Prema nekoj urbanoj legendi, vrsta mučenja koje cilja na psihu. Izvodi se tako što se žrtva potpuno imobiliše, dobro uveže da ne može ni da mrdne i postavi se jedan sud sa vodom iz koje kaplje pravo na glavu onoga ko se mukama podvrgava. Najbitnije je da kaplje potpuno istim ritmom, ravnomerno i nepromenjivo sve vreme, da mučenik tačno uhvati ritam i da zna kad koja kap dolazi. Priča se da je efekat tog jednog te istog ritma kojim se lagano u glavu čuka poražavajuć, da ljudi od toga lude toliko da i najkrupniji i najjači čovek plače kao malo dete i moli za milost. Samo je pitanje vremena ko može koliko da izdrži. Ali mučitelju nije ni bitno; on lepo postavi aparaturu i žrtvu i može da ide da pozavršava druge poslove. Samo povremeno obiđe i, ako vidi da još nije urodilo plodom, dolije novu količinu vode u sud i slobodan je. Lepo, čisto, bez da se zamuči i isprlja ruke, a efikasno.
- E, ovaj spot znam! Sa'ću da pojačam! Slušaj! Zar nije dobra stvar? - Lepo si rekla, stvar. Jer, pesma nije. - Uf, ajde što si mrgud, nego si još i staromodan! Baš ekstra zvuči! - Ženo, svaki dan, ceo dan puštaš to. Osećam se kao da izvodiš kinesko vodeno mučenje: tačno znam, isti debilni ritam, ono kok-kok, jedna debilna te ista melodijica koja ide u krug beskrajno i jedna rečenica kukumavčećim glasom u krug... - E, znaš šta... - Ne, znaš ti šta! Izdržao sam dva, ovo je treći dan, dosta je! Razbiću ili TV ili tebe ako ne prestane, bre! - Iju, šta ti bi?!
Koliko ste puta vidjeli uplakanog klovna? Jednom, dva puta? Na filmu možda? Da li je to stvarno bio klovn? Da li klovnovi plaču?
Ne. Uplakanog klovna nećete vidjeti. Klovnovi plaču kod kuće, u samoći. Reći ćete ''pa onda ipak plaču, makar i kod kuće, klovn je klovn, gdje god bio''. I istina je, klovn pusti suzu u tajnosti, u odabranom društvu, za stolom sa svojom savješću.
No opet si se prevario. Sam sa sobom klovn to više nije. Suza neće poteći niz lice pajaca. Sliće se niz obraz čovjeka. Istog onog koji nosi masku klovna. Masku, koja možda čini njegov izgled, ali je njegova suština pokopana duboko ispod očiglednog.
Klovn nije jezivi čika obučen u, naizgled smiješnu i šarenu, uniformu. On je tvoj prijatelj. Onaj koji nikad nije tužan. On u životu nema problema. I zaista, da li ste ikada pričali o njegovim problemima? Da li je ikada pomenuo da ga nešto tišti dok su se ostali žalili. Nije, on se smijao. On je uveseljavao sve vas. On je bio klovn.
No kako to život obično uredi, oni, čije lice najčešće krasi osmijeh, čiji se grohot najdalje čuje, unutra su najtruliji. Klovnovi pate. Klovnovi tuguju u sebi. Klovnovi ne opterećuju nikoga sobom. Njihova nesreća je samo njihova. Njihova bol se ne može podijeliti.
Budite dobri prema svom klovnu. Ne nasmijte mu se na poneku urnebesnu foru. Možda bi on volio da nije to što jeste. Možda on i ne želi da vas uveseljava. Šta ako on osmijehom brani svoje pravo na tugu?
Tradicionalni domaćinski običaj spasavanja šljive od pošasti zvane pekmez, a u poslednje vreme i ove nove nazvano "konzumna šljiva", jebem liga. Elem, postoji mnogo recepata da se napravi kvalitetna izuvača iliti mučenica i ne bi trebalo mnogo polemisati oko toga. Jeste da postoje razlike u kvalitetu, ali kad je kriza i kad nema rakije, i komovica dobro dođe. Peče se rakija i od drugog voća, ali šljiva je ipak pionir rakije.
