Nadimak za gabaritnog lika. Građen je kao tenk, a graciozan kao da je ruske proizvodnje. Ždere mesište kao što lada niva guta benzin. Ima vrat k'o Palma.

Tražen kao krimosi sa interpolovih poternica ili mleko za vreme sankcija, nevidljiv kao ruski špijuni u Srbiji, neshvatljiv i povučen u sebe kao Tesla pre otkrića naizmenične struje, efikasan za trankilizaciju ženske živine kao otrovne strele iz amazonskih džungli, a kod nekih nesrećnica, po učestalosti javljanja ekvivalentan Halejevoj kometi... U svakom slučaju, privilegija pički da imaju sopstveni aksiom, iliti tvrdnju koja se ne dokazuje, jer ju je, jelte, nemoguće dokazati. Ako pička tvrdi da je svršila, mužjaku jedino ostaje da počeše jaja, digne noge na sto, šmekerski srkne pivo i eventualno je još jednom ugrize za dupe, dok ista dolazi k sebi u postorgazmičnoj flakcidnosti.
Međutim, neki od nas muških goveda (a možda i svi), kada se nađemo u posebnoj fazi da nas “nije strah da uključimo mozak i pričamo o osećanjima”, volimo da prodžaramo mečkinu rupu (ovo je metafora, nije pička) i da otkrijemo svoju “duboko skrivanu” zainteresovanost za filozofiju ženske svrške. I evo, do kakve sam ja “istine” došao:

Najveća tajna univerzuma. Pred njom su poklekli najveći umovi sveta, jer njihovi dugogodišnji radovi na otkrivanju tajni emisije jebozova nisu urodili plodom. Tako je Njutn popizdeo i izmislio infinitezimalni račun, Tesla bacio kurac mačkama i posvetio se saradnji sa Svetim Ilijom D Tanderbolterom, Ajnštajn našao utehu u Milevinom zagrljaju i tesnoj saradnji sa relativnošću, a Hoking seo u kolica i ukapirao da su crne rupe tako jednostavna misterija prema otkriću funkcionisanja emitovanja jebozova.

Koje je rešenje koje zadovoljava nejednačinu koja kaže da će osoba A, vidno ružnija od osobe B, privući veći broj žena, pod uslovom da su im svi ostali parametri uslovno jednaki (status u društvu, konto na računu, obrazovni nivo, duhovitost, blabla...). Il da prevedem u neki realan primer: Zašto će 84,26 posto žena da kaže da je Havijer Bardem veći bačje od recimo Orlanda Bluma, iako je ovaj potonji rađen prema Vitruvijevoj skici, sav srazmeran i simetričan, dok ovaj prvi izgleda ko da ga je Federer zalepio tiganjem od 30 kila iz forhenda, po sred face, ili ga je babica ispustila na glavu u porodilištu?

*Tajna je u kombinaciji hemije i elektromagnetizma. Dakle, jebozov ima svoju hemijsku formulu, neku kobasicu tipa H22C44...kiseonik nešto, fosfor ovo-ono, ununuijum držnedaj i mnoooogo kurčatovijuma. Dalje, muškarci i žene emituju i primaju elektromagnetne talase određenih frekvencija. Kad dođe do rezonancije, muškarac ima prolaz kod nositeljke pičke. Stoga, ako muškarac pošalje jebozov određenom frekvencijom koju ženini receptori primaju, može da dođe do tršnje. Što veći opseg frekvencije jebozova poseduje muškarac, to su mu teoretski veće šanse da se žene lože na njega.

Dakle, ako se gorepomenuta nejednačina izjednači sa nulom, dobija se da je opseg frekvencije osobe B veći onoliko puta veći od opsega osobe A, koliko je osoba B ružnija od osobe A.

*nije naučno dokazano

Kapitalna sisa koja jedva stane u tri šake.

Sise kojima ne pomažu standardni konfekcijski brojevi brushaltera, već korpe veličine desantnih padobrana. U poređenju sa njima, nema razlike između simentalke i daskare. Tiha čežnja latentnih edipovaca i zagorelih (dakle svih) studenata tehničkih fakulteta.

