Веза која виси о концу, стабилна ко грчка економије и те форе.

Пикник за оболелог. Подушје за живота.
Само тако се може окарактерисати количина ђаконија која се носи у болницу, невезано за дијету којој јадник може бити изложен или стање у коме се тренутно налази.
Без јужног воћа и сока од боровнице се не иде. И 200 грама кафе за сестру у смени, наравно.

Osoba koju apsolutno ne možemo da podnesemo. Izazvani, ili ničim izazvani, ta faca u nama izaziva bes, madr of svih mržnji koje postoje u ovoj bednoj gologuzoj dolini gneva. Asasino u nama počinje da škrguće zubima i cedi penu kada se ta osoba pomene ili, nedajbože, sretne.

Уобичајена техника којом се просечна србенда покушава сетити главног града рендом државе. Ако је уопште и знао који је.
У већини случајева, упитани није чуо ни за земљу, а камоли главни град, па покушава да изврда одговор присећајући се неког фудбалског тима.
Шта буде-буде.

Провиђење средовечног трудбеника.
Још увек млад да дигне руке од свега и оде у Хондурас, а одвећ стар да гаји амбиције у вези каријере и лакта се са страначким кадровима. Животни вакуум када је већ све постало рутина. Нових изазова нема, нити их прижељкује.
Само да је што мање обавеза и стреса, само да никог не види и не чује, само да буде мир и тишина...

Фали му 32. године радног стажа или 23 за старосну. Биће...

Проклетство живљења у милој нам Отаџбини.
Јер како који младунац изађе из пубертета и како му спласне онај младалачки оптимизам, вера у боље сутра и нада да ће баш он променити свет, тако схвати да мора нешто да покуша како не би свој једини живот страћио улудо. Реално скенира ситуацију и увиди да у Србистану 'леба за њега нема, те логично дође до закључка да треба да пали преко.
И то је то. Већ је готово. Упао је у глиб исконске дилеме: отићи или остати.
А једно кајање му не гине.
Подноси се лакше ако нађеш кривца.

Decxko koji je slavu stekao odmah po rođenju. Od oca srBskog heroja i majke pevaljke.

Tog sunčanog decembra daleke '96 godine Srbija je dobila najmlađeg vipovca. Nije imao ni 5 sekundi života a već je popunio naslove svih novina, od ***Politike*** do ***Svet-a***.
Već u bolnici počinje šizenje-ludenje, intrige i skandali. Brižne babice i med. sestre su bile isterane iz porodilišta jer su one za sirotinju, a mawenog Welju čuvao je konzilijum pedijatara. Budnim okom telohranitelja bilo je sve nadgledano, kako ga kupaju, nose, postavljaju u boks i kako mu tepaju. Za to vreme Ceca je ladila pičku u pansionu sa klimom i gledala televizor.

Nije prošlo mnogo i sinčić je već poč'o da gostuje po emisijama. Ajd sad, dete ko dete, ne možeš da ga mrziš, nije ni on kriv što je poznat, sudba je takva. Više su bili iritantni voditelji i roditelji koji su se za svako malo kezuljili i benavili šta god ovaj mali uradio.

Kako je detinjstvo sve više i više odmicalo, status ***Veoma Iritantne Pojave*** dobio je zasluženo. On je sad kao neki gengsta, šatro glumac, reper, uzurpator, poeta... Napisao neko pismo, posvećeno ocu, koje je izašlo na fejZ il' novine, ne mogu da se setim, i odma' je i talentovani spisatelj. Novine su posebna priča, ***šta je izjavio za Maju Nikolić***, ***koga mrzi na estradi***, ***zašto je odbio zahtev za prijateljstvo Suzane Jovanović***, ***gde ide u šoping***, ***ko mu je nova devojka***...
Mali, bole nas kurci šta ti radiš.... tol'ko.

Grupa zagriženih ljudi koji kidaju lanac na određenu pojavu i čine sve kako bi ostali videli koliki značaj pridaju baš njoj. Oni veličaju lik i delo dotične stvari jer, po difoltu, spadaju u skup onih koji je najviše i poštuju. Ili je to možda neka vrsta odbrambenog mehanizma, jebem li ga.

Порођају обавезно присуствују труднице, а све чешће и очеви. Са аспекта полне равноправности, догађај наметнут савременом мушкарцу у циљу стицања порођајног искуства и подршка у патњи брачном другу, истом оном другу који у случају рата неће морати да држи пушку нити лежати са вама у влажном рову да подели вашу патњу. Нежељена епизода која ће вам дугорочно огадити пичетину али и најрадоснији тренутак доласка на свет вашег модрог и смежураног детета. Мада, није одувек било тако.

