Nekada : Naziv za osobu koja ume da uziva u jelu, picu, samom zivotu bez nekog preterivanja i izlicanja.
Danas : Kulturan naziv za razularenu pijanduru.

Odgovor na svaku lošu osobinu, izjavu ili način razmišljanja koji se u principu uglavnom govori iz sprdnje, ponajviše zbog toga što su taj izraz do iznemoglosti ponavljali liberali i tru demokrate svim svojim neistomišljenicima i to toliko mnogo da su ti isti neistomišljenici počeli da ih zajebavaju tako.

Налицкани фенси хомосексуални ретардирани млађи брат говнар кафане.

Зна се шта је кафана: мало мезетлука, ракија, вињак или пиво, евентуално шприцер, има и са роштиља понегде и а у курац више. Цене синдикалне, све благо штрокаво, двојка или евентуално седам осмина са звучника, фригијска лествица. Попијеш па се усереш, а не примети ти се јер си усран и дошо у кафану, није битно шта си обуко. Од риба дебела конобарица Синђа у педесетим; све је видела и све зна. Углавном, све како Бог милује и заповеда.

Али курац.

Васколики педерлук што чупа обрве, има твитер и облачи се кежуал ко пазарски шофер за сунет пре неког времена је почео да се ложи на ћирилицу: као, то је оно наше, тиме ми јебемо, тиме смо ми тако урбани а опет тако своји, СЕРБИА БРЕ! И онда је решило да поткреше урођени празилук из гузице, не да га чупа ко до сада, него нако да га фазонира машиницом на двојку, да то изгледа свецки а наше. И онда је створило клабане.

Клабана је дакле геачка фузија КЛАБИНГА и кафане. Недовољно хардкор за кафану, недовољно урбана за КЛАБИНГ. Метиљава као и гости који долазе у њу, што цитирају самониклог кантаутора, сина Титовог амбасадора Јована Балашевића и слушају Фрајле или ова говна. Име јој је обавезно шаљиви цитат из неке песме или враголаста игра речи ("Она моја", "Моја бивша"). Пиће скупо ко отров, ако наручиш ракију питаће те оћеш ли од боровнице. Музика такође метиљава, јер звуци Нина или Шемсе гостима изазивају осип. Разбијеш ли чашу, одма стиже обезбеђење да ти физичком снагом покаже да је чаша купљена код Вицка. Све сређено и чисто. Пичке сређене и чисте. Мушкарци који би се нежно волели са другим мушкарцима сређени и чисти. Столњаци такође сређени и чисти.
НЕ СМЕ БРЕ ТО ДА БУДЕ СРЕЂЕНО И ЧИСТО МАЈКУ ВАМ ЈЕБЕМ У ПИЧКУ!

Nužda ne bira ni vreme ni mesto i zato se desi često da nas stisne baš kad smo u gostima. E sad, među primitivnim životinjama je njuškanje izmeta i obeležavanje teritorije sastavni deo normalnih društvenih odnosa, dok je kod nas ljudi to nešto krajnje neprirodno i sramotno.

1.Srpski seljaci su glupi i primitivni.
2.Jedan Srbin je pobio vise Nemaca nego sto ih je krocilo na Balkan.
3.Cigani znaju telekinezu.
4.Srbi su u vreme Boja na Kosovu sadili krompir, nosili patike i znali fiziku.
5.Krematorijum se popravlja tako sto u njemu spalis zivog coveka.
6.Za rat u Bosni su krivi iskljucivo Srbi i niko vise.
7. Lepu zenu obavezno neko siluje.
8.Na Veliku subotu, a i kad je bombardovanje krka se rostilj.
9.Muskarac i zena su jednaki ako je ona ostala bez nevinosti, a on bez noge.
10.Stariji ljudi su obavezno gluvi.
11.Grobari zive preko 100 godina.
12.Od lekovitog blata vam moze izrasti neki deo tela koji ste izgubili.
13.Sa droge uvek mozete preci na zdravu hranu.
14.Srbi nisu izmislili samo struju, vec I radijator i satelitsku.
15.Sve moze da propadne, da nestane, samo je smrt siguran posao.
Koga smo videli u cemu:
1.Bata Zivotinja ubija Nemce samo tako.
2.Mirjanu Jokovic obavezno neko siluje.
3.Srdjan Todorovic je kriminalac.
4.Gde je Bjela, tu je i Koja I obrnuto.
4.Mira Banjac je zena Bate Stojkovica.
5.Olivera Markovic je rodila Gagu Nikolica.
6.Mica Tomic se rodio mator.
7.Branislav Lecic je kriminalac koji je mladost proveo u popravnom domu.
8.Neda Arneric, Mira Furlan i Tanja Boskovic stalno pokazuju svoje grudi, a ponekad i zenski polni organ.
9.Obrenovici su Aleksandar Bercek.
10.Sergej Trifunovic je Siptar.
11.Dragan Nikolic obavezno rikne na kraju.
12.Bata Zivotinja nosi tigraste gace.
13.Seka Sablic je krestalica.
14.Snezana Savic je ceo zivot fam-fatal.
15.Slavko Stimac se navatao najvise zena u srpskom filmu.
16.Mima Karadzic glumi Mimu Karadzica.

