Bio sam tad student, tek upisao fakultet. Prva generacija studenata u mojoj familiji, nije mala stvar. Još veća stvar bila u to vreme da se iz užičkog planinskog sela studira u Kragujevcu. Trebalo je para, rođeni, a mi ih nismo imali!
Našao sam dobru sobu, kod fine gazdarice, baba Milke, mada je najbitnije bilo da je bila jeftina. Gore, odmah pored Paligorića, čuvene gradske kafane.
Kad sam prvi dan prošao pored Paligorića, zamirisali ćevapi. Svaki sam sastojak osetio, majku mu. I meso, i luk, i začine, i ćumur na kom su se pekli... Kako bih smazao dvadeset, mislio sam se. Al nije se imalo, često sam i u najosnovnijem oskudevao, a i morao sam da učim, ni za druženje nisam imao vremena.
Prošla prva godina, ja najbolji u generaciji. Šta ću, jedini mi beg od bede bio da učim. Dobio i stipendiju, al i to mršavo, a morao i kući da pomognem, oni su još manje imali. Bila i jedna Sanja što mi se svidela, al nisam smeo da je pitam, jer sam znao da nisam imao dva ili tri sata dnevno za devojku. I svaki put kad prođem pored Paligorića, osetim onaj miris ćevapa, i zarekao sam se da ću od prve plate da pojedem tix dvadeset ćevapa.
Završio pre roka kao student generacije. Odmah me uzeli za asistenta. Lep posao, mislim se. Plaćaju te fino da učiš, to mi išlo od ruke, bude i po koja studentkinja... Milina! Brzo stigla i prva plata i, kako sam je podigao sa blagajne, zaputio sam se pravo u Paligorić.
Usput sam zamišljao kako ću konačno da utolim glad, razmišljao o salatama, kajmaku, kako mi se mekani ćevapi tope u ustima. A sve to ne ide bez piva, razume se. Seo i naručio sve redno. Pojeo ih.
Ništa. Ko da sam bilo šta drugo u usta stavio. Probao i sutradan. Ništa. Više mi nisu ni mirisali toliko lepo kad sam prolazio pored Paligorića.
Postao sam i profesor. Imam dovoljno za porodicu, moje matore, za društvo... Od tad ne znam koliko sam ćevapa pojeo, a još imam neki svrab u grlu, kao neku glad, za onih dvadeset ćevapa kad sam stanovao kod baba Milke.
I onda sam shvatio da je ta glad mogla da se zasiti samo tad. Kao što studentkinje od dvadesetak i više godina sada ne mogu da mi nadoknade onu Sanju koju nikad nisam pozvao da izađemo jer sam znao da bi mi to oduzelo vremena.
Sve u svoje vreme, rođeni. Sve u svoje vreme...
Samo da mi je da ovaj svrab iz grla nekako ode...
LadiesWashroom
Prekid memorije posle žestoke pijanke.
Slikao si celo veče ribice po separeu, đuskao, provodio se. I tamo negde posle petnaestog rubinštajna otvorio ti se poklopac u glavi I sve što si slikao osvetlilo se bespovratno kao stari Kodakov film u Lajka fotoaparatu.
Nema reklamacije, sam si kriv.
*♫♪Dodir leđa o leđa, ruka led ledenaaaa, o kako bol…♫♪*
*klik*
-Mrhjhahlj…. Mhhhhalo?
-BRATE! DOBRO JE ŽIV SI! GDE SI TI, ZOVEM TE OD 6 UJUTRU JEBOTE?!
-Pfuuu… Čekaj malo da vidim. Vidim prozor… veliki…I Vidim drveće kako prolazi….
-KAKVO DRVEĆE?!
-Zimzeleno valjda, tako liči da ga jebem…
-ŠTA JOŠ VIDIŠ!? JEL PREPOZNAJEŠ JOŠ NEŠTO?!
