...a obojica znamo kakva smo govna. Prastara narodna izreka koja metaforički znači: legnemo u 69, zabijemo jedan drugom jezike u čmarove i guramo što dublje. Naravno, to samo pred širokim auditorijom, jer inače očima ne možemo da gledamo jedan drugog, kao što i samog sebe izbegavamo u ogledalu.
Dvougao na b92: Dubok glas voditelja: Vaše mišljenje o drugom sagovorniku dvougla? M.M.: On je vrhunski biznismen, šmeker, sa tom Don Vito Korleone frizurom, može da jebe svaku ženu, ima lovu koju je pošteno zaradio... ( u sebi: Mamu mu zalizanu jebem, svaki mi posao minira, ukrao mi je ideju sa šerpama pre 20 godina, ne da mi da manipulišem u Zvezdi, đubre jedno ) F.C.: On je genije za biznis, stub ove države, cenjen u svetu, a ovde ga mrze samo ljudi koji mu nisu ni do kolena i mogu da mu pljunu pod prozor...( u sebi: Oca mu zrikavog u guzicu jebem, prca onu Forcanku, sve prodavnice u Srbiji su njegove, sjebo me za mesto predsednika Olimpijskog saveza)
Zaboravio si ti mene, praunuče. A pritislo te sa sviju strana, vidim ja, pa reko' aj' da ti se bar u snovima javim. Nije ti lako. Gor' visoko, a dol' tvrdo. Da ti pripovedam kako je meni bilo, možda ti bude lasnije:
Bea novembar 1915., u Peći. Jedemo ti mi neki klot pasulj, sumorna je slika, kiša neka, bljuzgavica, blata na sve strane, kusa vojska u tišini, samo goveda gladna riču. Jede sa nama i Vojvoda Stepa, reč ne progovara. Dobar sam ja sa njim bio još od '12-te, kad'no rasterasmo Turke kod Kumanova. Priupitam, čisto da prekinem muk: - Je l' mora, Vojvodo, baš preko albanskih gudura? Arbanasi će nam glave doći, a ako nam oni ne doakaju, bez 'leba i po mrazu, sami ćemo skapati. - Ama, je l' se to ti bojiš, Janićije? - upita on. - Nije mene stra', Vojvodo, no mi se klizaju opanci - velim ja njemu.
Zasmeja se ona golobrada dečurlija iz ''1300 Kaplara'', nasmeja se i Stepa, a nije mu do smejanja. 'De si ti još vid'o da Kralj, Vlada, Vrhovna Komanda, sva skupština, 'teligencija i vojska jednog naroda napušta svoju Otadžbinu đuture? Dabome da nisi vid'o, nećeš ni da vidiš. I sad se često upitam, da l' je moralo tako? Da l' je to bila hrabros' ili ludos'?
A pritis'o Švaburina ozgo od Beograda, pritis'o Bugarin od Niša, pa nema se kud. I ako pređemo te planinčuge, šta ćemo posle? U tuđoj zemlji? Ne pitaj me kako sam preš'o Albaniju, ni kol'ko smo u Skadru čekali na ''saveznike''. Ne pitaj me kol'ko sam kila im'o kad stigosmo na Krf. Ne pitaj me ni kol'ko sam boraca sahranio usput.
Al' me pitaj kako uzesmo Kajmakčalan i probismo Solunski front. U neka doba, kol'ko smo brzo prodirali, stigne ti moja pešadijska četa Vrhovnu Komandu na čelu. Prepoznam još s leđa sedu glavu Vojvode Stepe, na konju.
- Pomaže Bog, Vojvodo! - javim se ja, a vidim i njemu milo. - Šta je, veli, Janićije? Ne klizaju ti više opanci? - Poznaju teren, odgovorim ja k'o iz topa. Za ovu su zemlju opanci i pravljeni!
Znam ja da ni tebi danas nije lako, i tebe opkolili sa sviju strana, pa još i ozgo pritiskaju. Zapamti samo jedno, praunuče: nema Vaskrsa bez Golgote. Sloboda košta, mili moj.
Aj', u zdravlje, pa se seti Janićija tvoga, makar o Zadušnicama...
Stepen jebozovnosti kojom određena ženska osoba zrači.
- Ne razumem šta se svi lože na ovu Enu Popov. Ništa posebno...
