Razmišljanje ravno bajkama braće Grim. Išlo bi otprilike ovako: Upišem faks, naravno gledam da je tražen i da posle mogu da imam jako dobru platu. Upadnem na budžet, naravno, primam i stipendiju, nađem stan u centru grada u kome studiram, za neke mizerne pare, usere me. Završim ga u roku, normalno, bez ikakvih poteškoća.Učim minimalno, sve mogu na inteligenciju, bolje vrijeme da trošim na žurke. Čim završm faks, posao traži mene, normalno, ne ja posao. Plata bogovska, pičke tu, kasnije žena, klinci, savršen život.

BUM!!!

Dolaziš do toga da upisuješ faks, odeš na željeni. Jedva upišeš, i to u drugom roku. Budeš među poslednjih deset na listi, o budžetu da i ne govorimo. Nađeš stan u lijepoj pizdi materinoj, skup ko đavo, jer si naravno upisao u drugom roku, sve što je valjalo ljudi davno iznajmili, ostalo je šta je ostalo, ne možeš da biraš. Odjednom se pred tobom pojavljuje gradivo od pet stotina strana, koje moraš da znaš ko tablicu množenja. Kakve žurke, kakva pička materina, fale ti tri za uslov, i to jedan izlaziš peti put, pravio si se pametan, podjebavao profesora, sad ćeš kurac moj da prođeš. Obnavljaš godinu, radi istog ovog. Sledeće godine te pusti u oktobarskom da prođeš, i normalno, previše se koncentrišuću da naučiš njegov predmet zapostaviš ostale-obnavljaš i drugu. Pet godina kasnije, po već navedenom šablonu završiš taj jebeni faks, imaš diplomu, svoj si čovjek. Posao te uopšte ne traži, a da bude još veće zlo, ni ti ne možeš da nađeš njega. Na birou ti kažu da ih je već 700 na čekanju koji su završili isti faks kao i ti. Na kraju ti roditelji podmažu nekog, zaposliš se kao neki jebeni pripravnik, naravno na određeno. Jedva ostaneš za stalno. Jebe te ko stigne, al dobro je, nek se radi. Smuvaš neku ribu, oženiš se, i gotovo.....

Dva, u nekim slučajevima i tri čoveka koji su na izgled sasvim obični i normalni, možda samo malo ćaknuti, tek toliko da ne budu oličenje potpune normalnosti. Pojedinačno, oni su ljudi kojima možete da date skladište baruta u kutiju šibica i da budete sigurni da neće da naprave nikakvu glupost.

Zajedno su barut i šibica. Nije zlo što ih je bog stvorio nego što ih je sastavio. Kao što se komplementarni uglovi dopunjuju do pravog ugla tako se komplementarni ludaci dopunjuju do pravog ludaka koji radi sa dva savršeno sinhronizovana uma.

Reči im nisu potrebne za dogovor, ne moraju ni da razmene poglede, obojica su potpuno svesni kakva se sumanuta ideja mota po glavi onog drugog i rade sve šta mogu da povećaju štetu koju će realizacija ideje da napravi. Savršeno se uklapaju i dopunjuju jedan drugog u ključnim trenucima za pravljenje neke pakosti koju niko normalan ne bi smislio. Tu i tamo razmene po koju reč, čisto da prisutne obaveste da će uskoro biti veselo ali da im ne otkriju šta se tačno sprema.

Samo jedan u nizu neverovatno interesantnih tv sadržaja kojim su nas zabavljale lokalne stanice. Fascinantno maštoviti prevodi vec bizarnih dijaloga izmedju činioca i trpioca radnje. Jedini filmovi gde je titl interesantniji od same radnje.

Saobraćajno-tehnička instalacija sa dubokim religioznim značenjem. Prvi put primećena polovinom devedesetih godina prošlog veka na vozilima javnog prevoza u našem narodu znanim kao taksi vozila a potom se ta pojava raširila kao kuga vaskolikom Srbijom. Instalacija se sastojala u pričvršćcvanju badnjaka na masku hladnjaka automobila u vreme božićnih praznika (+-15 dana) a posebno je bila uočljiva na hladnjacima polumrtvih Mercedesa starijeg godišta na koje je mogao da se žicom pričvrsti čitav naramak. Vremenom je veličina hladnjaka postala apsolutno nebitna, bitno je bilo da je badnjak tamo gde treba da bude.
Sama instalacija je eksplicitno pokazivala ko je zapravo instalater. Vernik, pravi vernik, koji apsolutno shvata i koji je prosvećen i koji je spoznao samu srž i velicinu najvećeg hrišćanskog praznika. Instalacija je zapravo sam uvod u veliko svetkovanje rađanja sina božijeg koje se sastojalo u uletvljavanju od neke brlje da bi se pred ponoć založila najveća vatra u kvartu (stare automobilske gume najbolje gore), pojelo nešto masno, ispalio rafal iz utoke ili kalašnjikova (petarde su za jajare) i u ponoc ispalilo bure za naftu karbitom u nebesa.

