Mesto gde su Rimljani tukli Avare, da bi potom Avari i Sloveni tukli njih, a onda Sloveni tukli Kelte i Avare, te potom bili tučeni od strane Turaka i Ugara, koji su se tukli i međusobno, da bi na kraju Turci bili potučeni, a Slovenima ostalo da se tuku s Ugarima, potpomognutim Austrijancima, koje su potpomogli Nemci, kojima nije bilo dovoljno da se jednom tuku, nego su došli po još, da bi, na kraju, kad nije bilo više nikog s kime bi se tukli, Sloveni počeli da se tuku međusobno.

Onaj koji je toliko pun keša da ne mora da liže poklopac od Eurokrema.

Човек који је давно видео да је умереност го курац, и да су то све измислиле неолибералне ЛДП сероње са циљем да нас омекомуде. Ради и мисли само на велико и гади се оних што све мере и пажљиво одсецају.

Lep gest jedne od banaka koja je došla iz pičke materine da ućari nešto na našoj nemaštini presipanjem iz šupljeg u prazno i prodavanjem muda za bubrege.

Kome danas treba ironija
Kad nam takva cijela istorija
Ironisat možeš samo sebe
A ostale baš boli za tebe

Viška sprdnje da oprostš rode
Kad nas Nemci u Evropu vode
Kad radikal napredno nam meće
Gde ćeš od tog ironije veće

No se mani ironije dete
I istupi iz kolone pete
Nađi ženu, opravi joj dete
I pomisli Ma jebi se svete

Čim izađeš iz društvenih mreža
Vratiće se tebi ravnoteža
Prošlost biće kleta ironija
A budućnos' stalna potencija

Реже, штипа, убија колико је хладно. Имате осећај као да вам неко зарива зубе у кожу. Што би наш народ рек'о пингвинима јаја отпадају.

Opaska na prirodnu predodređenost bede da ostane beda. Može neko da se trudi, muči čitav život, završava škole, jebava sam sebe u dupe, ali ako nije rođen pod srećnom zvezdom džabe mu. Često mu nedostaje samo taj jedan korak kako bi uspeo, kako bi bar jednom osetio to blaženstvo ostvarenog plana, ali još češće taj mu korak izostaje.

Živeće on i proživeti svoje, ali tu nijansu crvene nikad neće moći da raspozna. Nedostižna finesa trijumfa ostaće samo puki san, uprkos ogromnom trudu koji je uložio. Jedina nada mu ostaju deca. Radiće i najgore poslove samo da njima pruži neku šansu, da se podignu za kastu više u ovom poretku nepravde i laktanja. Satraće sebe u svakom smislu, a dok bude umirao gledaće u nebo i misliti: “Sirotinjo i Bogu si teška”.

Izraz koji se koristi kada hocete negde da smugnete ili se pored nekoga provucete, a uhvaceni ste na delu i to samo delic sekunde pre nego sto ste uspeli u svom naumu. Inace izraz datira iz filma "Balkan ekspres" u kome ga koristi Bora Todorovic.

У жељи да утврдим координате ове напаћене државице кренух ка Основној школи да потражим најјачег професора географије на Свету, Мићу Глобуса. Дошао ја тамо, директор ме поздравио, ипак сам ја био некад нада те школе, Вуковац и ђак генерације. То што сам сад на Бироу, нећу ни да спомињем, боље да макар мало живим од старе славе. Упитах га где је Мића Глобус, рече ми да он одавно не ради и упита ме зашто га тражим. Открих му своје намере и он ме упути код новог професора, извесног Аце Дачића. Кад сам га видео све ми је било јасно. Тај не зна кол`ко је сати и где се налази, а не да ми каже географску ширину моје родне државице. Учтиво порпичах са њим, а у себи му се најебах мајке. "Због тебе ли је Глобус изгубио посао, везе ти немаш, мора да си Дачићев неки рођак, или макар члан партије. И најважније, глава не може ни да ти присмрди Мићиној! Његова се опирала античким принципима пропорције, то нам је рекао наставник ликовног. Садржала се четири пута у телу. Немачу појма!"