On je poseban, on je izvan klišea, on na svet gleda sa cirostratusa. Prezire malograđanštinu, klasiku priznaje samo zbog toga što predstavlja fundament za avangardu, sve što je novo i nerazumljivo drugima njemu je vrhunac estetike i kreativnosti. Ne, on sam nije avangarda, već samo ljubitelj iste jer je to, zaboga, namenjeno samo odabranima.
Avangarda mu je u genima jer je njegov otac slušao EKV još dok su se zvali Katarina II, a majka je završila kurs modernog baleta dok su njene drugarice cupkale u KUD Abrašević.
Ako vidite nekog odevenog u crno-žutu kombinaciju sa tirkiznom maramom oko vrata, lebdećeg hoda i pogleda koji prolazi kroz ljude oko njega, znajte da je to ON - ljubitelj avangarde.

Oni su bili u pubertetu za vreme embarga. Oni mrze sve neevropsko, a najvise mrze dizelase i fensere. Njima novac i markirana garderoba ne znaci nista. A i zasto bi, kad to nista nije znacilo ni Dzimijima (Hendriksu i Morisonu). Oni proklinju dan kad su se rodili u ovoj zemlji, a pritom ne cine nista da je ucine boljom. Oni se prave i da mrze svoju popularnost zarad svog kvazi-nihilistickog shvatanja sveta oko sebe. Ali, sa druge strane, oni ipak gostuju u emisijama Jelene Bacic-Alimpic. Doduse, ispod sakoa nose majicu sa logom Ramones-a...ali ipak gostuju, mrzovoljni. Oni svoj hleb zaradjuju koketirajuci sa "elitnim" slojevima ovog drustva, koje navodno preziru, a kojima se nezvanicno slihtaju zarad nastupa u nekoj ciganskoj operi, ili par stotina eura dobijenih pojavom u nekoj domacoj seriji o zemljoradnicima. I oni sebe uzasno mrze zbog toga. Njih ima puno, i nije ih tesko prepoznati: oni i kad imaju novca za Armani gilje, oni i tada kupuju Starke...Oni imaju replike slika Endi Vorhola u dnevnoj sobi, bezobzira sto su te slike ruzne ko Marija Serifovic, ipak je to Endi Vorhol...oni spavaju u onim odvratnim i neudobnim kariranim kosuljama koje je nosio Kurt Kobejn, muce se i spavaju. Njima je najtuzniji dan zivota kada je umro Milan Mladenovic. Oni se uvrede kada im kazete da je on umro od droge ("ne, neobavestena seljacino, on je umro od raka pankreasa!"). Oni misle da su alternativa, a ne shvataju da ih ima toliko, i da su svi isti, i da time cine mejnstrim. Za njih su sportisti glupi, jer imaju trenera koji im govori sta da rade. Oni jednostavno ne trpe autoritete. Oni ne mrze Hrvate, jer su na svirci Elektricnog Orgazma 1998. u Cacku upoznali Hrvata koji je normalan. Vau. Njima je neizmerno zao sto nisu prisustvovali nastanku new wave-a osamdesetih. Oni svakog dana proklinju sudbinu sto nisu osetili miris zagusljivog SKC-a '85. i pusili dzoint sa Canetom iz Partibrejkersa. Oni su ubedjeni da su rodjeni u pogresno vreme. Njihova neshvacenost im omogucava da menjaju misljenje o svemu kako im volja, jer ostali, neumetnici, "to jednostavno ne razumeju". Oni su hiljadama svetlosnih godina ispred nas. Oni grcaju u suzama zbog razrusenog Kraljeva, ali nista jebeno ne rade po tom pitanju. Oni su buntovnici bez razloga, koji su u srednjoj skoli citali Rat i mir ne zato sto su morali, nego zato sto su to hteli. Ali oni nikada ne pricaju o tome. Ali se uvek nekako postaraju da mi smrtnici saznamo sve ove stvari, ali na taj nacin da ne ispadne kako se oni hvale. Oni svoju cigaretu polako puse dok gledaju u daljinu, i ne slusajuci "nas ostale" sta im pricamo. Ali su dovoljno vaspitani da nam ne kazu da ih smaramo. Gordan Kicic, Sergej Trifunovic, Nikola Djuricko, Dimitrije Vojnov, Marko Vidojkovic, Djule Van Gogh...mozda to ustvari i nisu njihova prava imena...Mozda su to samo njihova ovozemaljska imena, i mi necemo biti udostojeni saznanjem o imenu nihove planete, kao ni njihovoh pravih imena. Oni mrze Gucu, a na Exit idu inkognito. Oni su neizmerno ljubomorni na stariju generaciju glumaca i umetnika uopste, jer su ti ljudi ustvari i znali ponesto o glumi, pisanju, pevanju...ali to nikada nece priznati, jer im to ne dozvoljava njihovo besprekorno vaspitanje iz "kruga dvojke".