-Auh, stani da se okrenem… Vidim tri stolice prekoputa, sede neki ljudi.
-KAKVI LJUDI BOKTEJEBO! JESU OPASNI? KAKO IZGLEDAJU!?
-Normalno manje više. Jedan čiča, I dve starije gospođe. Aj budi na vezi da ih pitam.
Gospodine izvinite, gde se ja nalazim?
-Mi a fene ez a fickó akar tőlünk?
-Aha, hvala. Brate ovo su đarme, a kad malo bolje pogledam ja sam u vozu za Budimpeštu.
-KAKVA BUDIMPEŠTA MAJMUNE JEDAN! DO PRE 4 SATA SI BIO SA MNOM!
-Matori živ nisam. Osvetlio mi se film, zadnje što se sećam je da sam popio deseti vinjak, posle toga ništa.
-Jegyek a felülvizsgálat! Karte na pregled!
-E matori mora palim.
Zaboravio si ti mene, praunuče. A pritislo te sa sviju strana, vidim ja, pa reko' aj' da ti se bar u snovima javim. Nije ti lako. Gor' visoko, a dol' tvrdo. Da ti pripovedam kako je meni bilo, možda ti bude lasnije:
Bea novembar 1915., u Peći. Jedemo ti mi neki klot pasulj, sumorna je slika, kiša neka, bljuzgavica, blata na sve strane, kusa vojska u tišini, samo goveda gladna riču. Jede sa nama i Vojvoda Stepa, reč ne progovara. Dobar sam ja sa njim bio još od '12-te, kad'no rasterasmo Turke kod Kumanova. Priupitam, čisto da prekinem muk:
- Je l' mora, Vojvodo, baš preko albanskih gudura? Arbanasi će nam glave doći, a ako nam oni ne doakaju, bez 'leba i po mrazu, sami ćemo skapati.
- Ama, je l' se to ti bojiš, Janićije? - upita on.
- Nije mene stra', Vojvodo, no mi se klizaju opanci - velim ja njemu.
Zasmeja se ona golobrada dečurlija iz ''1300 Kaplara'', nasmeja se i Stepa, a nije mu do smejanja. 'De si ti još vid'o da Kralj, Vlada, Vrhovna Komanda, sva skupština, 'teligencija i vojska jednog naroda napušta svoju Otadžbinu đuture? Dabome da nisi vid'o, nećeš ni da vidiš. I sad se često upitam, da l' je moralo tako? Da l' je to bila hrabros' ili ludos'?
A pritis'o Švaburina ozgo od Beograda, pritis'o Bugarin od Niša, pa nema se kud. I ako pređemo te planinčuge, šta ćemo posle? U tuđoj zemlji?
Ne pitaj me kako sam preš'o Albaniju, ni kol'ko smo u Skadru čekali na ''saveznike''. Ne pitaj me kol'ko sam kila im'o kad stigosmo na Krf. Ne pitaj me ni kol'ko sam boraca sahranio usput.
Al' me pitaj kako uzesmo Kajmakčalan i probismo Solunski front. U neka doba, kol'ko smo brzo prodirali, stigne ti moja pešadijska četa Vrhovnu Komandu na čelu. Prepoznam još s leđa sedu glavu Vojvode Stepe, na konju.
- Pomaže Bog, Vojvodo! - javim se ja, a vidim i njemu milo.
- Šta je, veli, Janićije? Ne klizaju ti više opanci?
- Poznaju teren, odgovorim ja k'o iz topa. Za ovu su zemlju opanci i pravljeni!
Znam ja da ni tebi danas nije lako, i tebe opkolili sa sviju strana, pa još i ozgo pritiskaju. Zapamti samo jedno, praunuče: nema Vaskrsa bez Golgote. Sloboda košta, mili moj.
Aj', u zdravlje, pa se seti Janićija tvoga, makar o Zadušnicama...
