Diplomirani kurac
Zvanje koje na kraju studija nosi većina bivših mladih entuzijasta koji su poneti iluzijama o sebi i svetu upisavali fakultete za diplomirane kurčeve naivno verujući da će postati nešto drugo. Zajednički imenitelj za sve one koji su upisali razne književnosti, antropologije, fagote, konzervacije, filozofije, vajarstva, etnologije i istorije umetnosti u Srbiji. Mladom entuzijasti, budućem diplomiranom kurcu sa gomilama nepraktičnog i beskorisnog znanja, već na sredini školovanja postane jasno da nema ništa od iluzije da je on izabrani i da će pomerati svetske okvire svojim nadzemaljskim idejama i talentima i da se čovečanstvo neće usrati od sreće što se baš on rodio. Nakon ove spoznaje, postepeno i gradacijski, entuzijazam naivnog junoše počinje da se kruni, a najniži nivo dostiže u trenutku u kom na papiru ugleda sopstveno, krasnopisom ispisano, ime. Ovo je idealan trenutak da mali veseljak nauči i drugu najvažniju lekciju o starom govedu životu-nešto mora i da se jede. Jebiga. Svestan neupotrebljivosti talenata i znanja koje poseduje, konačno mu se, nakon godina potiskivanja, jasno javlja pitanje: I? Šta sad? U tom, presudnom trenutku, nekolicina srećnika uspe da ostvari srpski vekovni ideal: plata iz budžeta-osmica-sindikat-topli obrok. Drugi deo se najčešće odlučuje za prekvalifikaciju i postaje, šta god: radnik na trafici, menadžer, majka, monter PVC stolarije ili Srbin na kruzeru na primer. Treći se odluče za kompromis: uzmi Klimte štafelaj u ruke, put pod noge pa lepo u Buljaricama crtaj portrete debele dece ili pejzaže sa ovcama pokraj Morave pored tezge sa američkim krofnicama i kostimiranog Sunđer Boba koji ti je možda i kolega samo ga ne prepoznaješ. A oni četvrti, najžilaviji, ostaju beskompromisni i dosledni velikom Sebi pa hrabro odlučuju da nastave da žive kod roditelja, sede u zaprloženoj sobi sa krdžom među prstima, veltšmercom u guzici i šalju sonete na pesničke konkurse gde nagradu neće osvojiti oni nego Matija Bećković. Ponovo.
-Ohoho i diplomirani kurac među kandidatima. Baš lepo. Vidim piše: engleski-služim se. Znate li još neki jezik možda?
-Da. Staroslovenski i sve njegove redakcije. Na crkvenoslovenskom umem i da pevam!
-Heh. Imate li neki hobi možda?
-Da. Pišem pripovetke i crtice.
-Uuu. Baš lepo.
-I pravim lampe od papira!
-Njaaao kako kreativno. A da li biste vi, onako, rekli za sebe da ste komunikativni?
-Pa, znate kako, ako ljudsku komunikaciju shvatite kao dodir dve čestice u praznini koje će samo preko tog dodira osetiti bilo onoga što su Stari zvali večna vatra, onda svakako.
-Mmh, mmh, vrlo zanimljiva priča. Vrlo. Nego mislila sam više ’nako da l’ možda ne ćutite u društvu... Al dobro sad . A sigurno volite da radite sa ljudima čim ste se prijavili na ovaj konkurs. M?
-U kom smislu sa ljudima? Čovek kao deo celine ili pojedinac kao svet za sebe?
-Pa kako ću misliti?! Čovek, ko čovek, brate!
-Eh moja gospođo, šta je čovjek, a mora bit čovjek, t
-Sledeći!
-Чьто?
Sito i rešeto
Previše životnog iskustva za običan ljudski vek.
Zamišljam jedan takav primer:
Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine. Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km. Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije. Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina. Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu. Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti.. Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata. Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje. Ponovo se ženi. Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije.
U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke.
Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi. U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima. Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje.
Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan. Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi. Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega:
- Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi...
Celo društvo se kida od smeha.
On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući.
Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:
Анастас Петровић
1900-1998
прошао сито и решето
Je l' mogu svojim rečima?
Prevedeno sa studentskog srpskog, značila bi: "Profesore, da li mogu da pokušam da se nalupam za šesticu?".
Rečenica kojom smo u najavi žigosani.
Ali ne, ti si pametan. Imaš opšte obrazovanje (čitao si kao klinac 1000 zašto, 1000 zato) i čuo si od sedog Radeta iz čitaonice da se kod tog profe polaže i sa loše naučenom skriptom.
Ulaziš u kabinet spreman da pocepaš ispit kao litar Step soka u avgustu!.
U tebi se ne odaziva đavolčić koji bi da šapne da ćeš bre izvesti magiju iz Kabale, nego položiti. Cepaš papir iz sveske, mudro se mrštiš; obrve se spajaju i izgledaš kao Suzan Bojl.
Vadiš cedulju, samopouzdanje ne jenjava; prosipaš mudrost na koncept kao Roko Sifredi semenu tečnost u staru kuju koja nema da plati za opravku cevi u kupatilu.
Onda te prozove...i terarijum tvog uma puca, te insekti krivice sada beže na svakoga. Pa nisi ti valjda kriv šospao?
....
-Dončić, neka uđe! Ajde, kolega, sedite, dajte mi cedulju..."Mikroekonomija i institucije".
Krenite, molim..
-Izvinite profesore, jel mogu ja svojim rečima to?
-Pa nisam ja udario monopol na svoju terminologiju, haha. Slobodno!
-A? (tupava faca)
-...Ovaj, kolega krenite vi, krenite, svakako da možete!
-Pa ovako...mikro je od grčke reči μικρο što znači malo, Plotin u Enejadama koristi i za nešto što je duhom nezrelo. Mikroekonomija, to znači kao ekonomija u malom. U plotinovskom smislu te reči.
