuhvaćen iznenadnim plamenom svrhe, pretvori deda Vlada sa splava pored kumovog, ona raspađoština što mi dolazi na šljaku da valja piratske diskove, ziljava menadžerka u Telekomu i ortak sa fudbala za koga si mislio da je normalan. Ma ne seri, stvarno se ne kaže razočarenje nego razočaranje? Nisam bio kući nego KOD kuće? Poslednji put mi kažeš da nije zadnji? E, stani, siguran sam da je ovo pravilno: a da se svi vi lektori-rekreativci kolektivno nosite u pičku Madlen Olbrajt sa svojom analno-šićardžijskom pedanterijom oko apsolutno nebitnih stvari?

Jer normativi služe pre svega tome da olakšaju osnovnu poentu jezičke komunikacije: uspešno prenošenje poruke. Sve ostalo su detalji pomoću kojih se postiže određeni utisak. Kada pišem ovako akademski i poštujem pravopis, šaljem signal da sam obrazovan, inteligentan, timski igrač, kao i da bismo svi zvučali kao 24-karatni kreteni kada bismo se stalno izražavali književno. Kada napišem OCAD NEIDEM NA STADIJON JEL JE TOLE LOPOV!1 šaljem signal da sam trinaestogodišnjak iz Padinjaka koji je iz nečijih kola deknuo laptop. Ali sve to nije bitno sa lingvističkog gledišta, jer sadržaj same poruke je jednako uspešno prenesen u oba slučaja.

Ako si u prethodnom životu zgrešio u rangu Adolfa Ajhmana ili Andersa Eskobara, postoje šanse da naletiš na boss-verziju, Šipkomlatarajućeg Zombija koji zrači na temu potrebe za održavanjem čistote nacionalnog jezika. Za takvog čuvaj prost hedšot kambek: “Jebote, kako ćemo to bez sapuna, kad je to turcizam?” i gledaj kako mu mozak curi na uši dok razmišljaš o lepoti života i jezika kao žive stvari koja se stalno menja i prirodno odbacuje sve andede što pokušavaju da ga zamrznu u onom trenutku u kome su njihovi čemerni životi stali.

Дакле то је место где се губе жабе. Бермудски троугао за жабе, то је то. Само људи који се баве овим тешким послом, сакупљањем жаба за незасите Италијане, знаће о чему говорим.

Krenuo si da sa drugarima, avanturistima, željnim uzbuđenja, adrenalina ili makar trenutka bekstva iz ralja urbane džungle, nazad u naručje prirode, napred u sokove matice. Možda ćete da hajkujete zlatiborskim visoravnima ili kampujete u zabitima Homolja. Možda ćete da splavarite Tarom ili se verete po Prokletijama. U svakom slučaju, jedva čekaš da otkriješ sve lepote svoje rodne grude, da udahneš miris šume, da čuješ zvuke divljine. Vlažan si od želje da upoznaš njene izvorne, čestite ljude, da sa njima podeliš pravu domaću prepečenicu i osetiš autentičan duh čoveka neukaljanog potrošačkim društvom.

Sve je predivno, vreme vas je poslužilo, iskusni Peđa je spakovao ama baš sve što treba za muževno putovanje u delimično nepoznato. Pičite kroz rastinje, raspoloženje raste, svi zezate i prozivate dežmekastog Dimitrija, ne date mu otvarač za konzerve, dobacujete se njegovim termoforom, dobacujete mu „Skiči kao prase ako hoćeš da ti ga dam“. I on skiči, dok se vaš zvonki smeh ori kroz krošnje i odzvanja niz gudure a termofor se presijava belinom podnevnog sunca.

Kako zalazite dublje u krasote flore, pri svakom susretu sa malim čudima faune sve ste uvereniji da ste dobili baš ono što ste tražili. Nema ničega što bi vam moglo pokvariti ugođaj i osećaj da ste raspojasani istraživači, kročitelji i krčitelji, na korak od toga da budete ploditelji i pamprčitelji – sem ponekog čobanina koji vam iz daljine nešto maše, a vi njemu odmahnete i nastavljate dalje, dublje, dok najzad ne ne dođe veče. Podižete bivak, zimikate se ko će da deli šator sa Dimitrijem, Marko je već izvadio gitaru.

A onda, pucanj.

Ptice prhnu i odgrakću. Vi se ukipite. Peđa, kao i uvek najpribraniji među vama, prvi skoči na noge i zausti da nešto kaže, ali već je kasno jer njegov uzvik prekrije još jedan zaglušujući prasak – metak se zabija u kamen tik ispred tvojih nogu, ka-ćijung!

Iz žbunja se pomaljaju tri prilike, tri muškarca naoružana dugim cevima i obučena u zapuštene kombinezone prljave kao mašta Rođe Raičevića. Jedan je veći od ostalih, pakleni krmak sa glavom koja ne poštuje pravila Euklidove geometrije i koja mora da je uspešno zaustavila rad hidraulične prese makar jednom.

Krmak gleda okolo i pogled mu se zaustavi baš na tebi. Odsjaj bale mu sevne sa donje usne koja se krivi u osmeh, svrdla te čkiljavim pogledom pod koprenom graški znoja koje su mu se skupile na trepavicama, otkopčava svoj štrokavi šlic levom, dok desnom, u kojoj je pomalo zarđali ali i dalje jezivi kalašnjikov otet od mudžahedina devedeset treće, pokazuje da klekneš.