Поента. Огољена суштина. Једна реченица која погађа директно у мету. Реченица која се обично прећути.

Постоји у човјеку нека нејасна тежња да прећути оно најбитније. Да говори сатима, али да не каже поенту. Да остане нијем када треба казати круцијално. То почне рано. У младости. Једном оћутиш, стрпаш дубоко у складишту своје подсвијести и заборавиш. Заборавиш? Тешко. Речено се заборавља. Реченом се опрашта. Оћутаном, хм... Оно што ниси рекао никада не заборавиш. Увијек ће ти становати негдје на врху језика. Као проклета душа која лебди између живота и смрти, прећутано лебди између ћутње и жеље да се каже. На врху језика. Тик пред пуштање у етар... али ту и остане. До краја.

Неки људи оћуте своју бит. Суштину свог постојања. Никада је не подијеле са другима.
Желио је да буде пјесник. Да пише за дјецу. Желио је да буде глумац. Да пусти бркове као Зоран. Желио је да живи у Даблину... Оћутао је. Није имао храбрости да каже. Да покуша. Постао је рачуновођа. Не живи лоше. Споља. И дан данас куцка у телефону насумичне стихове, док чека зелено на прометној саобраћајници. Обрише кад стигне кући. Оћути.

Гдје би нам био крај да смо рекли све што је требало? Зар би ми жена била Јована а не Жана да сам рекао? Бих ли живио гдје живим? Да ли би ме и даље сматрали лошим да нисам ћутао?

Оћутано гризе. Оћутано уједа. Крваво. Болно. Вјечно.
Ријечи су да се говоре, осјећаји су да се искажу. Немојте ћутати. Последице изговореног не могу бити горе од оног оћутаног. Шамар не боли. Презир је пролазан. Туга се лијечи. Само оћутано постојано траје. Мори и не да мира.

Зашто сам ово написао? Зато што... хм.

Мисао која овјековјечи крај. Безуспјешан покушај. Фејл, рекли би клинци. Некад се изговори наглас. Звучи као правдање. Коме? Себи, вјероватно. Зашто имаш потребу да се правдаш себи? Мислиш да се савјест оптерећује твојим безуспјешним покушајима? Мислиш да ју је брига да ли си дао све од себе? Коме се правдаш стари? Не иде.

Пробао сам. Не иде.
Желио сам. Не иде.
Тражио сам. Не иде.
Писао сам. Не иде.
Живио сам. Не иде.
Иди.
Гдје?
Не иде ми. Не иде ми се.

Неким људима ће епитаф бити ''не иде''. Кад би слова имала душу, ''не иде'' би вриштало очај. Двије ријечи које убијају снове. Пет слова која те предају јаду. Равна линија, која слиједи након покушаја. Не знам и не могу имају наде. Сазнаћеш, моћи ћеш. ''Не иде'' закива последњу чивију у ковчег надања. ''Не иде'' иде на крају. Неће ни кренути. Виша сила. Дао си све од себе.
Јеби га.

Реч која срозава особу која је обавља на ниво једноћелијског организма, лишавајући је сваког достојанства, поноса и принципа. Претвара човека у пуки инструмент, кататоничну бескорисну масу која потписује папире, притиска дугмад и клима главом по туђем налогу. Слуша шта му се каже, диже руку кад треба и одобрава. Нема много везе да ли је у питању чисто користољубље или идеолошка заслепљеност, све се своди на исто. Функција од људи прави амебе и чим неко покуша да активира још коју ћелију, одмах бива склоњен. Можда и највеће зло које доноси је мегаломанска илузија да се човек који је обавља стварно за нешто пита и о нечему одлучује, што може да има још горе последице. Истина је да увек и над попом има поп, чак и они који се сматрају светским владарима, увек имају неког изнад себе у корпоративном ланцу исхране.