Кренух кући, позвах такси у нади да ће Мића да ме покупи, али није било тако. Дошао је његов колега из друге смене. Машинац по професији, пропао му комбинат, па таксира, мора тако, има троје деце, од тога једно студира у Београд! Није хтела мала да иде у Ниш, оцу продала причу да је горе боља школа, а зна се да је отишла због сплавова и због неког тобоже живота. Би ми жао човека па му оставих бакшиш, иако ћу због тога да поједем бурек без јогурта. Свратих у пекару, кажу нема бурек, само нека рол виршла. Поскупела нафта, па им се не исплати да га праве. Ако је за утеху имао сам за јогурт. Намигну ми продавачица, замислих се у себи, свака ти част кад можеш да се смејеш, а кад израчунаш сатницу рада најлакше би ти било да уђеш у ту пећницу и завршиш ко Ђенка.

Ушао сам у кућу и са врата упитао кућни савет да не знају случајно координате ове државице, да бих знао да изаберем најудаљенију тачку на кугли земаљској. Сви у глас ми рекоше: "Ћути!" Запитах се какав хор без диригента. Све ми је било јасно кад сам погледао ону црну кутију, коју сам желео да избацим из куће али нисам имао већину. Видех Звезде Гранда, после иде Турска серија, поздравих се са тим да ће ми неко рећи жељене координате, и да су знали, ова убиствена комбинација је учинила да испари и оно мало паметних информација у глави. Кад сазнаш да је Слађа Ђогани напуцала буљу на неком новом апарату, заборавиш Михајла Пупина. Кад се забринеш за Огуза, оде и Теслин мотор индукције у заборав. Свака нова Ђовакова победа, је твој нови пораз, у случају да се ненормално примаш на неведеног. Али нека, блејите у тај телевизор, ко га и измисли. Заборавио сам сад. Ето шта ми уради та шарена кутија за ових пар минута.

Седох и отворих енциклопедију да нађем ово што ме прогања цео дан, кад нестаде струја. Сетих се да улазимо у изборну годину и да ће нас мало подсетити срећних деведестих, па ће после опет на шареној кутији изговарати шарене лаже, како су уложили надљудске напоре да рестрикција не буде. За оне са мало скупљом улазницом непосредно су објавили: "Увезли смо струју, коју ћете платити дупло више, али макар ћете имати светла!" Враћамо се на Теслину хидроелектрану на Нијагари. Уф Нијагара, звучи примаљиво, али ипак је то преко океана, Америка, проради и оно мало српског у мени. Нећу тамо!

Као што сам и очекивао, струја дође брзо, а утом се огласи звонце. Надао сам се да су ортаци, отварањем врата сумње су ми пале у воду, био је то комшија Милоје из Швајцарске. Знао сам и зашто ме тражи, требала му је нека идеја око треће куће у селу, и тачне позиције за лавове на капији. Поче: "Знаш мали, причали смо..." Климнух главом у знак подржавања, огрнух јакну и кренух за њим. Дођосмо код њега, испред куће најновија Мечка, лабудови пишају у фонтану, све у фулу, што би се рекло. Рече Радојки да донесе мезе и ракијицу и поче! "Мого би ти оно мало да ми нацрташ!" "А шта вас тачно занима?"- узвратих. Рече љутито да му не персирам и поче причу о томе како му треба пројекат за другу кућу за ћерку и зета, јер им је она постала премала. Окрену ми се желудац, ал` заглавих га мало са печеницом и ракијом. Појачао сам темпо са шљивом, како бих могао да наставим да га слушам. Питао ме је за фонтану, лавове и светиљке уз стазу до куће. И наравно дошли смо до тога колико то кошта. Рекох да све то може да се уради за 500евра. Погледа ме и рече много. Спомену ми и колегу који ће то радити за 3 евра по квадрату. Почех да му објашњавам како то не може тако, и да треба да платим грађевинца, електричара и водовоџију. Није био спреман на компромис, иако тих 500е заради за 3 дана отпушавајући шоље дебелих Швајцараца који их често запушавају. Толико кошта ретровизор са грејањем на Мечки. Није хтео ни да чује. Учтиво се захвалих на гозби и продужих кући. Монолог са самим собом је ишао отприлике овако: Да се носите у курац и ти и твоји лавови. Плац ти кошта 30.000 евра. Кућа исто толико. Легализација двадесетак хиљада. А ја да ти радим ПРОЈЕКАТ испод 1% од вредности објекта. Иди питај тамо у Аустрији колико то кошта. Слично ко и зубари. Па онда долазите овде да поправљате зубе! И код месара иди па купуј месо по килу, ја пројекте не радим по квадрату!" Онда се укључио разум: "Ниси крив ти Милоје, него мој колега који обара цене, само да ја не бих радио! Ниси крив ти Тито што си нас размазио, ми смо говна!"