nastao poslednjih godina, masovnim izlaskom studenata u kafane, kojim su unistili sve za sta su se boemi zalagali, masne stoljnjake, zadimljene prostorije. danas je kafana izgubila dusu i smisao zahvaljujuci neo kafanistima, koji su splavarske navike preneli u kafane.

Uz nezaobilazno i sveprisutno spominjanje "Kurte i Murte", najiritantniji način skretanja pažnje na nešto loše u srpskom društvu. Ovaj vid mešavine lamenta i kritike je sveprisutan, što zbog glupave potrebe da se bilo šta prokomentariše bez adekvatne argumentacije, to i zbog lažnog nagoveštavanja literarne potkovanosti kojom iritantni komentator želi da stvori iluzorni utisak beskrajne inteligencije i iskustva.

Опис нечије неизвесне судбине. Судбине некога ко остаје без својих најјачих ослонаца, оних који покрећу.
Одузмите Београду нас који смо дошли после средњих школа, одузмите му оне чији родитељи нису Београђани, што им опет не дозвољава да тај Београд својатају. Одузмите му све којима можете рећи: "Идите одакле сте дошли". Ових дваес-триес посто што ће остати ће се прво смрзнути, јер пар њих који ће остати у топлани неће моћи да покрену радијаторе. На посао неће стићи јер ће шака њих бити способна да вози аутобусе. А ко ће хлеб да прави? Град да чисти? Одржава ред и мир? Остаће само усијане муве без глава који мисле да ће им град бити бољи ако се страна тела одстране. Али не. И кад "смрдљиви" дошљаци оду, неки ће и даље да смрде, јер гле, иако је туш у Србију ушао преко Београда, има и Београђана који нису чули за њега. Неће се искоренити неписменост и примитивизам. Град ће се претворити у један велики нефункционални хаос из којег ће свако гледати да побегне. По могућности ван ове српске кошнице, ако не, онда у исте оне средине у које су се вратили они који су им град "ружили" до јуче. Њихова конкуренција. Разлог зашто су незапослени или неуспешни. Или непримећени и несхваћени. Мањина у свом родном граду. Испашће да то што су рођени у Београду није купило сву памет овога света.
Анархија и, заправо, сасвим известан крај. Само неизвесно какав.

Kviz koji se emituje oko podneva na **ružičastoj** televiziji i ima namenu da pljačka napaćeno srpsko stanovništvo, isključivo bakice u čije vreme televizor nije ni postojao a kamoli Rada Radenović koja zamlaćuje svojim monologom dva sata. Na OBN-u (*o-be-en*) postoji kviz po analogiji na ovaj i zove se "najbrži igrač", s tim što tamo privlače bakice konvertabilnim markama.
Mislim da svi znaju o čemu se radi; voditelj/ka stoji, čuči, dubi na glavi, mlati, ponavlja, obrće, okreće, piše, crta, zaluđuje, čudi se što se niko ne javlja i što spušta slušalicu kad se javi. Kako vreme igre prolazi, nagrada se povećava a cilj igre je sve više očigledan, što je inicijalna kapisla da baka Radmila brzinom svetlosti skoči na telefon u nadi da će neka hiljada dobro doći na već nikakvu penziju. A desi se suprotno; da postaneš **glavni donator**, kao ja u kladionici.
Pažnja se privlači na razne načine:
1. Polugola voditeljka koja s vremena na vreme kaže nešto što se može shvatiti kao seksualna konotacija, tipa "doveli ste me pred *svršen* čin"
2. Voditelj u košuljici kome biceps divergira u beskonačnost
3. Nagrada od 50 soma za tačan odgovor na pitanje "koja životinja ima četiri noge, rep, lov miševe i mjauče?"
Što bi rek'o Savo Radusinović "Javi mi se, javi, kad ti loše krene, kad prestanu mnogi s tobom da se druže".

