Рођен је у сеоској породици. У раној младости се истакао као јуначан и дрчан младић, познат по томе што је рукама убио вепра у 6. години живота. Кад је мало одрастао, радио је у каменолому код мрског капиталисте. Ту је видео сву бол и неправду који влада у систему где је човек човеку власник. Са 15 година га жандари терају у затвор, јер је лопатом истукао злог капиталисту који је поштеним радницима закидао од плате. Када је почео рат,он се са 18 година придружује народноослободилачкој војсци Југославије и њеном вођи, Маршалу Јосипу Брозу Титу, највећем сину наших народа и народности. Истакао се силним јунаштвом у народноослободилачкој борби:

-На Сутјесци је са шмајсером у коме је било пола метака у шаржеру и две кашикаре самостално победио целу непријатељску дивизију, да би потом купио и износио рањенике под тешком артиљеријском и митраљеском ватром кроз минско поље. Кад је пренео све рањенике хватао је бомбе које је окупатор бацао и враћао му их назад речима: Носи ово Хитлеру и Павелићу!

-Игмански марш је прешао без кошуље и чизама, чизме је уделио промрзлом куриру, а кошуљу уделио другарици партизанки. Ватрено је бодрио другове партизане да истрају у борби против мрског окупатора. Кад су се партизани одмарали поред ватре, он је седео у снегу, своје место је уступио рањеном другу.

-На Козари је дуал-виелдовао два митраљеза марке МГ-42, и са њима је жестоко распалио по окупатору. Са њима је и јуришао, први испред свих, на непријатељски бункер.

-На Дрвару се истакао хедшотовањем падобранаца, елиминацијом целе чете једном гранатом, искакањем пред метак који је био испаљен на друга Тита, и јуначки индивидуални јуриш на наступајуће трупе са одломљеном буквином граном у рукама. Овај његов јуриш је остао забележен од стране младог америчког извештача имена Џорџ Лукас,који се случајно ту затекао,и касније искористио те фотографије и записе као инспирацију са стварање Џедаја.

Његова погибија је била велики погодак за народноослободилачку борбу. Сви партизани су плакали, а прича се да је чак и Маршал пустио сузу, мада то вероватно има везе с тим што му је мушица улетела у око.

-Погинуо је разбијајући немачко-италијанско-усташко-четнички обруч који је опкољавао његову јединицу. У првом јуришу му је гранатом откинута нога. Међутим, он се није предавао,него је узео штаке од болничара и кренуо на окупатора наоружан штакама. У том јуришу му је бомба откинула другу ногу. Другови партизани су га узалудно наговарали да одустане, он је наредио да му дају кашикаре и шмајсер у руке, и да га носе напред. Замало да се пробију,кад се појавише тенкови који одбише партизане назад. Он је остао напред ,пуцајући на мрског окупатора. Елиминисао је цело крдо четника наоружаних барјацима, сатарама и ражњевима.Један Краљевски Тигар је кренуо ка месту где је он лежао,херој зубима отвара последњу кашикару и баца је под Тигра. Тенк је уништен, а возачев леш испаљује пројектил који уништава читаву чету непријатеља (ригор мортис) Херој издише, пошто је у њега испаљено више метака него што је Цигана на Зелењаку. На хоризонту боје крви се указује лик Јосифа Висарионовича Џугашвилија Стаљина.

Blejanje u parku uz pivo. Predstavlja uvod ili jeftinu zamenu za clubbing, po čemu je i dobio ime.

Шта би било кад би било. Да баба има курац била би деда. Теоретска поставка о којој би они најмаштовитији могли да разглабају данима, и да, како дискусија напредује, српским мачем и штитом освоје сваки педаљ кугле земаљске. А када бисмо уз те две алатке имали још и топове? Јаоооо!
Угаре бисмо ломили натенане, с ужитком. Венецији бисмо избијали потпорне стубове, један по један, док размишљају о предложеном савезништву. Византија? У Цариграду не би остао камен на камену. Турци? Какви Турци, какви бакрачи. Напунили бисмо им речнике србизмима. Свет би био наш.

Fantomsko osećanje. Dolazi niotkuda svako veče posle 10h, kad studentskoj mukici dođe iz dupeta u glavu da je prošao još jedan dan bez hvatanja za knjigu. Malo prošara po organizmu, ispijenom od kafa, cigareta, alkohola, monitora i želja za seksom, izazove poneki proliv, mučninu i strepnju da će, ako tako nastavi, okinuti godinu. Prolazi nakon višečasovnog spavanja, i sledećeg dana uopšte ne remeti svakodnevne aktivnosti kao što su igranje igrica, zujanje po gradu, po Vukajliji, Fejsu, varenje, gledanje TV-a... Sve do 22h kada se javi ponovo.

Kad šest turbo pevaljki u nekoj emisiji petkom popodne kritikuju trenutni sistem vrednosti našeg društva.

Najviši stepen velikomučeništva. Sirotice nad siroticama, koje zaslužuju da budu proglašene sveticama. One se pate kao Isus, ali su hrabre, emancipovane i pobornice stava da je deci dovoljna majka i eventualno mamin novi dečko, koji će glumiti oca. Pravi otac je najčešće pobegao od kurvetine, još u prvim godinama braka. Od tada radi dva posla, školuje decu, izdržava ih i naliva se alkoholom, oplakujući tužnu sudbinu i momačko neiskustvo kad je dotična uspela da ga smota pesmom u kafani na Ibarskoj magistrali.

