Tradicionalna moskovska akcija sakupljanja beskućnika koji nisu preživeli zimu.

Додај ми, дај ми. Најчешће је позајми ми, неповратно.

Nekadašnji kulturni naziv za kres kombinaciju.

Zaključak oca, bivšeg alkoholičara, kada vidi svog maloljetnog klinca kako salijeva rakiju k'o vodu!

Osoba koja prva sipa supu na svadbi.

Racku lupaš onda kada nisi uspeo da lupiš recku.

Jedva sastavljati kraj sa krajem. Nemati novca ni za osnovne životne potrebe. Preživljavati i boriti se svaki dan za golu egzistenciju. Nemati ni za lebac. Ostati švorc. Totalni bankrot.

Poznato je da je alkoholizam jedna od bolesti zavisnosti koje se najteže stiču, i najduže leče. Potrebne su godine samouništavanja da bi čovek počeo da krizira zbog manjka alkohola u krvi. Zlo današnjice dostupno svima i u svako trenutku.

Ubitačna i za normalne ljude totalno nespojiva kombinacija. Ali nekim ljudima je sasvim normalno da jedu masan burek sa mesom i da zanovetaju radnicima u pekari da im prodaju najnemasniji, tj fit jogurt sa 0% masti. Kao da već ne unose dovoljno masti iz onog bureka.

Nafurani kuvarski blejač koji banjava ljudima na kafanu i osoblju konstantno kenja kako sve rade pogrešno i kako se sprema po Interkontinentalima i kako su oni svi bezvredni paramecijumi, a on jedini ume da skuva pilav. I to im soli kao na finjaka, uz fabrički ugrađen pederski smajli. Sve se snima i prikazuje kao Paklena kujna.

Dakle ovaj nadobudni drkoš, obučen ko protojerej-ninđa jebeni, sedne za sto, dobro se nakusa sopstvenog ega i počne da spava u mozak, počevši od menija. Gde vam je ovo, šta vam je ono, kakav vam je ovo nož, dođite samo čas još nešto da vas pitam, jeste li vi konobar ili kelner? Previše soli – nedovoljno bibera! Gde je moj hosenfefer??

Slušam kako onim svojim drkadžijskim nazalnim glasom sipa mudrosti nesrećnim konobarima i kuvaricama, šatro da im pomogne da poboljšaju posao, a u stvari gleda da ih izjaše ko u finalu rodea, uništi im ono malo “ja”, istranžira volju za životom i natera ih da se nagutaju iste, čime se gledanost bustuje sto posto, reko piplmetar.

Snimam kako samozadovoljno drvi, keca pomoćnicu kuvarice, koja ionako neprijavljena radi od jutra do sutra za neku bednu crkavicu kojom izdržava dvoje dece i muža alkosa. “Kakva vam je ovo konkavna daska za sečenje”, “Po čemu je brrrrule dobio ime, ne znate, baš me čudi”. Pederski smajli opet. Gledam ga i slušam, mahinalno stežem pesnice i zube, i poželim da ga oplajpičim teflonskom dvajesosmicom za palačinke po ćeli, a onda mu facu nabijem u ključajući potaž od šampinjona sa teletinom, a kao prilog mu surduknem kelerabu u prkno.

Uh, što bih voleo da neko tom bradičastom gomnaru zaprži čorbu, da se tako izrazim, kupio bih takvu epizodu na DVD-ju, pa i uz prašak od 12 kila ako treba, bilo bi jače od onog kad Kojot trti Trkačicu.

Opekotina na kazan od rakije!

Pitanje koje će svaki šatro novinar postaviti svakom strancu koji dođe. Gotovo uvek poslednje. Mi možda nemamo Ajfelovu kulu ili koloseum, ali su nam pičke vrhunske.

Svako je makar jednom u životu, bio primoran da ispali ovo iz svog eufemističkog arsenala. Ovo prosto znači da personi smrde noge ko kozje dupe.

Grafit ispisan u vozu ispod ručice za kočenje u slučaju opasnosti...

Priroda je odredila da muškarci od datuma pamte jedino Mijatovićevu prečku i Bari devedes'prve. To je to.
Nismo mi žene, pa da pamtimo kad nam je prvi put u braku nestala voda, kada nismo platili prvi račun za struju ili kada nam je kučetu rođendan...
Ovom frazom bi mogao da upotpuniš događaj, jer kad si već zaboravio, dodaj i ovo ili kupi poklon za samog sebe, nek' zna ko ore traktorom, a ko trči po vodu.