Iščuđavanje al' onako u esperanto stilu i latinskim akcentom.

Svakom je svoje najbolje, pa samim tim ono što posedujemo moramo hvaliti i uzdizati u nebesa. Dobro, nekad je dovoljno samo pohvaliti, ali tako da automatski dobije vrednost jaču od većine Rembrantovih dela.
To postižemo time što navedemo par bitnih karakteristika s kojim taj naš predmet o kom je reč barata. On može da uradi većinu onoga što ne može osoba s kojom vodimo dijalog. Ma sve i da nije tako, ubeđuj, viči, galami, tako je i nikako drugačije.
Najupečatljiviji utisak ipak se ostavlja tako što kažemo da nam je tamo neki kurton nudio silne pare za taj predmet, a mi, naravno, svesni prave cene vrednog nam oruđa, nismo pristali.

Израз који се корсти у ситуацијама када не знаш шта друго да кажеш, онда изговориш то, па куд пукло да пукне.

Neko je jednom rekao *Zna se šta se jebe, a šta se ženi*. Bio je u pravu. Debelo je bio u pravu. Tačnost njegove misli ne izražava se u procentima, jer bi daleko premašila fascinantnu granicu od *100 %*. To opet ne znači da mi ne smemo ili ne bi trebali imati seksualne odnose sa osobom kojoj ćemo reći *Da* pred matičarem, masom ljudi koji tapšu na ta dva slova, eventualno popom, ukoliko želimo da posle dvadeset godina kročimo u crkvu da vidimo jel se renoviralo nešto i osetimo blagodet te svete građevine.
Ženu, svoju ženu, oženjenu ženu, treba puniti, to nije sporno, ali samo kada želiš da svoju porodicu proširiš za jednog člana koji će život započeti u tvom domu. To je jedini pravi razlog za ulaženje u dragog partnera. Pa pobogu, žena služi da se voli, pazi, mazi, da joj kupiš cveće, da joj skuvaš ručak, opereš sudove, da je oteraš nekad u tri pizde materine ako ti nešto krene zvocati kad počne Liga Šampiona ili bitan meč s tvog tiketa koji bi ti džep učinio neuporedivo težim.
Zna se, za sve ostalo, tu su okolne fundare koje upravo i služe za seksualne egzibicije i isprobavanje poze do koje si stigao u Kamasutra udžbeniku. Ne možeš njoj reći *volim te, ti si mi sve na svetu*. To kažeš ženi, svojoj ženi. Ova druga služi samo za ubijanje dosade i nekog zadovoljstva koje ne želiš da podeliš sa svojom ženom, jer znaš da ona to teško podnosi. Pa kako bi tebi bilo da ti neko nabije palamar od 30 santima u rč ili u neko drugo mesto koje ti ne poseduješ, a verovatno i ne bi želeo da ga poseduješ? Pa zajebano, naravno. Nećeš ti da ona doživi te neprijatnosti, daleko bilo. Samo, kad bi ovo rekli svojim ženama, ne verujem da bi išta shvatile na način kako muškarci to shvataju.
Bilo kako bilo, žena se čuva, a ostale su tu da bi se muški rod ispraznio u svakom smislu.

Тај урођени нам ген за самоодржањем. Пробали разни да га униште, модификују, па ништа. Србин, брав један, живи свој живот да преживи. Како? То није толико битно.
А кад дође фрка, у улици Акација дешава се чудо: брав постаје надчовек!
Проћи ће голготу, ожалити мртве и изгубљено, вратити се назад у редуковано стадо, па опет исто. Само од нуле.
Неће се много бринути шта је довело до страдања, нити ће извући наравоученије и пазити да му се грешке не понове. Јок он. Само ће на трен начуљити уво из ког правца допире звук меденице са овна-предводника, те покорно опет савити главу ка земљи. До следећег срања...