Веома популарна техника позирања пред фотоапаратом, код које у први план треба да дође део ноге испод колена. За разлику од такозваног ''гузног полупрофила'', где се јасно види да се тежи истицању задњице, лица и груди у исто време, мотиви позирања у поткивачком положају нису довољно разјашњени. У сваком случају, да би се ово безбедно извело, најпре је неопходно пронаћи ослонац! То су обично врата, зид или неки стуб. Затим се заузима што бољи положај за истицање атрибута и савија се нога у колену под углом од приближно 90°, премда није лоше да овај угао (између потколенице и бутине) буде и мањи.
Девојке које прибегавају овој техници обично носе штикле, па се сматра да мотив за овакву коњску постуру лежи управо у егзибиционистичкој намери показивања фенси ципела, што нас даље доводи до закључка да би идеалан положај био онај у коме би се показале обе ципеле у ваздуху применом техника левитације. Како је ово врло тешко изводљиво у условима јаке гравитације каква је на Земљи, у пракси се подиже само једна нога.

Naravno da nisi. Bez uvrede velikoj legendi srpskog glumišta, ali taj čovek nikada nije dobio ulogu jebača, šmekera, face ili neku sličnu zajebanu ulogu. Iako mu je Flojd dao ključeve od mašine, to više nije to, jer makinu ne vozi Flojd nego neki Mile golubar. Najopasnije se pokazao kao poreznik ili inspektor, mada ga i tu zaobilaze kao pijanca na klupi u parku. Da prodje sa Harlijem u kožnoj jakni sa crnom maramom, izderanim farmerkama, martinkama i rejban cvikama opet ne može biti zajeban jer je to Bogdan Diklić.

Hiljadu puta sam čuo pitanje - kako je moguće da oni iz South Parka mogu onako da prozivaju sve redom i da im niko dosad nije došao glave? Odgovor nije mnogo komplikovan. Privid demokratije važniji je od same demokratije.
Svaki prosečan Amer treba ventil. Kao što su npr.Simpsonovi. Čovek dođe kući, pogleda seriju koja ismeva i njega i celu naciju, nasmeje se, počeše između nogu i bude mu lakše. Vremena su postajala teža, pa je bio potreban i jači ventil. Pojavio se South Park. Prozivanja, bogohuljenja, krvi do kolena...sve zarad hleba i igara. I kad čovek vidi da možeš najsurovije da se sprdaš sa predsednikom i svim važnijim ličnostima u državi, a da te niko ne dira, šta može da pomisli, nego da demokratija deluje. Sistem funkcioniše. A ta prozvana vlast ne samo da ne ugrožava serijal, nego ga i podstiče. Što surovija sprdnja, to narod mirniji.
I kod nas se taj pelcer primio. Nažalost, ne u animiranom obliku, već u jednoj emisiji u kojoj se redovno prozivaju najmoćnije grupacije u državi, prikazuju dokumenti sa imenima najopasnijih ljudi, emisija čiji autor zna sve i koji će "svima njima da pomrsi konce!"
Prosečan Srbin će doći ozlojeđen jer je dobio otkaz, upaliće tv i gledati kako neki bezmudi autor raskrinkava upravo onog ko je kriv za njegovu sudbinu. "E, tako treba! Konačno da neko i u ovoj državi ima muda da Njega stavi na tapet! Ženo, donesi pivo, jebem li mu majku majčinu!"
Jadnik će odgledati emisiju, naslušati se najstrašnijih optužbi protiv Njega, popiće pivo, počešati se između nogu, kresnuće ženu i zaspaće miran. Kao jagnje. Misliće da se ipak nešto menja. Da ima nade. Da nikom ne gori do zore. Za mesec dana, neki novi serijal, neki novi On, a na Njega se već zaboravilo. Nikom ništa.
I opet će čovek da popije pivo, počeše muda, kresne ženu i zaspe. A On i Onaj će i dalje piti Jack Daniels i kresaće tuđe žene, dok se za češkanje njihovih muda čeka u redu. Ali naš jadnik će i dalje da gleda tv i da se divi autoru koji ima 'muda do kolena'. Baš zato što ih prirodno nema.
I ne pomišljajući da možda baš taj autor u ovom trenutku češka muda upravo Njemu.

Ako pogledamo kakvi su danas tekstovi narodnjaka, ne smemo ni pomisliti kako će izgledati tekstovi za desetak godina.
Verovatno više neće biti cenzure pa ćemo slušati svakakve prostote.

Napunio si 20 godina. Jeb'o si, nisi... Nije ni bitno. Ako si jeb'o mnogo, smorio si se, i hoćeš da se zaljubiš. Ako si jeb'o malo, počinješ da opravdavaš svoje neopravdivo ponašanje floskulom "nije to za mene". I jedno i drugo vodi u brak...

Po posve drugačijoj klasifikaciji, jedni navodno vide brak kao brod do kog treba doplivati da bi se u životu stiglo što dalje. Oni lažu, a ko laže taj i krade. Drugi, pak, vide brak kao sigurnu luku, koje kad se dograbiš, ko te pita gde si i šta si...gledaš TV i samo kažeš "imam decu", jer je to najodgovorniji i najteži posao na svetu.

Iskustva naših predaka omogućavaju nam da izdvojimo 10 stanica na životnom putu, od kojih se svi braka tiču, a na kojima dobijaš priliku da se izvučeš; da živiš srećno, sveto učenje svih pornića i reklama.

Ako uprskaš svih 10 prilika...ne zaboravi da proslediš predanje svom malom. Šta znaš, možda povuče na mamu pa odigra pametnije...

Kada glavu devojke potiskuješ u ispravnom smeru, a ona se uporno vraća u nameri da te poljubi.

Pokušaj preljubnice da bar malo sačuva čast.

Kvadrat u centru jednak je zbiru dva kvadrata na periferiji grada.