Musa je najstariji među svim gazdinim lovačkim psima.
Čak i ime mu je onakvo kakvo se nekada davno po tradiciji davalo psima u Srbiji, tursko. Njuška mu je seda, a dlaka odavno bez onog sjaja koji je nekada imala.

Stalno leškari na istom mestu u dvorištu, onom koje je osunčano najduže tokom dana.
Prija mu sunce. Star je i krv više ne struji kroz njega onako kao nekada, a i sve mu više smetaju parčići od sačme koje je vremenom dobijao od nekih loših, nepreciznih ili naprosto pijanih lovaca pred koje je tokom svog života isterivao divljač.
Nije nikada mogao da bira lovce sa kojima će ići u lov, jer on je samo lovački pas koji mora da sluša i služi onome zbog čega i postoji na ovom svetu, da pomaže gazdama u lovu...

Tada bi se, prilikom takvih scena, kada se posle nečijeg pucnja začuje i njegovo cviljenje, gazda strčao do njega, pregledao mu rane, isprao ih rakijom iz čuturice, pa onda onu sačmu koja je bila pliće izvadio perorezom, a onu koja je dublje naprosto zaboravio.
...I pomazio bi ga po glavi. Onako malo grubo, ali na takav način da je Musi tada uvek bilo sasvim jasno da su njih dvojica baš najbolji drugovi na svetu.
A ta sačma koja je bila preduboko da bi se izvadila perorezom, jednostavno bi ostajala tamo i vremenom zarasla u njegovo telo.

Musa nije imao nikakav pedigre, oštenio se u jednom selu na vrhu Gledićkih planina, u Šumadiji, tamo gde su svi psi bili baš isti kao i on.
Tako je bilo oduvek, pre nije tamo nikada bilo drugačijih rasa pasa.
Jednog dana je, nekim lepim džipom, stiglo nekoliko ljudi, iz daleka. Pričali su malo sa gazdom, pa onda došli do njegove kućice i počeli da ga maze i zagledaju sa svih strana. Slikali su ga puno puta, zagledali mu zube, nokte, merili ga, merili mu visinu, dužinu, merili mu obim glave, dužinu ušiju...
Rekli su da je on jedan od poslednjih autohtonih primeraka svoje rase, da je veoma redak primerak i da takvi skoro i ne postoje više, jer se ta rasa dosta izmenila u zadnjih 100 godina. Doduše samo po bojama, jer su svi ti balkanski goniči veoma slični po osobinama i izgledu, samo se razlikuju po bojama dlake, pa se onda zbog toga zovu srpski, istarski, posavski, itd...
Kazali su i da je šteta što je već jako star pa ne može da se koristi za priplod, jer takvi, toliko dobri lovački psi, skoro da i ne postoje više na svetu.
Posle su sedeli sa gazdom i pričali, tačnije, gazda im je pričao priče o Musi...Ono kako se klao sa ranjenim divljim veprom, kad jednom dva dana i dve noći nije stao sa lovom i kad se srušio od umora pred njim pa ga je ovaj u naručju nosio kući, kad se samo sa još dva psa iz sela jedne zime poklao sa celim čoporom vukova...i sve tako.
Ljudi su ga zagledali za vreme priče, smejali se, zapitkivali. Onda je jedan ustao i nekim klještima utisnuo tetovažu sa nekim brojem na Musino uvo sa unutrašnje strane.
Tada su mu i dali pedigre, tek tako, tu na licu mesta.
Posle su otišli, a gazda je otišao da spava.

I sada ništa.
Musa i dalje leškari na svojoj sunčanoj strani, doduše ponekada voli da se trapavo i skoro smešno za psa njegovih godina igra sa štencima kojih uvek ima tu oko njega u dvorištu.
Ne ide više u lov, jer ne može da trči kao nekada, ali ga i gazda više ne zove.
Sada za lov ima mlađe pse, koji nisu iste rase kao Musa. Oni se ne kolju sa ranjenim besnim veprovima od 200kg i čoporima vukova, ali i ne padaju od premora.
Oni u lov odlaze kao sportisti, veselo i bez preteranih reakcija.

Ponekad samo podigne glavu i oslušne kada iz šume do njega dopre glas nekog mladog psa koji juri neku divljač...ali odmah posle par sekundi spusti glavu i nastavi da se sunča.

On je tek sada dovoljno star i mudar da dobro zna da sunce baš uvek zalazi i da ta njegova toplota treba obavezno da se maksimalno iskoristi.

Samokotrljajuće kamenje u Srbiji. Za razliku od Doline smrti, gde je nakon sto godina rešena misterija kotrljajućih kamenja, samokotrljajući kamen međaš je još uvek nerešena misterija u Srbiji.