Trenutak kad nastupa preobraženje.
Postaješ sve jači i jači... postaješ borac. Više niko ni na senku ne sme da ti stane.

S druge strane, ovom izjavom se transformersima čestita slava.

Stidne dlačice i moderator na Vukajliji.

Сви је чекамо. У животу у коме је мало ко одистински срећан, весео и испуњен, сви се надају да ће се десити нека ствар, онако одједном, да ће се провући лепршаво кроз нашу свакодневницу и учинити је бољом. То је она вјечита тајна коју тражимо међу пожутјелим страницама књига, међу људима које упознајемо, стварима којих се дотакнемо. Онај еликсир, чудноват и дјелотворан, који ће нам се одједном наћи међу рукама, а који ће учинити да се осјећамо корисним, прихватљивим и вриједним, да пребродимо кризу сопствене безидејности и коначно удахнемо живот.

Тражење смисла, одбацивање прљавог огртача вјечитог незадовољства. Да једноставно застанеш, на тренутак, окренеш се око себе и видиш само срећу, одбациш већ једном сва накарадна размишљања, очистиш душу од нагомиланог понора. Да живиш са сваким прохујалим дахом, испуниш плућа оним осјећајем самозадовољства, високо дигнеш главу и гледаш испред себе. Да када те неко пита, онако, више из културе него из потребе: "Како си?", одговориш громко : "Добро, одлично!". И да овај пут заиста то и мислиш...

Založiti šporet smederevac čistom bukovinom.

Omiljeno mi pitanje upućeno svakom koga nenadano drmne struja...

Plećat muškarac u ranim četrdesetim, oštrih crta lica i strogog pogleda. Potomak poginulog solunskog borca od koga je naslijedio brigu o porodici. Služio je vojsku Kraljevine Jugoslavije, u kraljevoj gardi. Vratio se na svoju rodnu grudu, oženio se, nastavio da proširuje imanje i postao oslonac - gromada od koju se vihorovi lome.

Ima jedanaestoro djece, i sva su sita i obučena. Naučena da poštuju starije i naučena da rade od malih nogu. Vaspitava ih savjetom, prijekim pogledom i psovkom, ali i tvrdim, seljačkim dlanom kada mnogo zgriješe. Onda udara, ali to radi da kazni - ne i da ponizi. Biće mu zahvalna kasnije.

Školuje i ženski djecu, iako po selu pričaju kako u školu idu samo kurve. U glavi mu se tad stvori slika njegove ponižene sestre i smijeh činovnika jer je umjesto u sresku kancelariju potrefila u klozet ne znajući da pročita natpis na vratima. Zakleo se da se njegovim curicama to neće desiti.

Domaćin je u svojoj kući i o svetom Stefanu pred goste iznosi slavski kolač. Iako je srednji sin, braća ga smatraju glavom porodice. Starijeg je izvadio iz kockarskih dugova, a mlađeg nekoliko puta spasio seljaka kojima je kidisao na kćeri i žene. Bio luda glava, ali ga je prošlo. Sad su obojica ugledni i poštovani - ljudi za primjer.

Pobožan je i ne propušta crkvenu službu. Slavi slavu i posti uz poste. Uveče, prije nego ugasi svijeću, pred spavanje naglas, da svi čuju, izgovori Očenaš, a zatim i njegovu ličnu molitvu koju kao mantru ponavlja kako bi je urezao djeci u sjećanje i prenio kao zavještanje budućim naraštajima.