Poza iz koje se pozdravljamo ili upoznajemo sa novopridošlim uvaženim gostima dok sedimo za stolom. Zadnjica leluja na 10-15 cm od stolice, ne više.
"Kolko ti još rodbine dolazi na ovu proslavu, ubi me ovaj polučučanj!?"
Tekst izvrsne asimetrične vrednosti, provučen kroz najširi dijapazon vremenskog i konstruktivnog toka, načinjen u umu nekog destruktivnog manijaka, isklesan u kamenu Mont Everesta. Ona priča kada je neko nešto sa nekim uradio na neki način, što neko, negde, u nekom vremenskom periodu treba da pročita, da pusti tu masivnu količinu informacija kroz receptore vida i lokalizuje ih u malom mozgu, prinuđen da količinom datih podataka izbaci iz mozga celu srednju školu i onu jednu jedinu knjigu o preživljavanju u divljini urbanističke sredine, vođenu kroz način pravilnog i racionalnog šopinga, prevashodno namirnica i ravnomernog raspoređivanja primljene monetarne vrednosti u vidu plate.
Nešto poput one priče koja sve zanima, ali niko ne želi da je čuje ili ne daj bože, pročita.
Priča vašeg života. Rođeni ste za vreme rata ili ste u to vreme odrasli. Nije bitno kog datuma i koje godine, svi znamo sa kojih ste prostora, a ovde je uvek bilo nekog rata. Bez obzira na okupatorske sile, imali ste divno detinjstvo. Šuma, park iza zgrade, dvorište, društvo iz komšiluka. Žmurke, ganje, straže, pa čak i u to vreme depresivnih i u isto vreme lucidnih trenutaka našeg naroda, igrali ste se rata. Maloumne dileje bez kapi zdrave i racionalne pameti, nesvesne dešavanja oko sebe. Kasnije, škola. Navikavanje na obaveze i polako gašenje detinjstva, dok vam se mozak pun nepreglednih panorama mašte šije i oblikuje prema onome što se smatra normalnim. Imputacija religije, politike, pogleda na društvo, odvajanje normalnog od nenormalnog, sve preko strogo iskrojenih društvenih, duhovnih i fizičkih normi. Odrastanje. To je trenutak kada kreneš stranputicom u svom životu. Tinejdžersko doba. One godine na koje ćeš u dubokoj starosti da gledaš delom sa gađenjem, delom sa setom. Ali si ipak zahvalan životu na tim uspomenama, koje su te najviše oblikovale. Prva cigareta. Prvi džoint. Prvi odigrani tiket sa društvom na kraju osnovne. Ah, ta još uvek nevina vremena. Stigao je i taj dan. Probao si nešto od jačih droga na proputovanju kroz Evropu u dvadesetoj, sa društvom. Išao si na ispiranje od Češkog piva. Jurili su te karabinjeri po Rimu jer si se pobio u lokalnom kafiću sa likom koji je smuvao ribu za susednim stolom na koju si bacio oko. Bio si lud. U Nemačkoj si se skontao sa grupom gejeva koji su ti uvalili džoru po nižoj ceni. Zauzvrat si se klao sa lokalnim neonacistima braneći ih. U Francuskoj si nevino spavao na Jelisejskim Poljima, snivajući divne snove nošene svetlim "Šardoneom" i govedinom sa tri kile crnog luka. Bežao si na Koridi od razjarenih Španskih bikova i toreadora sa mačevima, jer si kresnuo gradonačelnikovu ćerku ispod tribina. Jebao si Bugarske kurve poreklom iz Ukrajine, prerušene u časne sestre u Amsterdamu. Pokušao si da preplivaš la Manche, ali te srećom brodska patrola izvukla na vreme i pomogla ti da se spaseš iz hiperventilacije. Trčao si go ispred Engleske kraljice.