Čast izuzecima ali brate... Posebna sorta ljudi, večito nezadovoljna i ''oštećena''. Kad izađu na rupu u glavi imaju već usađen trip da isteruju neku kurčevu pravdu letnji dan do podne. Svako malo traže neka prava kao ovi u duginim bojama, jedina razlika što ih policija ne čuva. Bar ne još uvek, dok seljacima ne prekipi jednog dana. Moraš bagri dokazati da je motika ipak teža od knjige, i od one sa osamsto strana. Sve žive povlastice imaju, samo im hleb nije jeftiniji nego ostalom narodu i sve nešto malo. Kad sam rekao čast izuzetcima mislio sam na onih bednih deset posto koji stvarno žele da postignu nešto u životu pomoću knjige. Ovi ostali do stotke su ukapirali da im je studiranje jedan od boljih načina da im tata i mama finansiraju pešestinu godina zajebavanja. Za jednu školarinu ima da se kupi puna kofa droge, pusti se kosica, sluša se rok i bare se pičkice, malo li je na ovu skupoću? Jeste da su pomogli u par navrata da se smeni loša vlast (došli su gori posle al nema veze) i da jednoj zemlji trebaju školovani kadrovi ali nemojte da jebete ostali narod koji radi od šest do šest za petnes iljada da vam omogući lađenje muda na budžetu. Studiraj i pusti druge da žive!

Назив за акну, илити бубуљицу, која се налази на средини између обрва.

Pošto je već godinama Tv program nenormalno loš, sastavio sam svoj program (iz snova), samo još da dobijem nacionalnu frekvenciju.

Судећи по реакцијама родбине, случајних пролазника, таксисте и раднице у драгстору, највећа мистерија нашег народа која изазива реакције веома сличне изненађењу путара када у сред јануара на минус десет падне три метра снега. Плус 35 је температура која, судећи по нашим сународницима, не постоји нигде у свету. Управо због тога је телевизија дужна да обавести идиоте, да неко којим случајем не изађе из куће у два поподне и легне на бетон испред зграде намазан зејтином.

Случајно немој из куће да изађеш, јавили данас да ће 36 да буде, тако није било одавно, још од пре три дана и плус јесте тако било целог прошлог лета, али јебига, дај да те подсетимо обавезно. И понеси обавезно балон воде ако треба да се освежиш или вратиш насуканог кита у живот.

Идеш на баскет у шест поподне? Па јеси ли ти жвакао батерије, има триеспет степени, а ти ћеш лопту да бацаш у кош? Седи кући и кукај да је врућина, јес да си пуко двеста евра на климу која може да о'лади мању спортску дворану, али немој да је укључујеш стално него једном на сваких сат времена је пусти да дрнда три минута и онда гаси јеботе патак, промаја и хладан ваздух, има леђа да ти се укоче и нокти на ногама да ти окоштају.

Значи данас су јавили да ће да буде 37, то је већ много зајебано, цео степен више него јуче, јавили на ТВ-у да не излазиш из куће осим у случају преке потребе, дакле једино ако ти фале пљуге или кредит за мобилни.

Јавили у петак четрдесет (магична бројка) степени! И то исто никад није било осим прошле недеље и цео прошли август. Заправо, није ни 40, него је 57 степени, ложе нас ови са дневника да не паничимо, да не почну пензионери да се туширају случајно, или којим случајем да отварају прозоре у бусевима. То бре тако није било, то је од бомбардовања, генетски модификоване хране, илумината и броја 11. Сећам се 1834. кад су лета бре била до 25, а увече још прохладно па изађеш у треши у град да се огрнеш кад за'лади.

Мрш бре у пичку материну.

Možeš da isteraš mene iz sela, ali selo iz mene, nikada.

I zato nikada neće bedni Čivas da mi bude bolji od domaće rakije. Nikada neutralna pavlaka sa 0.0001% masti da mi bude bolja od kajmaka. Gorgonzola sa plemenitim sranjima koja se zelene nikada neće da zameni sir što ga pravi baba. Nikada neće da mi bude draža pačja džigerica od jagnjeta sa ražnja. Ni jedan Kjanti ne može da se poredi sa domaćim vinom iz pradedinog bureta. I nikada ni jedan klub sa takozvanim "kvalitetnim pičkama" neće da zameni kafanu sa konobaricom koja ima velike sise i jednu kraću nogu. Da ne pominjem makijato i tursku sa ratlukom.