Дојади мени један дан да крцам алпску по градилиштима док ме шиба промаја, да ми хилти тандрче поред главе и падам са скеле сваког месеца. Нећу тријесту дочекати, камоли унучиће ако овако наставим, велим ја сам себи, па се решим да тражим неки приземни посао. Негде у то доба, дошли жабари у Крагујевац да купе оно што је некад била фабрика, па се чуло по селу да траже раднике. Сви живи полетели к'о пуштени са ланца, а куд сви Турци, ту и мали Хасо. Устанем ти један дан мало раније, доручкујем чварака и лука, подмијем се и поскидам крмеље, избричим и пљуснем мало ракије 'место афтершејва, па да идем да искам посла.
Одем ја тамо, куц-куц, добар дан-добар дан, ја сам Тајитај, дај посла знам да имаш! Није прошло дуго, дође нека са наочарима, (онако, није лоше, али није ни нека лепотиња,за умочит душу дало) и каже нама 'ајд за мном. Иде она напред, а ми за њом, к'о да нас на стрељање воде. Одведе нас у неку просторију, давали нам тамо неке папире са неким сличицама, као да нас тестирају. Тестирали нас, Бога ми, добра 4 сата онако колективно, па вели онда 'ајде сад изађите па један по један на разговор. Било нас двајестину, крете она да прозива, ал' никако до мене да стигне. Чекај ја, чекај, никако да дођем на ред, смрче се лебтејебо. Седим ја у оном ходнику, дупе ми утрнуло од седења. Испрозива она све, остадох само ја. Овај задњи, ганферињо неки, није се дуго задржао, испрати га она, па се врати до мене и кроз осмех рече: ,,'Ајде сад ти'', док јој се поглед лагано спуштао ка мојим панталонама. Би ми мило. Ушли ми, кад ће она:

- Уфффф, тебе сам чекала.
- Што баш мене?- упитах онако, шмекерски лагано.
- Па ти си последњи, после тебе могу да идем кући.

Ух курво, маму ти јебем, мислим се у себи, ал' се не дам испровоцирати. Само се смешкам. Испитивала ме уздуж и попреко, где сам био, шта сам радио, шта очекујем, чему ли се надам, па у неко доба рече:

- Добро, готови смо са питањима. Сад морам да те прегледам.
- Како да ме прегледаш?
- Ништа се ти не бој, само устани и скини се.
- Да се скинем?
- Да, лекарски преглед, морам то да обавим.

Не личиш ми на докторку, а и то се не ради овде ваљда колико знам мислим ја, па к'о но велим, шта га знам, жабари су то, можда се код њих тако ради. Сетих се да сам се прао прошле суботе, нокте по обичају сек'о у недељу, нема где да пукне брука. Скинем се ја, останем само у дудурајкама, гледа ме она, пипка, опипава,хвали ме како ми јаке руке, па мази по грудима, дише за врат, поче мени нека милина да се пење уз стомак. Дође и до бутина, миц по миц, ухвати патку. Ијаоооо, мислим ја, па сад си се зајебала. Окренем се прибијем је уз зид, па јој сурдукнем језичину у грло, десном руком за леву сису, левом руком јој полако подигнем ногу па прошарам прстима по врту рајскоме, а оно, као да је 40 ноћи киша лила, зидови влагу вуку. Спусти се она да засвира коју, море свира алал јој вера. Нећу ни ја да испаднем сељак, спустим се и ја на усмени, покидам јој домаћинке, јао брате мили кад ме запљусну смрадина! Лебтијебем, сузе су ми пошле, к'о да је нешто ушло унутра и цркло к'о што вели народ, али сад нема назад, ако не прођем, има да крцам алпску наредних 50 година. Не смем да оманем. Одрадим то мало офрље, морам да признам, јебежга, био сам декоцентрисан, али онда дође оно главно. Легла она, раширила ноге к'о Русија гасовод, ја убацим мачора у кућицу па кренем да орем. Вришти она к'о да брата жени, ал' не попуштам ја, све јаче и силније ударам. Рекох да је окренем, виђао сам то по оним филмовима на Палми плус да воле кад их пресамитиш па тако и урадим. Јебем је ја, поза Вук Караџић, ухватим је за косу, па повучем ка себи, видим свидело јој се. Ја онда још јаче и јаче, почиње ламинат да таласа од силине, а њој дупе од удара. Погледам на сат, видим није прошло ни 30 минута, а ја осећам крај, кажем себи не смем сад да зајебем, па помислим на Мијатовићев пенал, те ми мало спласну узбуђење. Ја онда прикупим сву преосталу силу у мени за један последњи стихијски напад, па навалим. Повика она доста, не могу више, ма шта доста, мајку ти курвину јебем, почнем да бијем к'о маљем, па чак и ошљиснем с' времена на време, велим ти ћеш после МЕНЕ кући д'идеш?! Па нећеш моћи да се помериш до ујутру! Зна се ко намешта антену, ко виче дал' је добро. Ор'о ја, ор'о, дође до свршетка извадим прангију па распалим по зидовима, не морају да крече до наредне године. Оста она онако да лежи, покушавајући да дође до даха, а пичка јој се пуши од милине. Ја се обучем, па кренем полако, рекох само јави ми кад да дођем на посао.
Излазим ја у ходник, кад ту се скупили сви, од портира, преко чистачице, до директора свих коопераната. И само видиш, креће спонтани аплауз.