Životinja koja se verovatno rađa kada Bogu prodje tiket čim je nagrađuje tako blaženom sudbinom. Dok ostali pripadnici svinjske populacije žive da bi bili zaklani, vepar za priplod, bukvalno, živi da bi jebao. Veliki, debeo pred njega uvek kukuruza, jer se dosta i *troši*. Kada bih bio neka životinja bio bih on, ah što nisam vepar! Ne razmišljaš za hranu - uvek te čeka, ne razmišljaš o svojoj deci koju svaki dan praviš svojim burgijastim kurcem. Samo jedeš i jebeš, ah što nisam vepar! Vole te svinje, a i gazdarica te ponekad pomazi, a ti voliš da te šašolje, ah što nisam vepar! Ne moraš da ga vadiš kada ti je naslađe, već u ekstazi puniš jedre nazimice, dok domaćini gledaju i navijaju za tebe: *Jebi, vepre! Puni, vepre! Napravi nam prasiće!*

Tetovaža, normalno na ruci, od mesta gde se završava rukav kratke majice pa sve do dlana ili do završetka maijice dugih rukava. Osmišljeno je tako da se ne vidi kad se mićovan zabunda, ali kad se skine u kratku maju vuče na to da mu je istetovitano celo telo. Ako je to cilj uopšte. Postoje i rukavi od tkanine koji se oblače da ne kažem ali su oni za pičke.

Po inerciji. Objašnjenje za sopstvene iznenadne reakcije, kojima sami sebe iznenadimo, retko u pozitivnom smislu.

Budući razlog za činjenje ili nečinjenje bilo čega, retko ispravno i sa svrhom, a uglavnom gomila totalnih budalaština koje će početi da se rade i primenjuju čim se malo smiri situacija oko ovih poplava.

U principu izgovor koji će se koristiti za sve i svašta, a ponajmanje će stvarno biti vezan za to.

Jedna od posljednjih vrsta pećinskih ljudi poznatih po karakterističnoj pozi prilikom vožnje u automobilu. Naime...

Упознао сам га претпрошле године у мају, на неком Сабору Срба овде у Берлину.
Моја драга и ја тек дођосмо у ово чудо од града и, не познајући никога и не знајући где ћемо и како ћемо, у једном тренутку се обратисмо за помоћ локалној српској заједници; јебига - можда неко зна неког ко издаје стан а да притом не мораш да приложиш хиљаду јебених потврда и лево плућно крило к'о проклетим Швабама. Елем, наша потрага није превише дуго трајала и на крају нас одведе до човека из наслова, чудног али допадљивог чикице који је, ето, случајно им'о стан од 60-ак квадрата на издавање, испоставиће се касније *стан* у којем и дан-данас живимо и срећни смо. А баш таквим - *срећним* - деловао је и Херр Милорад када сам му први пут стиснуо руку, те 2012 год. на поменутом Сабору. Ћелав, носат, плавоок, неких 60-их година, обучен у црну "адидас" тренерку - ликом је подсећао на оне надркане поштењачине из приземља стамбених зграда које увек прете да ће деци пробушити лопту ако им упадне у двориште али то никада и не учине, само га је "адидас" треша одавала да је гастарбајтер, и то онај заветни - из *Куршумлије*. Отишао раних 70-их из родног града, ни пуних 18 није им'о, каже, и од тада се сваке године два пута враћа доле - недељу дана за Божић, још једном толико око Ђурђевдана. Ишао би он и чешће, ал' јебига - коме, чему...Родитељи умрли одавно, супруга Верица пре пар месеци, син, снаја и унуци две станице У-баном од њега..."Мој живот је овде", вели и не жали се као сви остали. "Једу оно што се не је', мој Београђане. Имају, бре, и не знају шта имају ал' им у крви да гунђају, кукају, серу. Ех, мој Београђане, ми смо ти Срби тешка говна...", а опет се благо смешка кад каже то *Срби* и отпија још један гутљај ракије. Даде ми после две флаше, "да закључимо уговор", рече и одe да однесе унуцима мало јагњетине са Сабора. Видео сам га још само 2 пута после тога. Кирију смо му плаћали преко банковног рачуна, није било потребе за виђањем и уручивањем коверте. А и та *коверта* је била "тања" него што је стајало у уговору. "Нећу да дерем своје земљаке, па још Београђане, хехе", прекинуо ме је у пола мог поноситог *Молим Вас, немојте да...*, али ме није због тога освојио. Тај честити, непознати човек кога само упознао, кога смо обоје упознали, био је прва особа која је учинила да се осетимо пријатно овде, у овој даљини, и да помислимо да ће на крају ипак све бити у реду. Јебемлига зашто, али тако је било. Можда је Херр Милорад био онај знак од Бога послат а који сви ми понекад чекамо када се нађемо на одређеној распутници животној. Можда је и њему тако неко помогао када се први пут нашао у Немачкој, па је он сад "враћао дуг"...тек, никад нисам сазнао ни чиме се бавио. Умро је у понедељак, данас смо му били на сахрани...