Nužda ne bira ni vreme ni mesto i zato se desi često da nas stisne baš kad smo u gostima. E sad, među primitivnim životinjama je njuškanje izmeta i obeležavanje teritorije sastavni deo normalnih društvenih odnosa, dok je kod nas ljudi to nešto krajnje neprirodno i sramotno.

Najiritantniji izraz na koji možete naići u ukrštenim rečima.

Uvežbavanje za gladovanje u budućnosti.

Svako je u svom detinjstvu imao nekog jezivog lika u komšiluku koga se plašio. Imate 5, 6 godina, igrate se na ulici, kad nailazi On. Čupav, zapušten, ogromna neuredna brada, izgužvana odeća u kojoj ga stalno vidite, prazan i izgubljen pogled, kao da ne primećuje ni vas, niti bilo šta oko sebe, lagano se kreće, deluje poput neke prikaze. I čini vam se da bi prošao kroz vas da se ne pomerite. On se približava, sve prestaje, svi stojite i gledate ga sa strahom dok prolazi. Zatim zvučno odahnete kad ode i počinjete da nagađate šta je s njim. Niko ga nije čuo kako priča, možda je bolestan, možda je manijak...a nikako da shvatite zašto vaši roditelji za njega kažu da je dobar dečko.
Posle prođe neko vreme, prestali ste da ga viđate, porasli ste i prepričavate s društvom kako ste se plašili dok ste bili mali i nikad niste shvatili ko je on i zašto je bio takav.
Onda završite srednju školu, upišete fakultet, provedete u studentskom domu nekoliko nezaboravnih godina, sve dok ne postanete apsolvent i na kraju rešite da prekinete zajebanciju i vratite se kući da spremite te najteže ispite koji su vam ostali. Navalite na knjigu i učite mesecima, ispit za ispitom, jer nemate kintu, a mator ste konj. Sve slabije izlazite, učenje vas mučno isrpljuje i sve drugo osim knjige vam postaje nevažno. Ne sećate se ni kad ste se poslednji put videli s društvom.
I onda jednog dana kad ste napravili pauzu i izašli na vazduh, prolazite pored nekih klinaca u vašoj ulici koji su u međuvremenu porasli i čujete kako vam šapuću iza leđa: "Eno ga onaj jezivi!".
Dođete kući, stanete pred ogledalo, pogledate svu onu kosu i bradu u koju ste zarasli poslednjih meseci i vidite onog istog tipa kojeg ste se plašili dok ste bili mali. I tek tad vam postane jasno...

Totalna kulijana od čoveka. Takva osoba se ne tangira da li će je neko "lajkovati" ili "dislajkovati", totalno je zabole tukson za to. Ustvari, čak ni tukson.

Korača mirno, ne govori tiho ali tako deluje, opuštena je kao list koji se leluja na vetru. Ništa je ne dotiče, a ako se to i desi samo slegne ramenima.

Takva osoba zaista zna kako da živi.

Modifikovana verzija Del Bojeve fraze koja se koristi na našim prostorima.

Legendarni vozač beogradskog GSP-a, član zemunskog pogona. Živi dokaz koliko je nizak prag mentalnih sposobnosti za vozača u GSP-u. Ekstremno čupav i bradat, bio je obožavan od strane omladine, prekorevan od strane podmlatka PUPS-a. Svaka njegova vožnja unosila je živost i radost u ovaj inače učmali posao. Jedini vozač kod koga je omladina bivala napred, a stariji pozadi, ili čak nisu ni ulazili u autobus. Vozio je autobus na liniji 611 ( Kej Oslobođenja- Dobanovci ).
Kasnije je radio kod privatnika i bio viđen na liniji 45 ( Blok 44-Zemun Gornji grad ).

Србија.

4 stvari koje ne razumem u americkim filmovima.A verujem da ni oni sami ne razumeju.Zapravo nikad mi nije bilo jasno ko ima dominaciju medju njima.

Kada vaš do tada cenjeni ortak izgovori rečenicu 'Ona nije samo moja devojka, ona je i moja najbolja prijateljica', znate da je zaglibio duboko. Vratiti ga je nemoguće, možete jedino da ga nominujete za nagradu 'Platinasta papuča godine'. To više nije on, zaposednut je kao u trećerazrednim horor filmovima. Zaslepljen je picom...i vi tu ne možete ništa.