Praznik koji slave izlečeni narkomani.

Čarapa viška.

Grupacija grlatih ljudi koji pevaju o povratku u rodno selo kod stare majke, a mole Boga da se nikada tamo ne vrate.

Јудејски одговор у упитном облику на позив у кафану, кир-јањска љигавост којом рачунџија наговештава да ће заборавити новчаник и покушај инстант доласка до жељене информације која ће у многоме утицати на одлуку пити или не пити.

Питање које шири смрад "Око ми ископај, ал' ми у џеп не завируј" мота, тврдичлука и јасног става о непотребном трошењу. Што се тиче односа са екипом, једном ногом је давно прешао преко прага толеранције, али ту је и друга која симболизује дугогодишње познавање и одржава истог за столом са неплаћеним пићем испред себе.

Pandan igre "voli me - ne voli me", popularna u ženskim krugovima, iako veličina nije bitna.

Nesto nalik francuskom poljupcu, samo što se u ovom slučaju ljubi beton il' neka druga podloga.

Kada se gadno opečeš, jer su te ortaci naložili.

Pored upaljača i novca još jedna stvar koja se gubi na seoskim derbijima u fudbalu.

Pitanje kojim na šaljiv način želimo nekom da kažemo da je debeo.

Način na koji se dočekuju vatrogasci.

Душа од човека. Добрица. Дао би ти последњу цигару. Понекад и папуча. Купује девојци поклоне сваких месец дана. 14. фебруара неће гледати почетак Лиге Шампиона, него Љубавни живот Будимира Трајковића са девојчицом уз смоки и колу врњци.

Ponegde i "nisi ti meni bilo ko". Rečenica koju čujete od roda rođenog u trenutku kada pokušava da vas zavrne.

Zajednička osobina lošeg studenta i pokojnog penzionera.

Tako su nekad iskusne pivopije zvali veliko (0.5l) pivo, kada su se pojavila ona mala "pederska 0.33l" piva.
Smrt zapadnim standardima živio stari format pive!

Simpatična, opštepopularna beogradska ulica, pri čijem vrhu se nalazi institucija gde se leče bolesti zavisnosti. Tamo će te neke čike i tete u mantilima belih kolorita na fin način ubeđivati da je mnogo lepše i zdravije da umesto flaše rubenštajna i po kile pelinkovca doručkuješ dve pogačice i jogurt sa 0% mlečne masti, ili da će se sve one komšije, naviknute da te skupljaju po stepenicama i isporučuju preko praga kao paket kobasica iz Futoga, oduševiti kad im saopštiš da više ne piješ i da se sad baviš izradom vazni od gline i duborezom...A ako im ne uspe, ne gine ti vezivanje za radijator.

Izraz koji koriste istinski gurmani. Znači dodati na jelo neki prilog kome tu možda i nije mesto, koji možda holesterol spiči do nivoa koji ledi krv u žilama Dr. Filguda, ali koji opet daje neki šmek, i neopisivu sreću sladokusca.
Jednostavno, one situacije kad na sarmu staviš majonez, ili kad na petu pljesku koju jedeš na prvomajskom uranku staviš četiri centimetara debeo sloj pavlake.

Naziv za devojku čije se manuelne sposobnosti prilikom pružanja handjob-a poistovećuju sa virtuozitetom Paganinija na violini i blagosiljajućom moći Hari Krišne. Objedinjujuća titula u teškoj kategoriji za pružanje ručnog zadovoljstva. Za nju slobodno možemo reći da ima zlatne ruke. Ona ga ne drka, ne šilji, ne maltretira. Ona ga, bre, POŠTUJE. Ali ga i, vala, drži za muda! Posle ''tako'' obavljenog posla, potpuno ćete zaboraviti na reproduktivnu funkciju vašeg cenjenog polnog uda i tako poštedeti sebe neprijatnih i bolnih iskustava sa kojekakvim komplikovanim ženskama i njihovim zahtevnim vaginama. Naime, ta nestvarna kombinacija senzualnog dodira i savršenog osećaja za ritam, nikako vas neće ostaviti ravnodušnim. A ni punog skrotuma, kad smo već kod toga. To se, jednostavno, ne da naučiti. Sa tim se RAĐA.

Музика за ходањње (МЗХ) представља део репертоара сваког озбиљнијег корисника mp3 плејера. Суштински, то су оне песме чији се ритам савршено уклапа са темпом вашег хода. Међутим, за разлику од музике за трчање, која има улогу неке врсте метрнома, МЗХ је дизајнирана да вам даје тотално зајебан осећај ултра шмекера. Имате утисак да сте главни баја у неком филму који крстари улицом, намигује рибама, а у ортаке упире кажипрстом уз једно опуштено "ееееј", и све то док јебачка музика цепа у позадини. Избор МЗХ-а углавном зависи од личних преференци, али најчешће је то неки рок фаворит из осамдесетих.

Једино могуће објашњење придошлици у круг, на питање зашто твој друг изгледа ко изстондирани Месут Озил.

Лепа времена, играш се на улици са другарима знаш да се имаш коме вратити. Знаш да те кева чека са топлим јелом кући а да ћале црнчи ко коњ али боли те курац, твој живот се своди на то да изађеш и играш баскет или фудбал са другарима, трчиш по улици, вратиш се кући наждереш се ко стока и опет изађеш напоље. Држава ко држава покушава да те склони са улице, неће клошаре. Боље да утрошиш своју енергију тренирајући нешто него да висиш по улици и испражњаваш се тучама и конзумирањем алкохола.

На препоруку комшије полицајца уписујеш баскет. К'о да си у војсци а не на тренингу. Убрзо ти се то чини исплативо, добар си, траже те велики клубови твоје државе али ради мајке и љубави твог малог места остајеш у јебеној забити којој живиш. Сви те познају, легенда си града. И стари и млади ти се клањају, поздрављају те на улици ко друга Тита, ти си им божанство. Играш сезону две за локални клуб, остварујете велике успехе за ту регију у којој се налазиш. Имаш проблема са повредом/жениш се/ добијаш посао, за баскет више нема времена, ту и тамо опичиш једну двије текме као замјена али ниси више стандардан.

Држава се распада, зову те у рат, твоја се фирма гаси. Опште расуло. Некако ладећи јаја, са више среће него памети преживљаваш рат, враћаш се у своју јебену забит која је срушена. Од национализма ти пуца курац да се изјашњаваш као Србин а носталгија те обузима. Немаш посла већ дуг период, све више и више сањаш од старој држави, старом систему, старим друговима које више нема.

Добијаш неки послић од бившег колеге са баскета, плата минималац али ко је јебе. Довољно да поплаћаш рачуне и купиш себи пиво. Нема даље, носталгија постаје део тебе. Сваки дан после посла насадиш се на терасу, одвалиш стари југословенски рок и пијеш пиво. Проп'о си, ниси ни сенка старог себе, то ти и сви говоре, траже да се изјасниш ко си и шта си, али не претерују јер знају да си некад био легенда, ипак долази и тај тренутак кад разни кретени проглашавају све не-Србима који нису уз њих.

Гледаш како се распада твоје некад омиљено место сад јебени град без људи, гледаш пописивача у очи и кажеш му: „Боли ме курац ја сам Југословен“.