Период између сисања мајчине и девојчине сисе.

Trajni.

Reči koje se najčešće čuju u basketu, od mrča kog mrzi da se pokrene, pa pokušava da netrčanje i nečuvanje igrača pokrije rečima "Ne zna". Iako je ovaj izraz totalno nekoristan i trivijalan, ustalio se među košarkašima pivopijama toliko mnogo, da se uskoro i Teodosić početi ovo da koristi.

Ја сам тада имао четири, а Станица, моја сестра две године. Били смо као и сва остала деца, здрави и прави, али смо били веома сиромашни и једва састављали крај са крајем. Отац и мајка су се борили колико су могли, било је изузетно тешко. Отац је радио по дванаест сати у жељезничари и једини доносио новац у кућу. Мајка ја била домаћица.

У лето две хиљаде четврте, брат од стрица мога оца је испраћао сина у војску. Правили су велику гозбу и ми смо наравно били у званици. Породица брата мог оца је била изузетно имућна, бавили су се откупом и препродајом челика и имали су неколко луксузних хотела. Ми смо били веома сиромашни, али код оца и мајке је важило правило да се на свако родбинско весеље морало ићи. Као и обично, припремли смо своју једину одећу, отац се узајмио за поклон, а оно што је мени као малом дечаку остало урезано у сећању јесте домаћа Жито торта коју је мајка увек правила за овакве прилике. Њој је та торта била изузетно важна. Када буде готова, ми као деца смо гледали у њу као у неку тотем, баш због тога што је њој толико значила. Ја сам поред неког страхопоштовања према тој торти, иако веома мали, осећао у исто време и жал за мајчиним од свакодневног рада огрубелим рукама којима меси.

Дошао је и тај дан. Прослава као и прослава. Долазак, љубљење, мајка је торту на улазу оставила на платоу намењеном за исте. Нашу торту оставила је међу осталим, велелепним куповним тортама од којих је свака појединачно коштала као сва одећа коју ја и сестрица имамо на себи. Оставила ју је бојажљиво посматрајући је као мене код учитељице када сам пошао у први разред. Не брините госпођо уклопиће се. Прослава, прослава, прослава, четристо гостију, лудница. Сви скачу веселе се, рсају. Нас четворо смо преседели цело вече. У десет сати се пригушује светло, домаћин најављује торту. Какву торту, па ово је испраћај а на свадба? Конобар доноси нашу Жито торту и поставља је на сред сале. Домаћин позива све госте да доћу и почну гацати ногама по торти. То су и урадили, четристо људи је гацало ногама по њој док се није претворила у крем. На крају дошао је један сасвим мали човек извадио курац и почео пишати по свој тој смеси.

Isečci od par rečenica pažljivo izabrani od strane izdavačke kuće i odštampani na koricima novih izdanja ne bi li bustovali popularnost, pa samim tim i prodaju dotične knjige. E sad, problem je što te rečenice ostavljaju utisak da su autor i kritičar toliko bliski da su kao klinci jedno drugom piškili u gaće, a da nije nemoguće da se razmena telesnih tečnosti nastavila i u zrelijem dobu, sve do dana današnjeg. Jebiga, šta drugo zaključiti kada pročitaš kritiku koja te natera da pomisliš da u rukama držiš u najmanju ruku novu *Ilijadu*? Pisac i delo se obasipaju takvim epitetima kakve ne bi upotrebila ni rođena mu keva, a ti si, dragi čitaoče, ako ništa drugo barem dobio efikasan lek protiv zatvora.

Без новчане надокнаде.

Pritisak skače kao Dragutin Topić u najboljim danica, šećer od najgorče kafe napravi šerbet, srčka ponekad zaigra "Užičko kolce" u vorp brzini, a bešika ponekad ima slobodnu volju kao u Metuzalema.

Убрзати ствар, најчешће методом везе. Погурати ради убрзавања реализације.

Nekada babina soba, al' fali baka, jbg.

Moram to da imam ali neću da platim i biće moje pa makar po cenu zatvora.
U toku pregovora o prisvajanju robe poželjni ubeđivači kao što su hladna i vatrena oružja.

Još jedan suptilni izraz za gejpedere, posebno primenjiv kod one sumnjive plejade kantautora, tj. raznih Sergejeva i Željkova što plačljivom intonacijom pevuše svoje cmizdropičkaste tekstove uz neku usporenu istikuracsvakapesma melodiju.

Podatak o primanju pripadnika jačeg pola u prostorije iza bine često se događa uz ogromnu dozu neverice, s posebnim osvrtom na Džordža Majkla i Rikija Martina, čiji je bekstejdž svako normalan zamišljao kao festival prepički u minijaturnim kupaćim kostimima koje se kupaju u najskupljem šampanjcu sa bahate rajder liste, a ne kao mesto gde se derpići sevaju u rč.

Nećemo ovom prilikom praviti nepristojne paralele između bekstejdža i zadnjeg ulaza.

Кад се заразиш неком песмом, па је певушиш читав дан.

Ono kad jebeš dve sestre.

Seljački urađena prezentacija.

Само кад је бесплатно.

Riba na svadbi, koja pozira za slikanje sa uhvaćenim bidermajerom.

Izraz koji najčešće koriste Novosadjani da plaše ljude, a Sundjer Bob Kockalone ga često koristi da pozove svog ljubimca da jede.

Belo, mlečno, žensko, telo, izvučeno iz mekote paučinaste zime iza regala pa predato na kupanje suncu, na međusobno zadovoljavanje bez mere i kraja.
Među izrasle, teškomirisne, travuljine, pune sitnih krpelja tek niklog mužjaštva, koji se uvlače i sisaju bogatu krv prve velike ženke sveta, pa posle otpadaju mrtvi od prejedanja u slatkoj smrti, a da njoj nije ništa.
Jer nju kupa i hiluje sunce.

U tragovima. Mrvice. Izvetrelo.

kaze se morbidno-gojaznom liku koji ima toliki stomak da tesko da uopste moze videti svoj kurac