Zanat je kru' u rukama. Škola ponekad i izda, ali đubre nikad. Život nam je podmetnuo koru od banane pa danas svaki kurac ima neki fakultet, svako je neki menadžer, pravnik , ekonomista, ili nešto, jerbo niko ne voli da umoči guzicu u nauljeni kanal ili da se jebe razvodeći nekome vodu i struju po kući. Samo daj 20 deka fakulteta i uvali me u kakvo državno preduzeće, da zaskočim poreske obveznike kao Leptirca Petra Božovića. I otimaju im, otimaju, dok ne dođu do tih istih ruku, uzeli bi i njih da što udobnije češu jaja zavaljeni u fotelje, a onda ta ista ruka tljane šamarčinu , da te otrijezni, jer koliko god misliš da si bitan u svojoj foteljici, zanatlija zna da sve dođe i prođe, osim njegove sposobnosti da bude samodovoljan.

Бонг са генетски модификованом травом.

Sumrakom je dobovala sitna, dosadna kiša, a negde u daljini hor pijanih glasova se nadjačavao sa harmonikom … “Ko to kaže, ko to laže, Srbija je maaaala” … Eee, moji vi … meni je prevelika večeras, mišja rupa da mi je …

Prošlo je tačno šest meseci otkad sam otišao u rat i tri otkad sam se iz njega vratio. I dva otkad si mi rekla da je među nama gotovo. Da ti ne pada na pamet da ceo život dvoriš bogalja. Bogalja ? … Taj te bogalj voleo, i još uvek te voli … Da, ali si i go kao taj pištolj za pasom što nosiš, rekla si. Pištolj ? … Eh, da … stara, verna “tetka” šćućurila se u futroli k’o da zna da je oružje poraženog ratnika. Otkopčah lagano dugme i kundak odblesnu mutno u odsjaju prozora. Pomilovah ga, a zatim se šaka uvežbanim pokretom savi oko njega i povuče napolje.

Sedam na stolicu, stavljam cev među kolena i repetiram. Leve ruke nema da mi pomogne, opravdano je odsutna … na mrtvoj straži podno metohijskih planina. Ustajem i ponovo zauzimam busiju kraj prozora. Prst je na obaraču, prinosim cev slepoočnici. Dodir hladnog čelika i kože aktivira kaleidoskop pred očima.

Trčimo po pljusku, mokri k’o miševi, do spasonosne nadstrešnice lokalnog autobuskog stajališta. Da, pratim te kući. Da, nemam jebena kola. Ali sam srećan dok ti kosu sušim maramicom. I ti si srećna. Ili mi se učinilo ? Češljaš mi kosu prstima dok brbljaš nešto veselo, od čega ni reč nisam upamtio. Šteta ...

Nakon što te bus odneo video sam te samo još dva puta, ako ne računam snove i slike sa tvog venčanja koje su mi poturene na uvid uz pogled ispod obrva i tek ugašen osmeh oko usana. Likovali su lokalni zvrndovi, mislili su da ću da ridam, šta li ?

A onda, vidim moju sestru kako me grli i plače ljubeći prazan levi rukav moje košulje, uz „samo kad si mi se živ vratio“. Plače seja jadna, a ne sme da mi kaže da se otkako sam otišao, u tvoj život uvukao nemir, a s njim i on – Elmer Davež, lokalni „milioner“, koji doduše ne poseduje palatu i jahtu, ali je njegov „diskretni šarm buržoazije“ učinio tvoju „nepodnošljivu lakoću izbora“ još lakšom. Luksuzna kuća na periferiji ili podstanarstvo ? KušEMdasi ili gradski bazen ? Toyota Land Cruiser ili Taxi ?

Ali ne, dušo, čaršija se večeras neće osladiti našom pričom. Znaće, ako povučem oroz, da to nije zbog sakatosti, posttraumatskog stresnog poremećaja ili kukavičluka, već zbog nas dvoje.

Zbogom „tetka”. Dosta je bilo.

* * *

Svratih pre neki dan do vaše radnje po neku robu. Miholjsko leto. Elmer za divno čudo beše uslužan i nenadrkan. Sa zadovoljstvom konstatovah da bi mu kapica rabina dobro stajala na dobrano proređenom skalpu i da će mu ogledalce uskoro biti obavezan asesoar kad pođe na pišanje.