Da bi ispekao rakiju moraš da imaš *šljiva. Valjda znate šta su šljive lebgajebo. Poželjno je da ima što više, da ne pališ kazan radi jedne šarže. Šta je sadkazan? E viš gradski dečače, kazan je veseli stroj koji se sastoji odkotla i pećis jedne strane ičabra, sa druge strane, koji su povezani jednom cevi. Dakle, u kotlu kuvaškom*, iz kojeg isparava alkohol sa raznim mirođijama. Ta para prolazi kroz onu cev do čabra u kome se para kondenzuje i prirodnim padom pada i rakija ističe iz cevi na dnu čabra. Da ne bude zabune i da se više ne misliš "Šta je sad kom koji kurac?" odmah da pojasnim da je to šljiva koja je odstojala u kaci ili nekom drugom sudu, koji ne bi trebalo da ima zapreminu manju od 200 litara, najmanje 21 dan, a može i duže. Aha, sad se pitaš " A čabar?". E čabar je metalna posuda zapremine ne manje od tristo litara.(Moj kod kuće ima 700 nakon preinaka u režiji mog ćaleta, koji mu je badevej spao na prste i polomio dva prsta na nozi). Čabar se napuni HLADNOM vodom, i ona cev koja se privrće na ovu koja ide kroz sredinu čabra dole do izlaza za rakiju, hladi se tom vodom. Voda mora da se odasipa iz čabra i zamenjuje novom hladnom pošto i voda hladeći paru u cevi preuzima toplotu od pare i zagrejava se. Ako to ne napraviš kako treba jebo si ježa pošto rakija može da ti ispari, a to onda nije ništa, odnosno pojo si govno i popušio kurac. Kotao ima ručku za mešanje i kad je šljiva u pitanju neophodno je promešati kom u pravilnim vremenskim intervalima ne dužim od dve minute otprilike. Ako je neko drugo voće treba mešati češće. Vatru naravno treba bugijati koliko se može ali ne previše ko sivonja, a ko te jebe ako prethodno nisi pripremio suva drva. Naravno, tu priča tek počinje, pošto rakija kad poteče neophodno je na odgovarajući način izmeriti jačinu rakije. Reći ću samo tutorijal verziju ne upuštajući se u male tajne velikih majstora. Dakle, rakija teče, a ti imaš *gradkojim se meri jačina rakije. Nije grad kao naselje, nego grad kao naziv mernog instrumenta, šta si se zbunio odma'?! Tad se rakija 'vata na određen broj gradi. Meni lično paše tu neđe oko 18 gradi tj. 45 stepeni, mada ima onih koji vole i jaču i slabiju. Što rakije više ističe mora češće da se meri. Kad jednom izmeriš, a meri se tako, što grad (podseća na toplomer) staviš u rakiju i on k'o plovak stoji i zaustavlja se na visini broja stepeni koliko ima rakija, i bude željena stepenaža odnosno gradaža, skloniš to u stranu, a podmetneš neki sud i sad 'vataš patoku (odomaćeni naziv za slabu rakiju). Jačinu patoke određuje motoda kašike. Naime, dok patoka ističe uzmeš malo kašiku i pustiš da nacuri i prospeš u peć od kotla. Pušatš da curi sve dok se javlja plamen. Kad ne bude plamena onda ide istavljanje kazana. Istavljanje jeprocedura brate razumeš ti mene* kojom se onaj prokuvani kom izabacuje iz kotla i stavlja novi. Prvo pripremiš novi kom u kantama koje staviš tu blizu kazana da imaš spremno vole da ne letiš posle. Onda lepo prineseš korito koje si ranije pripremio, a ne sad da ga tražiš i jebeš ženi mamu zato što je u koritu šrot za svinje. Korito staviš pored otvora za kom. Otvoriš poklopac otvora i skloniš se da te ne spuri vreo kom. Kad istekne kom zatvoriš otvor i uspeš novi sveži kom i malo vode da ne zagori i nastaviš da mešeš. Tada si nastavio novi kazan. Odmakni sad ono korito sa vrelim komom i gledaj da ne upadneš u isto pošto si već verovatno dosino koju. Kad vidiš da je sve lepo krenulo zaduži nekog da meša i loži, a ti otiđi po pečenjeke u kuruze. Nije valjda ćuskijo da nemaš pečenjaka! Vratiš se lepo i pečenjke staviš na žar ispod peći da se prže dok ti pripremiš soli i belog luka da imaš za pečenjeke. Sasvim je normalno da ispališ koji metak iz prangije koju kao domaćin čoek moraš da imaš da bi celo selo znalo da se u tebe peče rakija i da svrate na proširenu degustaciju. Poželjno je da svo vreme ostaneš trezven koliko toliko da se ne nasloniš na vreo kazan i da NE IZVRNEŠ SVE I SJEBEŠ RAKIJU!