Обични смртници, нажалост, зависе од функција и њихове милости. Платон је рекао "Казна за неучешће у политици је та што ће државом управљати гори од вас". Како то изгледа, видимо већ десетинама година уназад. Они који рециклирају једну политику сто година, изговарају исте излизане флоскуле, и успут раде шта хоће са платама, пензијама, па на крају и животима свих осталих, свакако јесу гори од нас. Али, шта је решење? Функције су увек припадале онима који су на нечијем платном списку, а њима то не смета, јер у процесу смејуљења у камеру и увлачења у буље оних одозго обезбеде за шест наредних генерација.

Рекло би се да је овдашње тло најплодније у Европи за најразличитије могуће функције. Таква врста људи некако увек нађе начин да исплива. А наше је само да не обраћамо пажњу на човека иза завесе. Ако неко то и уради, брзо ће стићи нови човек, нова завеса и нове флоскуле.

Prvi search na googlu klinca koji je tek dobio internet... Pionir puberteta kuca prethodne riječi u searchbaru u nadi da će otkriti slike erotskih modela, koje ubrzo i pronalazi ali polako to prestaje biti dovoljno da utoli njegovu glad za posmatranjem nagog ženskog tijela preko kompjuterskog monitora, pa vremenom otkriva da postoje slike u kojima prominentnu ulogu igra i muški polni ud koji ispunjava neki od otvora na ženskom tijelu uhvaćenom objektivom fotoaparata.
Kasnije ubacuje i četvrtu dimenziju (kad već ne može treću) kucajući "pornići"...
I tako, od korijena nastade stablo a od stabla nastadoše mnogobrojne grane i grančice koje će dalje obuhvatati pojmove kakvi su Xhamster, Xvideos, Redtube, beeg.com, MILFs fuck teens, Lisa Ann creampie with Nacho Vidal, Asa Akira anal with Mandingo, Czech Streets, Busty redhead sucking huge horse cock, Porno deda mraz i slično.

Čarapa viška.

Bazildonski džinovi elektronske muzike koji već 28 godina sigurno galopiraju dve milje ispred svog vremena. Ili, po Draganu Iliću, *oni sa onim tezgaroškim spotom pa bunda pa pare i tako to*.

Počeli kao sladunjavi synth i elektropop šminkerčići u siledžijkama, zajahali new wave a onda preko rock, doo woop, blues, pa čak i gospel voda definisali sopstveni podžanr elektronike, dodirujući limese i popa i umetnosti i puneći topliste svojim singlovima iako im pesme odišu depresijom i motivima koji nisu za svačije uši. Za razliku od svojih instant synthpop kolega iz osamdesetih, koji su još pre 20 godina obesili sintisajzere o klin posle prva dva hit singla koji su im doživotno obezbedili dnevnu dozu amalgama čarlija i horsa, Dipeš je ipak želeo nešto više od svog dela. Dipeš je želeo tri do četiri doze dnevno.

Balkan može da se pohvali da ima jednu od najposvećenijih Depeche Mode komuna. Subotički “divoušnovci“ okupljaju se na Paliću još od osamdesetih a redovna okupljanja imaju od '93, beogradski s vremena na vreme u KSTu i Dolaru. Laguna je inače 2009. izdala Cukićev solidan prevod njihove biografije.

Nama je najpoznatiji singl "Dream On" posvećen beogradskoj publici koja od osamdesetih čeka koncert u svom gradu.

Procedura za koju mogu samo da pretpostavim da je odrađena tako što je opština Novi Beograd, usled nedostatka osoblja, spojila Odeljenje za projektovanje ulica i Odeljenje za testiranje dopa, pa su angažovali ona dva lika koji glume Džeja i Tihog Boba, i unapred ih isplatili u masnom granju, kreku i barbituratima. Zapravo verujem da je čitav Bulevar AVNOJ-a nastao kada im je Džejson Li upao u kancelariju i rešio da obori lični rekord od šest lajni iz cuga.
Za razliku od Dorćola, Banovog Brda ili Zemuna gde potez Neka Ulica 19 - Neka Ulica 20 zahteva par metara šetnje, na Novom Beogradu je to dug put samospoznaje, psihofizičkih iskušenja i Tomb-Raider-olikih kvestova "popni se ovde-prođi kroz taj prolaz-e sad povuci ovu polugu".