A onda si se odnekud pojavila ti, vodeći klince za ruku. Kratak osmeh očima i konvencionalno „Dobar dan“, tek toliko da preparirani ništa ne primeti, ustostručili su vrednost moje odluke da spakujem „tetku“ nazad u futrolu pre deset godina.

Društveno-korektan eufemizam za "omatoriti". Fraza koja aludira na mnogo stvari, a ponajviše na lagani prestanak svake NEIZVESNOSTI u životu subjekta u bíti.

Jebiga - proš'o si detinjstvo, ranu, srednju i kasnu mladost, nekako si preživeo sve egzistencijalne stresove i zadatke koji su stajali pred tobom i sada te 'mesto novog poglavlja u knjizi sopstvenog života očekuje konačni - doduše ne i "momentalni";prim.lek. - epilog iste...što i nije tako loše kad razmisliš sa kojom si krmačom napisao veći deo pomenute. Au, kako kenjam...

S druge strane, pak, ono što postaje sve izvesnije i izvesnije jeste da ti, između ostalog, određeni organi više neće funkcionisati u ful modu, ali jedan mudar čovek mi je jednom preporučio ulje od semenki bundeve - cenim da ću ga poslušati. Nekada.

Па знам, брате, једноставно се пробудим и расположен сам. Напољу је сунчано, киша тим даном не пада. Укућани чаврљају од раног јутра, ни трага мрзовољи која их је пратила претходних дана. Ауто је упалио из прве, а и резервоар изгледа пунији. Свака песма на радију је моја омиљена, како ли само знају? Пуштају ме да се укључим у саобраћај. Није ни гужва. Јавља ми се и сисата џогерка. Добро, можда клима главом у ритму музике из слушалица, али одбијам да поверујем. Па петак је, побогу, што се не би јавила? Портир на послу не гледа пропусницу. Да зна српски, сигурно би ми запевао: ''...данас те нико неће дирати, мали''. Ни шеф се није обријао. Колега мења фирму, па му правимо пригодан испраћај.
- ''Желим ти све најбоље, Бред'', а мислим се: да ли се заиста тако зове? Ко га јебе, за кад ми треба? Петак је Бредли, терај се у курац, заболе ме што си нашао нови и плаћенији посао, да ли идеш на Бали у јануару и када ти ћерка полаже испит на флаути.

Састанци су опуштени, данас се важне одлуке не доносе.
- Какви су планови за викенд?, љубазно пита директор сектора.
- Чекај да претерам вечерас, контам, а кажем учтиво: ''Ах, знате како је, породичне обавезе, као и обично...'' Коњу, теби ћу да кажем да ћу пола суботе да мамурам, а од пола да кренем да се поправљам.

Иркиња је у тесном џинсу, а Индијка у кежуал мајици раздрљене крагне. Да, види се раздељак, а ја волим чоколаду. Џејн ће на паузи за ручак у паб, па ако сам расположен... Јок, ти си расположен, Џејн је бре прошле године појебала бармена у колд-руму на шес' степени целзијуса, налакћена на картонске гајбе мексичке Короне! Доста пре фајронта!
А исто је био петак, рек'о ми човек.

Највиши степен обожавања епске фантастике. Кад ти се фантастика увуче у сваку пору, па деду зовеш Изилдуром, кад уђеш у кафану, не тражиш пиво ко нормалан свет, него власника у поверењу питаш - Крчмару, си видео Гандалфа негде, реко ми овди да га чекам. Па му намигнеш. Дакле, губиш везу између реалности и онога што то није.
И док је због патријархатских темеља на којима друштво почива за курату популацију такво понашање прихватљиво, за жене није.