Njena se plava kosa mešala sa tečnošću boje crvene kao njene usne te junske noći kada ju je video uplakanu na klupi u parku. Kroz vlasi su tekle tople reke krvi kao kroz kakve klisure u proleće kada se poslednji sneg topi i time označava početak nekog novog života. Njenom je došao kraj.
Zelene oči su bile mrtve, bez sjaja, prazan pogled uperen prema prozoru kroz koji je treperila svetlost ulične svetiljke. Gledao je u svoje šake. Krvave, izguljene kože od nekoliko snažnih udaraca. Šta je to uradio koji kurac? Nije osećao ruke. To ne može biti njegovo delo, neki đavo je ušao u njih. Poželi da mu otpadnu, da se osuše i pretvore u pepeo, nije hteo ta prljava oružja krvnika na sebi.
Hteo je da se probudi, opet na trotoaru ispred kafane, kao i svako jutro. Jebena šećeruša i ona kurva konobarica, zbog nje sanja ovakve gluposti. Ma mora da je san. Nije! "Jebem ti majku mrtvu, ubico!", pomisli i zajeca gledajući kako kroz njenu kosu teče krv kao vetar onog dana kad ju je nagovorio da sedne sa njim na APN-a peticu, bolje nije imao, jebiga.
Isti vetar joj je mrsio kosu kad je pomolila glavu kroz prozor vagona, poslednji put gledajući kakvog monstruma, pijanicu i kockara ostavlja. Nije mogla da trpi stalno mučenje, batine i smišljanja izgovora za modrice po telu, niti njegov zadah na jeftinu rakiju i još jeftiniju kurvu kad bi se prljav i obuven izvalio na krevet pored nje. Uzela je jednogodišnjeg sina i otišla daleko iz tog mraka i agonije, nadajući se da nikad više neće videti njegovo lice, mržnjom i patnjom oblikovano i urezivano u njenom sećanju.
Njegove misli, crne poput najdubljeg ponora okeana, prekinu dečji plač. Iz senke je, vukući svog najboljeg plišanog prijatelja, dopuzao njihov sin, crvenog lica preplavljenog biserima koji su se slivali niz pidžamu, ostavljajući za sobom duboke brazde na duši. Uzeo je dete, poljubio ga, pozvao muriju i skočio kroz prozor.
"E budalo pijana, na drugom si spratu bio.", pomisli dok je ležao u bolničkoj postelji sa nekoliko preloma. "Otkomanda, prijatelju, okreći list, menjaj ili se nadaj da će sledeći put biti više spratova."
Dobio je nož u zatvorskom dvorištu jer je krivo pogledao jednog nadrkanog robijaša. Otkomandovan na pravo mesto, poslednji dah ispusti dok mu je krv tekla kroz sedu kosu, nikad vrelija, žureći što dalje od svoje prošlosti i senki života koje konačno popustiše svoje okove.
Zaboravio si ti mene, praunuče. A pritislo te sa sviju strana, vidim ja, pa reko' aj' da ti se bar u snovima javim. Nije ti lako. Gor' visoko, a dol' tvrdo. Da ti pripovedam kako je meni bilo, možda ti bude lasnije:
Bea novembar 1915., u Peći. Jedemo ti mi neki klot pasulj, sumorna je slika, kiša neka, bljuzgavica, blata na sve strane, kusa vojska u tišini, samo goveda gladna riču. Jede sa nama i Vojvoda Stepa, reč ne progovara. Dobar sam ja sa njim bio još od '12-te, kad'no rasterasmo Turke kod Kumanova. Priupitam, čisto da prekinem muk: - Je l' mora, Vojvodo, baš preko albanskih gudura? Arbanasi će nam glave doći, a ako nam oni ne doakaju, bez 'leba i po mrazu, sami ćemo skapati. - Ama, je l' se to ti bojiš, Janićije? - upita on. - Nije mene stra', Vojvodo, no mi se klizaju opanci - velim ja njemu.