Дођох кући кад ми се појави пред очима чаробни број. Нови Зеланд је изгледао као пристојна опција. Размислићу до сутра.

Lik koji je toliko lud da je masu povezao sa fazom!

Kada vam na razgovoru za posao kažu ovo, to znači da taj posao baš nije za vas. Nije najgori koji ste mislili da će vam ponuditi. Još je gori. To je posao koji teško da ima dodirnih tačaka sa vašom strukom.

Заборавио си ти мене, праунуче. А притисло те са свију страна, видим ја, па реко' ај' да ти се бар у сновима јавим. Није ти лако. Гор' високо, а дол' тврдо. Да ти приповедам како је мени било, можда ти буде ласније:

Беа новембар 1915., у Пећи. Једемо ти ми неки клот пасуљ, суморна је слика, киша нека, бљузгавица, блата на све стране, куса војска у тишини, само говеда гладна ричу. Једе са нама и Војвода Степа, реч не проговара. Добар сам ја са њим био још од '12-те, кад'но растерасмо Турке код Куманова. Приупитам, чисто да прекинем мук:
- Је л' мора, Војводо, баш преко албанских гудура? Арбанаси ће нам главе доћи, а ако нам они не доакају, без 'леба и по мразу, сами ћемо скапати.
- Ама, је л' се то ти бојиш, Јанићије? - упита он.
- Није мене стра', Војводо, но ми се клизају опанци - велим ја њему.

Засмеја се она голобрада дечурлија из ''1300 Каплара'', насмеја се и Степа, а није му до смејања. 'Де си ти још вид'о да Краљ, Влада, Врховна Команда, сва скупштина, 'телигенција и војска једног народа напушта своју Отаџбину ђутуре? Дабоме да ниси вид'о, нећеш ни да видиш. И сад се често упитам, да л' је морало тако? Да л' је то била храброс' или лудос'?

А притис'о Швабурина озго од Београда, притис'о Бугарин од Ниша, па нема се куд. И ако пређемо те планинчуге, шта ћемо после? У туђој земљи?
Не питај ме како сам преш'о Албанију, ни кол'ко смо у Скадру чекали на ''савезнике''. Не питај ме кол'ко сам кила им'о кад стигосмо на Крф. Не питај ме ни кол'ко сам бораца сахранио успут.

Ал' ме питај како узесмо Кајмакчалан и пробисмо Солунски фронт. У нека доба, кол'ко смо брзо продирали, стигне ти моја пешадијска чета Врховну Команду на челу. Препознам још с леђа седу главу Војводе Степе, на коњу.

- Помаже Бог, Војводо! - јавим се ја, а видим и њему мило.
- Шта је, вели, Јанићије? Не клизају ти више опанци?
- Познају терен, одговорим ја к'о из топа. За ову су земљу опанци и прављени!

Знам ја да ни теби данас није лако, и тебе опколили са свију страна, па још и озго притискају. Запамти само једно, праунуче: нема Васкрса без Голготе. Слобода кошта, мили мој.

Ај', у здравље, па се сети Јанићија твога, макар о Задушницама...

Odgajanje mladunaca – najobimniji i najiscrpniji sport kog čovek može da se lati. Pa ipak, i ta strmina ima odmorište – prvenac. U roditeljstvu, prvo čedo ti dodje ono što bi se u kompjuterskoj igri zvalo „skirmish“ ili „playground“; a i ne pristupa mu se mnogo drugačije.

Kao što se prvi mačići (i palačinke) u vodu bacaju, tako smo i mi prvonikli ponosi naših roditelja zgodno poslužili da se isprobaju batine (pa po pristignuću sledećeg deteta bace u zaborav), da se leče kompleksi (sviraj harmoniku, treniraj karate, javljaj se komšijama, idi na fakultet), i da se natenaaane usavršavaju roditeljske sposobnosti uopšte. Ali i pored toga, više nam naša mladja i od nas uspelija slika duguje zahvalnost, nego što nam roditelji duguju izvinjenje. Mi li da vam tabamo staze, pizda vam materina balava!

Бледи орк. Најгрђи. Први међу ружнима. Од његове ружноће и ужаса који изазива се говно у теби усере. Леди се крв у жилама али и желудачна киселина и то у августу. Поред њега фудбалска репрезентација Ирске изгледа као избор за мис. Голум је за њега јебена Мила Кунис. Много ружан лик. Није нарочито бистар и не прича много. А и шта да прича кад се евентуални саговорници разбеже на саму помисао на њега.