Vratio si se nazad u svoju zemlju. Par sledećih godina si bio frajer u društvu i muvao svaku ribu na koju si naleteo. Sve dok se jednog dana nisi oženio. Proglašen papučarom, sa devalviranim krugom prijatelja i srećnom ženicom uvek željnom pažnje, prolaziš kroz još par godina svog života. Dobijaš decu. Ti mali anđeli koji ti psuju sve po spisku. Preslatko, dok su male praznoglave budale. I oni odrastaju. Tada se svet pretvara u mračnu pustaru u kom te boli kurac za sve oko sebe. Brak ti se raspada, ali izdržavaš zbog dece. Žena se dere na tebe svaki dan i zvoca ti zbog para. Banke traže povraćaj kredita uz kamate od pedeset posto. Kasniš sa ratama za auto i stan. Kum hoće da te bije jer mu još nisi vratio pare, a šef te tera da radiš prekovremeno. Neplaćeno, naravno. Pronalaziš mir u piću. Sediš u kafani i razmišljaš. Jebao si pola Evrope. Sada tebe jebe cela Srbija. Vremenom se izvučeš iz svega. Deca diplomiraju i napuste te. Posećuju jednom godišnje. Nekad i ređe. Žena svakih par dana kupuje baterije za vibrator koji je dobila od komšinice Mice za Novu godinu. Ti znaš za to, ali te boli kurac. Ne sapliće te svaki dan, što se toga tiče i bar je srećna. Ne priča. Mnogo. A i ti si srećan. Jebeš komšinicu Micu kad god joj je muž na poslu, a deca u školi. Prolaze godine. Usponi i padovi. Obraduješ se i ucvikaš od svake vesti. Prestao rat. Da li je to samo zatišje pred buru? Komšinica trudna. Da li je tvoje? Konju, naravno da je tvoje. Onaj njen je zadnji put pipnuo nakon Božićnog posta '99. Jebiga, ne možeš sad ništa. Bar je tu, blizu, možeš da ga gledaš kako odrasta. Starost. Otišao si u svoj zavičaj. Provodiš poslednje godine svog života u miru. Razmišljaš o svom životu i prisećaš se svih trenutaka sa osmehom. Uz suzu na licu i poslednje otkucaje srca, možeš da kažeš samom sebi da si živeo.
Zašto je ova priča bitna? Nije. Da li je istinita? Ni to nije bitno. Ali bi bilo lepo da je neko čuje. Ili pročita. Ali neće. Iako je napisana, u savremenoj ljudskoj prirodi je da živi brzo i ne obraća pažnju na one stvari koje nas ne zanimaju. Umesto napredovanja, ram memorija homo sapiensa se smanjuje. Teško je zadržati nečiju pažnju. Smisao ovoga je ironija. I jedna priča. Šta je ironija u priči? Nema je, jebiga. Ironija je u definiciji...
Predugačko, nisam pročitao.
Gluvonema sisata nimfomanka kojoj otac drži pivaru.
Duvajući aparat koji nam pomaže da nam ruke budu što suvlje kada ih brišemo o pantalone.
Skup crta idealnih proporcija oko idealne duše. A ako nema duše da te crte drži na okupu i daje im formu, nastaje splačina epskih razmera.
-Svi mi, dečaci iz vrtića, smo bili zaljubljeni u nju. Uvek je imala najlepšu haljinicu, kosu vezanu roze gumicom i roze patofne. Nudio sam joj pogačicu sa čvarcima, ali ona je jela samo jabuku. Rekla je da je to dobro za lepotu.
-Krenuli smo u prvi razred i iz dubine duše mrzeli Maju, škrndelja koji je sedeo sa njom. Ja sam sedeo ispred nje i stalno se okretao. Učiteljica mi je redovno jebala kevu i slala me u ćošak. Bila je za glavu viša od mene- ne učiteljica. Ona.