Hipotetički naravno. Na Novom Beogradu ne postoji Neka Ulica 19, na Novom Beogradu sve ulice počinju od 150.

Ostalo je još par minuta do kraja časa, profesor pita i u stanju je da podeli još nekolicinu kečeva ukoliko se niko od prozvanih ne odvaži da izađe pred tablu i odgovara. Situacija se bitno menja ako se pojavi junak koji će se žrtvovati zarad opšteg dobra, junak koji je u stanju da potroši vreme do kraja časa odgovarajući po šablonu objašnjenom u knjizi:‘’Poštapalice for Advanced Users’’, junak koji će naravno dobiti keca ali i spasiti koju nesrećnu dušu.

Његова судбина је рођењем одређена. Он неће бити наследник. Наследиће само престо муке и стопиће се са кметовима покушавајући да за живот заради са својих десет прстију.
Радиће, мучиће се и зарађивати, док његов старији брат седи прекривен краљевском одеждом масирајући свог мачора.
Досадиће му. Својим ковачким занатом успеће да направи савршени мали бодеж којег ће сакрити у унутрашњи део рукава. Сем ножа, сковаће и план. План који ће му променити, а његовом брату свршити живот.
Отићи ће у посету брату са килом сира и буђолом коју је направио само за њега.
Брат краљ ће прво послати свог кушача да испроба, јер, у тадашње време, ретко коме се могло веровати, јелте..
Височанство ће узети први залогај, скренути поглед на тренутак у осетити продор хладног гвожђа између ребара и право у плућа. Залогај му је испао из уста, уз тихи крик. Брат нестаде кроз прозор остављајући за собом само хук ветра.

Други син је постао први.
Краљевство постало његово. А коштало га је само брата.
Пих...

Nikada u svetu nije bilo toliko nekompaktibilnog spoja čoveka i tehnologije nego što se se odigrao na prostoru Balkana, sredinom druge polovine XX veka pa nadalje. Fenomen koji je obuhvatio cele generacije, koje kao da su nekim teleportom masovno dislocirane iz svoje vremenske koordinate i poslate u budućnost da šljakaju manuelne radove. Da nije realno, bilo bi zastrašujuće. Totalno odustvo zainteresovanosti civilizacijskim napretkom, i zapanjujuća prisutnost tog fenomena, može da se debatira do smrti ali ključni činioci se sami nameću kroz repeticiju indentičnih životnih primera jer sam nastanak civilizacijskih jazova na tamo malom prostoru nije samo zbunjujuć i iritantan, već i komičan.

Decxko. Nafurani ljudi koji šire negativan uticaj. Uglavnom tatini sinovi i ćere. Govna koja su u ćivotu imala sve a dupe nisu mrdnula. Vrsta koju treba istrebiti.

Pičkin dim. Šta će mi to u životu kad samo stoji u ćitapu!? Izađi malo napolje ( ili bar iz sobe ) da provereno potvrdiš ono što si pročitao u Onlajn Blic - u, umesto što bleneš i trepćeš u neverici, razmišljajući o superiornosti naučnika sa univerziteta u Masačusetsu.
Naučenjak da bude može svako, a samo prava gospoda ima dokaze i istinu kao temelj svega što radi. Jebeš ti sve one umove koji podržavaju Ajnštajna i koji su zbog njega protraćili svoje stvaralaštvo, kad eto - ljudi otkrivaju delić po delić Božije slagalice, a nemački Jevrej postaje sve klimaviji.

Израз се користи најчешће у два случаја:
1. кад инсталирате скајп или купите нови телефон, микрофон итд.;
2. у филмовима, кад лик који је погођен метком заколачи очима.

Nagli prestanak svih aktivnosti usled stupanja na scenu trećeg lica.

Kako god izgovoriš, zvuči kao nešto intelektualno. Dve proste reči. Ustvari, ciljne grupe pretpostavljaju intelektualno karanje u mozak. Drugim rečima, te famozne ciljne grupe su sa pozicije vlasti grupe koje će da najebu, bez obzira na obećanja i melodičnu priču kampanjskih lidera.