- Sine, pa ja kad bih se zavukao među one guzičetine morali bi vojsku i narodnu miliciju da zovu da me skidaju sa nje. Izvlačili bi me ko onaj mač iz kamena, njih trijes! Na kraju bi morali bobingera da mi poprskaju sredstvom za odvijanje korodiranih metalnih delova pa da popustim.
Ne, neću da pljujem juga. Dosta bre više, bemmumater. Red je da se kaže i neka lepa reč.
Dobro, možda nije najbolje napravljen. I od kad je napravljen, nije bilo poboljšanja. I možda ga mnogi sa pravom nazivaju kantom,cimentom... I možda mu grejači na zadnjem staklu stvarno služi da ti se ruke ne zalede dok guraš zimi. A ni leti neće da upali svaki put iz prve. I od opreme ima samo rezervni točak. I možda ljudi koji voze juga stvarno idu u raj jer su pakao već prošli...
Ali...
Jedina stvar za koju sam sto posto siguran je da jugo stvarno ima dušu. Jer, svaki jugić je priča za sebe. Ima nešto svoje, nešto posebno. Ima caku pri paljenju. Ima luft u volanu. Ima loš menjač. Ima dobar menjač. Ima menjač. Ima ručnu. Ima neki poseban detalj koji ga čini baš takvim: posebnim. I svi vozači ga pljuju dok ga voze, a onda, kad ode, gledaju ga sa bolom u duši. I sve to zbog toga što i on ima dušu. Jer duše uvek nadju način da se vežu jedna za drugu.
Moj jugiša je rodjen iste godine kad i ja, 1990-te. Četres'petica, crvene boje. Keva ga kupila kao polovnog nekih godinu dana pre nego što sam dobio dozvolu. U vreme kada sam ga ja vozio, maksimalna brzina mu je bila 80. Nizbrdo. Ručnu nije imao, ali je zato imao luft u volanu od pola kruga. Prednji levi far mu je ispadao pri naglom kočenju, tako da sam na semaforima stalno istrčavao da ga vratim, pre nego što krenem dalje. Prilikom ubacivanja u treću je ispuštao zvuk zbog kog su se svi ljudi okretali na ulici.
Jednom prilikom sam sa njim umalo ušao u Gružansko jezero. Iz Stragara, za vreme neke velike kiše, vratio me je kući sa jednim brisačem. Na vozačevoj strani. Koji je iskakao sa šoferke na svakih 10-ak minuta, pa sam, po onom kijametu morao da istrčavam da ga namestim. Jednom sam kroz Glavnu ulicu provezao 7 riba na zadnjem sedistu. Legao bio jadnik do crne zemlje. Jedva je išao. U Guču sam sa njim, pod policijskom pratnjom ušao u sam centar. K'o gospodin čovek.
Pre dve godine sam kupio drugi auto. Keva ga još uvek vozi.
Danas, kada prodjem pored njega, kroz glavu mi prolaze slike svih zezanja i putovanja. A količina osmeha i sećanja nadoknadjuje sve njegove nedostatke.
Nikad me nigde nije ostavio. On nije bio auto. Taj Jugiša mi je bio drug.