Zasmeja se ona golobrada dečurlija iz ''1300 Kaplara'', nasmeja se i Stepa, a nije mu do smejanja. 'De si ti još vid'o da Kralj, Vlada, Vrhovna Komanda, sva skupština, 'teligencija i vojska jednog naroda napušta svoju Otadžbinu đuture? Dabome da nisi vid'o, nećeš ni da vidiš. I sad se često upitam, da l' je moralo tako? Da l' je to bila hrabros' ili ludos'?
A pritis'o Švaburina ozgo od Beograda, pritis'o Bugarin od Niša, pa nema se kud. I ako pređemo te planinčuge, šta ćemo posle? U tuđoj zemlji? Ne pitaj me kako sam preš'o Albaniju, ni kol'ko smo u Skadru čekali na ''saveznike''. Ne pitaj me kol'ko sam kila im'o kad stigosmo na Krf. Ne pitaj me ni kol'ko sam boraca sahranio usput.
Al' me pitaj kako uzesmo Kajmakčalan i probismo Solunski front. U neka doba, kol'ko smo brzo prodirali, stigne ti moja pešadijska četa Vrhovnu Komandu na čelu. Prepoznam još s leđa sedu glavu Vojvode Stepe, na konju.
- Pomaže Bog, Vojvodo! - javim se ja, a vidim i njemu milo. - Šta je, veli, Janićije? Ne klizaju ti više opanci? - Poznaju teren, odgovorim ja k'o iz topa. Za ovu su zemlju opanci i pravljeni!
Znam ja da ni tebi danas nije lako, i tebe opkolili sa sviju strana, pa još i ozgo pritiskaju. Zapamti samo jedno, praunuče: nema Vaskrsa bez Golgote. Sloboda košta, mili moj.
Aj', u zdravlje, pa se seti Janićija tvoga, makar o Zadušnicama...
Energent u doba Aleksandra Rankovića. Ako deda zbori istinu.
Ja:Si vido Mančester što izgubi od Čelzija? Deda:A? Ja:Mančester? Deda:Ranković? Ja:?? Deda:Opasan je bio Ranković jeb'o majku...da vi'š ti kad sam ja radio dole na Kosovu pa nestane struje a Ranković odma' 200 Šiptara založi jeb'o majku ihihih...
Prelomni trenutak u razgovoru kad se sve okrene za 180 stepeni. Ili 360, ako si Zvezda Granda. Obzirniji koriste i "medjutim", mada se sve svodi na isto, naebo si.
-Karamehmetović Siniša? -Tu sam, razredna. -Dolazila ti je majka u školu, pričala sam sa pedagogom i direktorom. Svi smo saglasni da si ti jako dobar i pametan dečko, i da je to što si plaknuo muda na času samo izolovani incident, ali ćemo ipak da te izbacimo iz škole. -Dabogda vam deca slepce vodila!
-Ćao, šećeru, jesi li za malo magije? Ja sam Siniša, drago mi je. -Džesika, zadovoljstvo je moje. A šta si imao u planu? -Neko piće, zezanje, pa posle šta se desi xexe -Desiće se to da ti stojiš uz zid, a ja na kolenima u svojstvu Bore Dugića. I ja bih to volela, ali sam udata. -Pa, uf, ne smeta meni, mislim... -Jebiga, više sreće sledeći put. Evo mi ga žmu, ajde paljba. Livada, livada, sanjiva se budi. Prtina čkode! -U jebem ti kolje!
U Sjedinjenim državama, ali i nekim zemljama Zapadne Evrope striktno rezervisan termin za neke izvođače rok, metal, ali i rep muzike. Ovakvo mišljenje i svrstavanje ovakve muzike pod nasilnom pokazuje samo kakvi su neimači pojma oni sa tog trulog Zapada.
- U današnjoj epizodi ekipa sa Mitbastersa sa Diskaveri čenela je rešila da razotkrije da li ovakvo mišljenje ima bilo kakvih osnova i odlučila da svoj eksperiment izvede u Srbiji(ne mešati sa Sibirom). Danas ćemo posetiti prestižni srpski koledž, koji oni zovu ETF i na kome, po tvrdnjama naših domaćina studiraju veoma inteligentni ljudi. Izabraćemo nasumično nekog od studenata. Hej, hej vi gospodine!
Obratiše se voditelji neuglednom mladiću sa masnom kosom, ćoroskopima i babinim džemperom. Blago pogrbljen momak u ranim dvadesetim, nosi neke knjižurine ispod miške
- Ko, je l' ja?