-Počele su da mi rastu prve dlake. Svi smo mi uzgajali farmu bubljica na licu, samo je njeno bilo savršeno, čisto... Mislio sam da je zbog voća koje je uvek jela. Nabrao sam kod komšije punu kesu zelenih jabuka i gutao ih kao ćuran. Umesto lepote, dobio sam proliv. Meni su i dalje rasle bubuljice, a njoj sise. Za nju niko nije bio dovoljno dobar, čak ni osmaci. Bila je kraljica drugarske večeri.
-Imala je 98 poena na prijemnom. Upisala je neku zajebanu školu za koju nisam ni znao da postoji. Imala je krupne oči, kao krava. Iz mesta je mogla da jebe kevu onim starogrčkim boginjama, ali nije htela. Bila je svesna svoje moći. Svojim kravljim očima i dugim trepavicama je pomerala planine i šamarala sve nas- smrtnike.
-Probala je Bejlis, belo vino i Somerzbi. Svidelo joj se. Na red je došla Karelija Slims i Eve. Količina hormona u njenoj krvi je počela da se meri litrima. Borila se protiv prirode jer je ona tatina princeza koja ne želi ništa pre braka.
-Četvrta godina srednje škole. Roze boja je sa svezaka prešla na tange a njeno detinjstvo ostalo na ponosu konobara koji je pijanu izveo iz diskoteke da povraća. Postala je žena.
''Moraću da nadoknadim sve što sam propustila. Ovo nije loše''. Ma loše kurac! Znaju Bog i evolucija šta je dobro. Gledao sam sve to iz prikrajka. Na njenom, od jabuka čistom, licu, pojavile su se mrlje. Crne mrlje. Kao od mastila. Nije bila lepa. Bar ne meni. Kažu, na sred časa je otrčala u wc da povraća, kao što sam ja onomad trčao da spasim noge od besa razularenog dupeta isprovociranog zelenim jabukama. Ja trč'o zbog jabuka, a ona zbog kurca. Kako to može da bude isto? Već do 8. marta je imala stomak kao Mića ložač. Otac je ispisao iz te zajebane škole za koju nisam ni znao da postoji. Udala se. Niko od nas, njenih starih drugova, nije bio na svadbi. Dobila je sina i 20 kila viška. Umesto da vežba aerobik, vežbala je mešenje kiselog testa za pogaču i pranje sudova na dužni metar. Život- tvorova jazbina. Zanimanje- domaćica. San- kupovina veš mašine.
EVO TI GA SAD, JEBALE TE JABUKE!
Ono zbog čega su svi zaboravili da uživaju u životu.
Instant kafa - odjednom nema više vremena da se čeka.
Instant pasulj - zvekneš iz alu-posude i miran si.
Instant studije - svaki pa i najopširniji predmet je jednosemestralan.
Instant seks - daj nešto da se mlatne na žurci, ko bi se upoznavao?
Instant zarada - bolje da radim promocije za 40 evra nego da ustajem svako jutro pa na posao
Instant uživanje - paket vutre, spid, ekser(da se napijes treba vremena).
Instant informacija - internet, pa znaš ti gde je biblioteka?
Pored svega: "Ne mogu brate, nemam vremena, žurim, moraćemo nešto za 1. maj(a sad je februar), evo me u taksiju neću stići, raskinuli smo ona nema vremena za mene, ne mogu se cimam do pijace uzeću u maksiju degenerisane paprike..."
I sve samo prolazi, prolazi, prolazi...a mi ko kante trpamo, trpamo...
Igra koju bi trebalo uvrstiti među Zimske Olimpijske Igre. Predstavlja savršen spoj fudbala, hokeja, i koride.
Obično ga igraju dokoni klinci u zimskim danima kad nema drugih stvari za ubijanje dosade. Teren je okružen sniježnim zidovima nalik onima u hokeju. Zidovi imaju istu svrhu kao njihovi američki rođaci, a to je zakucavanje protivnika u njih i ostavljanje fresaka u raznim oblicima. Bez faula naravno. Podloga je neravna, na nekim djelovima mekana, na drugim utabana, i naravno klizava. Podsjeća na međunožje Nede Ukraden.