Tekst izvrsne asimetrične vrednosti, provučen kroz najširi dijapazon vremenskog i konstruktivnog toka, načinjen u umu nekog destruktivnog manijaka, isklesan u kamenu Mont Everesta. Ona priča kada je neko nešto sa nekim uradio na neki način, što neko, negde, u nekom vremenskom periodu treba da pročita, da pusti tu masivnu količinu informacija kroz receptore vida i lokalizuje ih u malom mozgu, prinuđen da količinom datih podataka izbaci iz mozga celu srednju školu i onu jednu jedinu knjigu o preživljavanju u divljini urbanističke sredine, vođenu kroz način pravilnog i racionalnog šopinga, prevashodno namirnica i ravnomernog raspoređivanja primljene monetarne vrednosti u vidu plate. Nešto poput one priče koja sve zanima, ali niko ne želi da je čuje ili ne daj bože, pročita. Priča vašeg života. Rođeni ste za vreme rata ili ste u to vreme odrasli. Nije bitno kog datuma i koje godine, svi znamo sa kojih ste prostora, a ovde je uvek bilo nekog rata. Bez obzira na okupatorske sile, imali ste divno detinjstvo. Šuma, park iza zgrade, dvorište, društvo iz komšiluka. Žmurke, ganje, straže, pa čak i u to vreme depresivnih i u isto vreme lucidnih trenutaka našeg naroda, igrali ste se rata. Maloumne dileje bez kapi zdrave i racionalne pameti, nesvesne dešavanja oko sebe. Kasnije, škola. Navikavanje na obaveze i polako gašenje detinjstva, dok vam se mozak pun nepreglednih panorama mašte šije i oblikuje prema onome što se smatra normalnim. Imputacija religije, politike, pogleda na društvo, odvajanje normalnog od nenormalnog, sve preko strogo iskrojenih društvenih, duhovnih i fizičkih normi. Odrastanje. To je trenutak kada kreneš stranputicom u svom životu. Tinejdžersko doba. One godine na koje ćeš u dubokoj starosti da gledaš delom sa gađenjem, delom sa setom. Ali si ipak zahvalan životu na tim uspomenama, koje su te najviše oblikovale. Prva cigareta. Prvi džoint. Prvi odigrani tiket sa društvom na kraju osnovne. Ah, ta još uvek nevina vremena. Stigao je i taj dan. Probao si nešto od jačih droga na proputovanju kroz Evropu u dvadesetoj, sa društvom. Išao si na ispiranje od Češkog piva. Jurili su te karabinjeri po Rimu jer si se pobio u lokalnom kafiću sa likom koji je smuvao ribu za susednim stolom na koju si bacio oko. Bio si lud. U Nemačkoj si se skontao sa grupom gejeva koji su ti uvalili džoru po nižoj ceni. Zauzvrat si se klao sa lokalnim neonacistima braneći ih. U Francuskoj si nevino spavao na Jelisejskim Poljima, snivajući divne snove nošene svetlim "Šardoneom" i govedinom sa tri kile crnog luka. Bežao si na Koridi od razjarenih Španskih bikova i toreadora sa mačevima, jer si kresnuo gradonačelnikovu ćerku ispod tribina. Jebao si Bugarske kurve poreklom iz Ukrajine, prerušene u časne sestre u Amsterdamu. Pokušao si da preplivaš la Manche, ali te srećom brodska patrola izvukla na vreme i pomogla ti da se spaseš iz hiperventilacije. Trčao si go ispred Engleske kraljice. Vratio si se nazad u svoju zemlju. Par sledećih godina si bio frajer u društvu i muvao svaku ribu na koju si naleteo. Sve dok se jednog dana nisi oženio. Proglašen papučarom, sa devalviranim krugom prijatelja i srećnom ženicom uvek željnom pažnje, prolaziš kroz još par godina svog života. Dobijaš decu. Ti mali anđeli koji ti psuju sve po spisku. Preslatko, dok su male praznoglave budale. I oni odrastaju. Tada se svet pretvara u mračnu pustaru u kom te boli kurac za sve oko sebe. Brak ti se raspada, ali izdržavaš zbog dece. Žena se dere na tebe svaki dan i zvoca ti zbog para. Banke traže povraćaj kredita uz kamate od pedeset posto. Kasniš sa ratama za auto i stan. Kum hoće da te bije jer mu još nisi vratio pare, a šef te tera da radiš prekovremeno. Neplaćeno, naravno. Pronalaziš mir u piću. Sediš u kafani i razmišljaš. Jebao si pola Evrope. Sada tebe jebe cela Srbija. Vremenom se izvučeš iz svega. Deca diplomiraju i napuste te. Posećuju jednom godišnje. Nekad i ređe. Žena svakih par dana kupuje baterije za vibrator koji je dobila od komšinice Mice za Novu godinu. Ti znaš za to, ali te boli kurac. Ne sapliće te svaki dan, što se toga tiče i bar je srećna. Ne priča. Mnogo. A i ti si srećan. Jebeš komšinicu Micu kad god joj je muž na poslu, a deca u školi. Prolaze godine. Usponi i padovi. Obraduješ se i ucvikaš od svake vesti. Prestao rat. Da li je to samo zatišje pred buru? Komšinica trudna. Da li je tvoje? Konju, naravno da je tvoje. Onaj njen je zadnji put pipnuo nakon Božićnog posta '99. Jebiga, ne možeš sad ništa. Bar je tu, blizu, možeš da ga gledaš kako odrasta. Starost. Otišao si u svoj zavičaj. Provodiš poslednje godine svog života u miru. Razmišljaš o svom životu i prisećaš se svih trenutaka sa osmehom. Uz suzu na licu i poslednje otkucaje srca, možeš da kažeš samom sebi da si živeo. Zašto je ova priča bitna? Nije. Da li je istinita? Ni to nije bitno. Ali bi bilo lepo da je neko čuje. Ili pročita. Ali neće. Iako je napisana, u savremenoj ljudskoj prirodi je da živi brzo i ne obraća pažnju na one stvari koje nas ne zanimaju. Umesto napredovanja, ram memorija homo sapiensa se smanjuje. Teško je zadržati nečiju pažnju. Smisao ovoga je ironija. I jedna priča. Šta je ironija u priči? Nema je, jebiga. Ironija je u definiciji...