Još jedan u nizu opisa vojničkog doručka koji se sastoji od režnja salame podriguše i gumenog kačkavalja veličine šibice

Legendarna konstatacija koju je Popaj izrekao nakon što ga je onaj ološ podlo izradio; tako je naš omiljeni tamanitelj spanaća spoznao, a nama preneo, da situacije koje deluju kao ziceri lako mogu da postanu uvod u fijasko. A kako su svi Popajevi postupci u širem smislu bili upereni na osvajanje/odbranu/agagaga pičke, to se i ova njegova umotvorina ustalila kao uzdah očajanja zbog nepristupačnosti iste, koja se u stvarno životu manifestuje kroz ignorisanje, sprej, koleno i dečka karatistu.

Strašno dobra rečenica.

Kad postaviš to pitanje dobiješ prosto odgovor DA ili NE, a koji god da dobiješ imaš puno pravo da proveriš je li istina. Naravno ne zanima te je li neko golicljiv, jer 99 posto ljudi jeste a samo ti je na umu da nekog onako sadistički čačneš (smeh žrtve čini stvar neuporedivo zanimljivijom).

Izuzeci: 1. Odgovor ,,NEMOJ!" posle koga se neki humaniji pokolebaju ili zbune a pokvarene baca u trans.
2.Osoba nije golicljiva pa probaš redom sve tačke dok ne ukapiraš da si ispao.

Specijalna svojstva: Bez izuzetka učinkovita u situaciji gde nam se sviđa neka cura pa je jasno da ukoliko je posle ove rečenice izgolicamo neće ukapirati šta smo stvarno nameravali a moguć je i trip da smo je zasmejali dobrom forom.
Ako nije golicljiva, uf, ova rečenica je još strašnija.
Dozvoljava duže isprobavanje tačaka a kad ispadnemo onda otvara prostor da kažemo ,,jao što sam glup, u pravu si" a to joj itekako imponuje.

Drevno srpsko prezime germanskog ili jevrejskog porekla, široj javnosti poznato nakon trijumfa plivačice Nađe Higl iz Pančeva na Svetskom šampionatu u Rimu.
Drevnost prezimena u srpskom kontekstu ustanovljena je pola sata nakon trke, u reportaži RTS-a kada se publika Javnog servisa uverila da ja familija Higl naška. Prethodno, nacija je trideset minuta drhtala zbog mogućnosti da su Higlovi Hrvati i sa strepnjom osluškivala vesti na HRT. Kada je HRT javio da je Higl "srpska pevačica", svima nam je pao kamen sa srca a onda je i istorijskim metodama utvrđeno da Higlovi žive u centru Pančevu još od 2743. godine p.n.e. (Hrvati su u to vreme bili u Indiji)

Lik koji je pre 50 i kusur godina negde u dubini kazahstanske pustinje seo na 350.000 kilograma gvožđa i raznih visoko-eksplozivnih materija proizvedenih po raznim pripizdinama Sibira i na tome svemu 'ladno odleteo u kosmos, umesto da prema svim očekivanjima mrskog zapada lepo i elegantno odmah eksplodira tu na licu mesta.

Nije imao bilo kakav upravljač na tom svom Vostoku 1.
Drugovi rukovodioci leta iz svemirskog centra u Bajkonuru su mu ga zaključali, jer nisu imali pojma kako će bestežinsko stanje uopšte i da deluje na mozak i telo homo sapiensa.
Doduše, ostavljena je opcija da može da mu se i otključa, ali samo u situaciji kada je već očigledno da će drug Jurij orden Heroja SSSR-a da dobije posthumno.

Jezgro reaktora 4 u Cernobilu eksplodiralo je usled ljudske greske aprila 1986,sledeceg jutra poslato je preko 500 autobusa da ljude izvadi iz grada Pripjata i postavi ih na bezbedno.
Jedini koji nisu preziveli su nesrecni vatrogasci koji su pokusavali da ugase pozar ne znajuci nista o radijaciji,svi su umrli u roku od 4 sata,ali su uspeli da ugase pozar i narod im je podigao spomenik blizu grada Pripjata.
Onda je poslata ekspedicija vojnika da se taj reaktor 4 izoluje da ne bi zracio,helikopterima su iz vazduha pustali beton i zatrpavali taj reaktor tonama betona,peska i kadmijumskih sipki.