Дискретно стављање до знања особи којој је клим упућен да је се сећате. Можда не баш са сигурношћу одакле и у ком контексту, а можда није ни време, ни место за неки топлији поздрав.
Климнућете, проћи и евоцирати успомене...

1. Dani kada su ženke najraspoloženije za parenje, a mogućnost začeća najveća.

2. Dan nepresušne inspiracije, kada mudros' jednostavno kulja na sve strane, ne možeš da napišeš sve što ti u momentu padne na pamet, kad odeš u WC na "pauzu"‚ prosto ti se čini da i tu mudro kenjaš.

Цвет који је постао симбол препорода српске војске у Првом светском рату због способности да ако се осуши, уз мало кише поврати своју првобитну лепоту. Цвета само на подручју Кајмакчалана, и тиме нас подсећа на надљудске напоре које је наш народ доживео прелазећи непрегледне планине Албаније.

Да не бисмо наставили традицијом заборављања лепшег дела наше историје, и били националисти и патриоте без икаквог знања о нашој вери, традицији и историји, овај цвет говори нам много тога. Да смо имали најчаснију војску у рату, да смо потомци људи који су вековима давали крв да територија на којој живимо остане наша, да смо на путу да то све протраћимо, и изневеримо ђедове. Зато, владо, Европо, гази тихим ходом, опело гордо држим у доба језе ноћне, над овом светом водом!

    Амин! Нема даље. Небитно да ли се налази у дому здравља, ургентном центру, пошти, суду, станици МУП-а, код адвоката, у социјалном, банци, цркви или код аутомеханичара просечан Србин или Српкиња се на заказан термин позивају и уздају више него Американци на пети амандман.
    Свети аргумент у расправама по карактеристичним змијоликим редовима и ненадјебиво-неопозиви аргумент у свађи са шалтерушом. Наоружан недискутабилним аргументом улазиш каубојски у чекаоницу, скенираш погледом присутне обичне смртнике којима по погледу видиш да те се плаше и гангстерским ходом прилазиш шалтеру где изговараш громким, благо промуклим гласом: имам заказано. Људи падају у несвест, шалтеруша ставља кафу и нуди ратлук, чистачице чисте под око тебе као паркет око Мајкла Џордана ономад.
    Нема ту хитан случај тамо-вамо и циле-миле, нема падања система, ја бре рођаче имам заказано тад-и-тад и хоћу бре да будем примљен.

О Бого ал' је љута. Како те историја није ничему научила опет си засрао. Засрао си горе и масовније него одред фока после три тоне покварених шљива. Толико си засрао да не да нећеш јебати, него нећеш ни шетати а ни гледати. Ма нећеш ни дркати. Ма мораћеш да се запослиш у водоводу и канализацији да би могао све то да очистиш!

Лоше си поступио, знаш да си крив. Кајеш се. Али касно је. Извињаваш се, молиш за опроштај, купујеш цвеће, бомбоњере, гори си папучар од Пуме, више те јашу него баба Станину полумртву кобилу Шану, бацаш се на колена к'о несрећни Ера Клептон пред Лејлом, питаш за још једну шансу...