- Vi, vi!
- Kako se zovete?
- Dragan Guzičić! (prepoznao voditelje iz emisije pa se kezi kao mladoženja pred prvu bračnu noć, ko zna, možda izađe na televizor i napokon pojebe nešto)
- Okej, Dragan. Da li ste voljni da učestvujete u našem eksperimentu?
- Da, vrlo rado!!!
- Okej, pa da počnemo sa pripremama.
Sledeća scena je u nekoj kafani. Dragan sedi za stolom, ispred njega flaša rakija i piksla na kariranom stolnjaku punom rupa. Sa strane stoje Džejmi, Adam, ona crvenokosa riba i onaj Kinez, svi nasmejani i uzbuđeni pred eksperiment.
- Okej, počećemo sa nekim pesmama KISS- a, i kako koja pesma odmiče Dragan će srknuti po gutljaj rakije.
Eksperiment počinje, KISS gruva sa zvučnika, Dragan srknuo rakiju i sedi mirno. Polako se prelazi na Metaliku, neka dugačka pesma u pičku materinu, Draganu poznata ali se ipak vidi da ga je smorila jer nije za ovu priliku. Prošlo je veće pola sata i vidi se umor na Draganovom licu jer Menson, Kredl of filt i neki Finci koji su pevali o silovanju creva ubijene device nisu izazvali nikakav efekat a i Dragan je popio već tri čašice, što je za njega mnogo pa je zaspao za stolom... Mitbastersi kao popišani, uvek vesela ekipa izgleda kao da je pošla na sahranu i počinju da se pakuje.
- Nažalost, dragi gledaoci, izgleda da je ovaj mit bez ikakvih osnova.
U trenutku dok je Džejmi ovo izgovorio u kafani je došlo do predaje smene pa je konobar mahinalno uključio lokalni radio sa kojeg je počela da gruva melodije svima već poznate pesme.
I onda se dogodilo nešto čudno. Dragan, koji je do sada spavao iznenada skače kao oparen i počinje da puca prstima i uživa. Mistbastersi, koji su upravo krenuli, okreću se kao jedan i spuštaju kofere na zemlju, prilaze Draganu kao suncem ozareni i uživaju sa njim . Adam prilazi konobaru i traži od njega da ne menja stanicu. Sa krajem prve pesme stiže i sledeća , prašte gitare, peva brat Šmrkas i vidno euforični Dragan počinje da skače po kafani i razbija čaše. Raspoložena ekipa se smeje jer je napokon nastupila dobra atmosfera. Piči muzika dalje a na Draganovom licu se vide suze, počinje da lupa pesnicama o sto uz reči 'kurvo'. Džejmi pokušava da ga malo primiri ali mu Dragan otima beretku nazivajući ga 'pičkom engleskom'. Ekipa je uvidela da je vrag odneo šalu ali već je za sve kasno jer je Toma Zdravković putem radio prijemnika zaposeo Draganovu dušu. Nekada povučeni i mirni Dragan sada cepa haljine sa crvenokose Kari, sevnuše sise i obrijana đana. Adam i Džejmi probaše da ga zaustave da oplodi Kari ali je prvi dobio polomljenu flašu u stomak a drugi vašarsku fintu preko džigerice. Kinez naravno pobegao. Pička. Ostali članovi ekipe se razbežali kud koji dok na udarnim vestima ide direktan prenos Draganovog divljanja. Javili i da mu se baba šlogirala kada je čula šta je uradio. Za nepunih pola sata su kafanu opkolili specijalci ali ih je Dragan rasterao ražnjem i umalo Ivicu Dačića nabio na isti, ali ga je spaslo to što je za dlaku ušao u blindirani Audi te naš hrabri ministar odbrane pobeže u pičku lepu materinu. Na kraju je vojska uletela tenkom u kafanu i petsto vojnika je nekako uspelo da veže Dragana nakon što je naneo teške telesne povrede pedesetorici njihovih kolega. Kari je na kraju završila u sigurnoj kući Žena u crnom. Ovaj nemili događaj je izazvao burnu reakciju svih svetskih medija ali i državnih zvaničnika.
TIME: Srpska muzika iz pakla(na naslovnoj Satana, Rade Lacković, Aca Lukas i Toma Zdravković).