7 helikoptera je palo usled prevelike radijacije koju su primili piloti i oni su doslovno umirali u vazduhu...

Saldo mrtvih preko 600 ljudi,danas Cernobil je turisticka atrakcija,i mozete naci agencije koje ce vas provesti kroz taj grad,tura traje 2 sata ali posetioci odlaze posle 15 minuta zato sto ne mogu da podnesu neobicnu tisinu...

Postoji dokumentarni film o svemu ovome sto sam pricao,snimio ga je doticni Vladimir Shevchenko,koji je takodje preminuo u toku snimanja zbog radijacije...

Njegov film mozete pogledati ovde:

http://www.youtube.com/watch?v=nbCcutzXzYg

Danas Pripjat se naziva i "Gradom Duhova" zato sto ni ptice nema,niti nicega zivog,postoji veliki koridor oko njega i pristup je dozvoljen naucnicima i posetiocima uz strogu kontrolu...

Zdrav zivot koji vodim vec 5 godina a tek danas sam skonto da bih vec za 30 minuta mogao da geknem...

Titan fudbalskog folklora. Bio je jedan od najboljih amaterskih boksera u Britaniji, pre nego li je okrenuo list i rešio da dominira travnatim terenima. Prešao u Junajted iz Notingem Foresta za 3 miliona evra, svotu za koju sada ni Partizan ne bi prihvatio za Babovića, ukoliko im pride nije ponudjena vruća janjetina.

Mesar, ali ne kao današnji klipoši i wannabe zajebani likovi. Endemična vrsta, čiji je on jedini primerak. Postoji verovanje da je rodjen sa žutom trakom oko ruke.

Dok su drugi motori ekipa bili neki Rols Rojsi i Jaguari, sve zajebano i ručno radjeno, prefinjeno, pa miriše, pa plače ako ga krzneš i oštetiš, on je bio Kamaz. Ne samo motor, već udarna igla i katalizator za izvlačenje najboljeg iz njegovih saigrača. Drao bi se kao životinja na saigrače ukoliko ovi ujebu nešto, a da je on pritom svestan da mogu mnogo bolje. Zajebaniji od kratkog ćebeta, agresivne naravi, krajnje iskren i direktan, bio je kapiten kakvog fudbal više neće videti. Beskompromisan u duelima, ne postoji osoba koja mu je nanela povredu, a da nije dobila kusur, i još po nešto.

Kada se izreka ''srce na terenu ostavio'' dovede u pitanje, on je idealna slika i prilika.
Na svojim ledjima je nosio ceo Mančester do pobeda u nekim, naizgled, već izgubljenim partijama, od prve do poslednje sekunde.

Vrhunac karijere mu je bio davne 1999., kada je on sam lično, ne stavio u džep, nego oduvao jednog Zidana sa terena, a Davidsu rek'o mrš u kućicu, gde je Junajted sa 0:2 okrenuo na 3:2 i posle uzeo kultnu triplu krunu. On je na toj tekmi dobio žuti u prvih 15 minuta i zbog toga propustio finale, ali je igrao tu tekmu kao da mu je poslednja. Na kraju su mu čak i Juveovi žabari ustali i tapšali, klanjajući se veličini.

Jeste da je fraza ''samo je jedan..'' generalno glupa, jer svako je samo jedan, ali, u njegovom slučaju, napravljen je izuzetak.

There's only one Keano, oriće se još dugo Trafordom, a i šire, jer, dok su drugi upisani olovkama i hemijskama, on je u memoarima fudbalskog folklora uklesan dletom i čekićem, da svaki put izbode oči onome ko bude dovoljno glup i lud da pokuša da ga ukloni odatle.