E sad, institucije...pa postoji dosta institucija, imamo državne institucije, instituciju braka...
-Kolega, da probate vi ipak u septembru, sigurno ćete tada moći bolje? (sažaljiv osmejak)
............
(izlaziš iz kabineta, hiljadu ljudi oko tebe)
-Kako pita?! Šta kaže?! Jel' te pustio??!
-E znači da ne verujete koja debilčina! Traži sve napamet iz njegove knjige da se zna, odmah te zaustavlja ako ne koristiš one njegove usrane termine! Ja izvukao pitanje "Mikroekonomija i institucije" koje sam do jaja znao, a on mene pita o udaranju monopola, znači katastrofa je, mamu mu jebem pokvarenu, to namerno rade da što više ispita za septembar ostavimo!!!
Njutnov zakon inercije, (u crtaćima)
Telo će ostati u stanju mirovanja ili ravnomernog pravolinijskog kretanja sve dok to isto telo ne shvati da lebdi u vazduhu.
Tečnost protiv pišanja u bazenu
Mitska tečnost koja u kontaktu sa urinom boji vodu oko tebe kako bi svi videli da si pišao i onda bi tebe trebalo da bude sramota.
Naravno ako negde i postoji, kod nas je neće uvesti jer bi svi još više pišali u bazen. Znajući kakvi smo, mi bi verovatno izmisli neko takmičenje u kom bi se merilo ko može najviše da oboji bazen.
Retorička pitanja lepše polovine
Serija pitanja koja rafalno ispaljena iz usta vaše drage, podrazumevaju jedan jedini očekivani pravi odgovor, koji će, makar bio lažan kao monolozi barona Minhauzena, omogućiti produžetak sreće i normalno funkcionisanje vaše veze.
On, potpuno spreman u jakni, izgubivši svaku nadu za skorijim polaskom, ispred kompjutera uništava raznobojne kuglice antičkom Zuma tehnikom, rušeći rekord za rekordom.
Ona, nervozna, poluobučena ispred ogledala, sa hrpama garderobe i rasutom šminkom oko sebe, izvlači maksimum iz svog izgleda za večeru kod njegovih. Maskara - check, puder - check, sjaj za usne - check, senka - check, šljokice ne moraju, četka za kosu, ostaje izbor cipela, tašne, kaputića i polazak može da se nasluti kroz oblak mirisa nove Done Karan:
- Ne smeta ti što kasnimo? Evo sad ću ja! -
- Ma jok, opušteno! -
- Neće tvoji da se ljute? -
- Ma neće, bre! -
- A da ne izgledam previše droljasto u ovoj haljini? -
- Jok... -
- Malo mi je previše otvoren dekolte, a? -
- Ma jok... -
- Jesam se ugojila ja malo, mmm? Vidi mi dupe! -
- Ma nisi! -
- Nisam ti odvratna ovakva? -
- Ma kakvi! -
- Hmm, a jel ona bila lepša od mene? -
- Ma gde, šta ti je... -
- Jel ti dosađujem ja? -
- Ma ne, odakle ti to! -
- Hoćeš li jedno pušenje sad? -
- Ma jok, bre... -
- Slušaš li ti mene uopšte?! -
- Ma kakvi... ček, šta si me pitala pre toga? -
Bljak
Ono što jedeš kad postaneš tata.
- Mama ovo je bljak,neću ovo da jedem!
- Nema veze poješće to tata a ti pojedi ovo što sam ti odvojila.
Srpski režiser
Jedinka najcešce nastanjena, kako joj samo ime kaže, u predelu Srbije. Uverenja je da Srbiju nastanjuju isključivo očevi koji tuku decu i žene, narkomani i siledžije (proizvedeni od gore pomenutog, naravno), silovatelji, ubice i bolesnici; fetiši su mu ratovi, nasilje, ili bilo koji drugi oblik ugnjetavanja i ljudske patnje koji ljudi koji žele biti pametni u društvu opisuju kao "srpsku stvarnost". Dela ovih organizama se lako prepoznaju po raznim "tragikomičnim" scenama (na koje je najcešca reakcija uz obavezan kiseli smeh - "Takvi smo mi Srbi" ili "Ti si se kasno rodio/la, ne razumeš ti to vreme" ), scenama u kojima se ženski likovi pojavljuju goli, i narocito po posebno kodiranim dijalozima vešto skrivenim u velikom broju psovki. Njihova dela se najcešce mogu naci na prestižnim evropskim filmskim festivalima, dok se u ovim krajevima mogu naci samo ukoliko pokupe sve nagrade na istima.
Plela sam dzemper za Pedra
Ucestala je pojava obrade turbo-folk pesama iz Turske, Grcke te Jermenije i Turkmenistana od strane nasih "estradnih umetnika". Medjutim, odredjen broj istih od najpametnijih clanova familije, koji imaju zavrsene visoke skole (autolimar, konobar, moler...), dobijaju saznanje o tome kakoj je muzika koju plasiraju zapadni producenti daleko kvalitetnija!
Ubrzo dolazi do pojave "nagrdjivanja" stranih hitova nakardnim tekstovmia i trilerima dobro poznatim "nasem coveku- domacinu". Tako nastaje i gorenavedeni izraz, u zelji da se tekst dopadne ruralnom stanovnistvu visinskih krajeva Srbije, Bosne i Bugarske koji vole motive staramajke u pesmama, a jos uvek kupuje CD-ove i kasete zbog male brzine interneta na ovim predelima!
Poznate su obrade:
Dzej- Slavija
B3- Ruka olovna
Sladja Delibasic- Bas to
General Two- Eto sto sam vruc
i mnogi drugi