Jebiga. Nije to pitanje kvaliteta, već porekla. Hteo ne hteo uvek će da mi bude draže ono uz šta sam odrastao. Nema tu nekih komplikovanih i zamršeniš psiholoških sranja, jednostavno tada nisam mislio ništa kao som jer problema nisam imao. Tako da me ti mali detalji vrate u to nekada, kada je život bio lakši. Nije da je sada težak, ali baš je bilo lepo ne misliti ništa. Čini mi se da sada kapiram one što kmeče za Brozom, jeb'o ih on u dupe komunjarsko.

Nije to patetika, nostalgični proser uz peti vinjak, srpsku zastavu i četničke pesme dok u pozadni Žika Seljak nagovara mlade bračne parove da prodaju tetkinu garsonjeru i vrate se na selo, to je samo realno stanje stvari. I mislim da ne važi samo za mene, seljaka, nego za sve. Verovatno nekome smog Londona nije isti kao onaj u Beogradu ili nekome možda nedostaje pančevački zagađen vazduh. U suštini gde god da si rođen to će te pratiti dok si živ. I to je to, povuče me rodna gruda u svačemu. Više volim da kroz prozor vidim brda i planine nego ravnicu, svaka reka po nečemu liči na Moravu a svaka šuma podseti na Šumadiju.

Заборавио си ти мене, праунуче. А притисло те са свију страна, видим ја, па реко' ај' да ти се бар у сновима јавим. Није ти лако. Гор' високо, а дол' тврдо. Да ти приповедам како је мени било, можда ти буде ласније:

Беа новембар 1915., у Пећи. Једемо ти ми неки клот пасуљ, суморна је слика, киша нека, бљузгавица, блата на све стране, куса војска у тишини, само говеда гладна ричу. Једе са нама и Војвода Степа, реч не проговара. Добар сам ја са њим био још од '12-те, кад'но растерасмо Турке код Куманова. Приупитам, чисто да прекинем мук:
- Је л' мора, Војводо, баш преко албанских гудура? Арбанаси ће нам главе доћи, а ако нам они не доакају, без 'леба и по мразу, сами ћемо скапати.
- Ама, је л' се то ти бојиш, Јанићије? - упита он.
- Није мене стра', Војводо, но ми се клизају опанци - велим ја њему.

Засмеја се она голобрада дечурлија из ''1300 Каплара'', насмеја се и Степа, а није му до смејања. 'Де си ти још вид'о да Краљ, Влада, Врховна Команда, сва скупштина, 'телигенција и војска једног народа напушта своју Отаџбину ђутуре? Дабоме да ниси вид'о, нећеш ни да видиш. И сад се често упитам, да л' је морало тако? Да л' је то била храброс' или лудос'?

А притис'о Швабурина озго од Београда, притис'о Бугарин од Ниша, па нема се куд. И ако пређемо те планинчуге, шта ћемо после? У туђој земљи?
Не питај ме како сам преш'о Албанију, ни кол'ко смо у Скадру чекали на ''савезнике''. Не питај ме кол'ко сам кила им'о кад стигосмо на Крф. Не питај ме ни кол'ко сам бораца сахранио успут.

Ал' ме питај како узесмо Кајмакчалан и пробисмо Солунски фронт. У нека доба, кол'ко смо брзо продирали, стигне ти моја пешадијска чета Врховну Команду на челу. Препознам још с леђа седу главу Војводе Степе, на коњу.

- Помаже Бог, Војводо! - јавим се ја, а видим и њему мило.
- Шта је, вели, Јанићије? Не клизају ти више опанци?
- Познају терен, одговорим ја к'о из топа. За ову су земљу опанци и прављени!

Знам ја да ни теби данас није лако, и тебе опколили са свију страна, па још и озго притискају. Запамти само једно, праунуче: нема Васкрса без Голготе. Слобода кошта, мили мој.

Ај', у здравље, па се сети Јанићија твога, макар о Задушницама...

Jedine moguće mane naših estradnih zvezda.

Na šablonsko pitanje ingenioznih novinara nijedna naša estradna zvezda neće odgovoriti da je zavidna, licemerna, alava na pare, gorda, neiskrena, pakosna, podla, bezobzirna...
Ne, ako dotična i ima neku manu, onda je to jedna od pomenute tri osobine.

Za razliku od šonja koji jebu, kose mrse samo junačine čija su dela veća i od balvana koji čuvaju u gaćama.