Kurir: Jebao englecku novinarku u dupe usred kafane ujeo je za sisu i tuko novinari Mythbusters.
Blic: Ministar Dačić besan jer je prekinut usred tamanjenja pečenog vola i Jagodinske ružice zajedno sa Mrkonjićem na svečanom otvaranju puta za Jovin prnjavor. Pomahnitali student ga umalo nabio na ražanj.
Večernje novosti: Žarko Obradović: Sad moramo da povećamo školarine za 500%!
Politika: Draganove komšije u neverici. Svi za njega kažu da je bio miran i povučen mladić i uzoran student sa svim desetkama. Uvek se javljao komšijama.
Po etimologiji reči rezolucija bi trebalo da znači odluku koja razrešava stvari. Umesto toga, u stvarnosti, nazivanje odluke rezolucijom samo izaziva nove probleme i komplikacije.
Rezolucija – UN: Odaberite broj, može bilo koja. Ajde 242 iz 1967, o postizanju mira na Bliskom istoku
Stvarnost: 40 godina kasnije, najduži zid za grafite još od Berlinskog stoji žalosno neiskorišćen: Banksy je nabacio par stensila, tu su poneki „Hamas“ ili „Fatah“ na arapskom i jedna usamljena kurčina ispod koje piše „TORPEDO MOSKVA“.
Rezolucija - Informbiroa: iz 1948, koja poziva Jugoslovensku komunističku partiju da se dovede u red tj. da ne talasa.
Stvarnost: Staljin: Druže Brože, mnogo se kurčiš. Zna se ko je medved u ovoj vezi. Tito: Ne ćujem te, druže Džugašvili Staljin: Kažem, mojne šamaram Tito: Ne ćujem te... Kao da... Kao da nešto pišti majktibožju! Staljin: Da nisi ostavio samovar na štednjaku? Tito: Ah, ne, sad shvatam što je! PIŠTI MI JAJCE!
Rezolucija – novogodišnja: Od prvog prelazim na Atkinsovu dijetu, jedem samo proteine!
Stvarnost: mrtva krava, poluoglodanog buta, nađena na imanju PKB kod Zrenjanina u noći 28. februara, od strane čuvara koji se umal nije šlogirao i sada putem suda potražuje invalidsku penziju od grada. Veštak je ustanovio 30% zakrečenje arterija i preporučio Atkinsovu dijetu.
Kukanje za nepromenljivom prošlošću, očajni vapaj ljudskog bića koji obeležava trenutak u kome shvatiš da je moglo biti mnogo dugačije da si, kad je to bilo moguće, bio malo manji kreten. Situacija u kojoj se kiselo osmehneš, svestan da si za svoje idiotske postupke kriv samo ti i niko više, te ovoga puta ne dozvoljavaš sebi da razloge neuspeha tražiš u nečemu drugom, kao što si to do sad radio, počevši od prvog odlaska u igraonu kad si psovao tastaturu jer su te urokali posle jedva celog minuta na kanteru, ne želeći da se pomiriš sa sopstvenim neznanjem.
Tako pomisliš da je ipak trebalo da poslušaš matorce, odeš u Kamenicu da učiš za pandura, imaš posle srednje siguran posao i da ti cvile jaja, a ne da zapinješ oko odlaska na Akademiju likovnih umetnosti jer lepo crtaš, posle čega čekaš aktuelnog profu da ode u penziju, kako bi sutradan gubio živce oko dvadeset i kusur idiota koji nisu poneli blok peticu. Tako isto shvatiš da je prema bivšoj curi trebalo da budeš malo drugačiji. Malo manje ljubomorno pseto i tvrdoglavi konj koji je bio u tripu da će po svaku cenu promeniti njene navike koje ti nisu bile po volji, umesto da zažmuriš i budeš zadovoljan jer je imaš. Shvatiš onog trenutka kad je vidiš sa drugim, nakon čega ti tokom prijateljskog razgovora kaže da joj pruža ono što ti nisi.
Sve bi to promenio da možeš vratiti vreme, ali kurac, jer čarobnjaci koji će te poslati u prošlost pomoću prepeličinog jajeta ne postoje.
Sediš, cirkaš pivo, vadiš poslednju pljugu iz pakle i misliš da ćeš ubuduće o svojim postupcima par puta da razmisliš pre nego što napraviš potez. Bar se nadaš...