S obzirom da nema ni kornera, ni auta, a i faulovi su rijetka stvar, igra se brzo i gotovo bez prestanka i stoga je zabava zagarantovana. Igrači trčkaraju po terenu sa jedne na drugu stranu poput pijanih ćurki, dok je kontrola nad svojim nogama kao kod Ferarija sa kineskim ABS-om na ledu. Nema je.
Na zimskom fudbalu si u jednom trenutku Zidan koji baca dvojicu na dupe jednim potezom, a nekoliko sekundi kasnije si Govedarica koji dribla sam sebe, kliza se i zakucava se u svog saigrača puštajući protivnicima da izvuku kontru.
Za razliku od običnog ili uličnog fudbala, sniježni teren posle utakmice ćeš uvjek napustiti sa osmjehom, bez obzira na rezultat.
Mali penis bogatog muškarca.
Ispunjava sve želje. Sem jedne.
Ni sa kakvim.
Sve što misliš da si naučio do svog prvog odlaska u istu, videćeš da ne pije vodu ( pije pivo, vino, rakiju...) a sve što treba da znaš, naučićeš vremenom.
Samo redovno pohađaj nastavu, nemoj bežati iz kafane, kao što si bežao iz škole, obaveze prema osoblju izmiruj redovno i kada dođe vreme, samo će ti se kasti.
Doduše, tada ti neće ništa vredeti, jer ćeš uveliko pelindžerom zalivati cirozu na jetri, ali ćeš sigurno zadovoljno sklopiti oči bogatiji za jedno veliko životno iskustvo.
Najbolje je u kafanu ići prazne glave, spremne da upija znanje i puna novčanika da plati to što ćeš da naučiš.
Jer, kako naš narod kaže ni kod babe, nema džabe.
E, sad u ona stara vremena, kada se stvarao svet, dok se ladila zemlja i još uvek okrećala na pravu stranu nastala su i "Kafanska pravila, starozavetna"
"Kafanska pravila, starozavetna"
- Tri na karte, ne sedaj za sto sa kockarima, jer ti nije cilj da se obogatiš u kafani, nego da se napiješ;
- Konj ide u G, a brzine u H da se ne zajebeš kad pijan sedneš za volan ili trezan zaigraš šah;
- Duplo golo valja samo u dominama, inače je pouzdan znak da si tapija;
- Nemoj štedeti alkohol, on tebe neće sigurno;
- Nemoj tražiti intelektualce, naći će oni tebe. Gospoda sa mišljenjem, koja su popile svu pamet sveta ( i dobar deo šank liste) ;
- Kelner će da te zavrne svakako, zato ne raspravljaj se s njim (nabodi ga, zajebavam se nemoj, možda je jači);
- Konobarici OBAVEZNO ostavljaj sitan kusur ( do sto kinti), za šminku. Ne zato jer je ružna, nego da bude još lepša;
- Ženu i decu ne spominji, svi prisutni su u kafani jer su pobegli od istih. Izuzev, ako ti treba para na zajam, pa 'vataš na patetiku;
- U kafani se piće ne kupuje, nego plaća;
- Kada se prvi put nađeš u nekoj kafani pij samo flaširano, otvoreno pred tobom, jer nikad ne znaš gde si došao. A, svakako ne bi voleo da se probudiš u jendeku, bez zdravog ( levog) bubrega. Desni je uvek bolesniji, jer si na terenima u vojsci spavao na desnoj strani, da ti srce ne ozebe od 'ladne zemlje;
- Rakija samo kupovna ili u obliku vinjaka, konjaka;
- Ne spavaj za šankom, možeš pasti sa šank stolice. Spavaj za stolom, ali dostojanstveno u pozi Rodenovog mislioca;
- Nikad ne priznaj da si pijan! Jer, ko prizna pola mu se dodaje. Kafana nije crkva, pa da mu se pola oprašta.