Dragulj ugostiteljstva na našim prostorima. Narodno predanje i legenda kažu da se u radijusu od 12 kilometara od bilo koje geografske tačke na karti bivše Juge nalazi po jedna kafanica imena Monako. Najčešće locirana u centru sela, između mesnog ureda i poljoprivredne apoteke, neretko u sklopu privatne autoperionice-vulkanizerske radnje. Žila kucavica koja održava život palanke, životni univerzitet za one koji se nisu po završetku srednje sa peronskom kartom u džepiću jakne i koferom u ruci zaputili u neki veći grad da uče škole. Jedan svet za sebe, izolovan od spoljašnjeg, i jedino verodostojno ogledalo istog.
Sklad šara između betonskih blokova neizmalterisanih vanjskih zidova narušava prislonjeni bicikl sa okačenom zelenom najlon kesom o kormanu, par žutih cmuraka pur-pene od prozorske izolacije i beli nakrivljeni komad šperploče iznad ulaznih vrata sa capslock natpisom "MONACO", varijabilnog tipa i veličine fonta. Sa desne strane naložena Veso Kreka i kraj nje dva sepeta suvih drva stvaraju toplinu domaćinske atmosfere odmah se ulaza u lokal, a sa leve - kompletan kapacitet lokala: tri stola sa plavo-belim kariranim stolnjacima i 12 drvenih stolica. Dva preparirana fazana, crkveni kalendar sa svecima i zahvalnica za sponzorstvo turnira u malom fudbalu krase zidove obložene izlizanom lamperijom. Dijametralno od televizora sa kojeg fercera prenos Šešeljevog suđenja u Hagu, stoji ofrlje ozidan šank, obložen lakiranom orahovom daskom. Kraj šanka sa strane ulaza u klonju je postavljen frižider Radenske-Tri srca sa domaćim pivom, flaširanom rakijom sumnjivog porekla i kvaliteta, i kanisterčićem medovače preostale od zadušnica.
Za šankom stoji Slađa, seoska konobarica, vd. direktora kafane, samouki psiholog i nezvanična bračna savetnica, a naspram nje podbočen o šank Stevo Roka, četresetogodišnji autolimar, nekada perspektivni centarfor mesnog fudbalskog kluba Proleter. Flaša Jelen piva, kutija Sarajevske Drine sa promotivnim upaljačem Gebi stočne hrane, pepeljara sa logom Laškog piva i skoro popijena mala čašica vinjaka na stolu... Tišinu prekine samo poneko "eh" koje se otme iz grudi čoveka – šta reći više što nije rečeno i što već oni ne znaju...
Neuki formalni čovek korporativnog doba, zaslepljen stereotipima i strahom da ne bude prihvaćen od sapatnika upregnutih pod isti kapitalistički ular, seosku birtiju Monako vidi kao neuglednu rupčagu, mesto okupljanja nepismenog polusveta. Slađa i Stevo Roka, kao i još neko ko je imao muda da istupi iz stada, dobro znaju da neizmalterisani zidovi te iste birtije čuvaju svu mudrost, sve što je potrebno znati o groteskno-apsurdnom čovekovom gmizanju po humusu zemlje crnice.
Psovka i čašica žestine – jedini dostojan izbor čoveka osuđenog na smrt bez prava žalbe.
Sve napornija, zahtevnija, ljomberskija mladež koja ne može da razmišlja normalno jer ih uticaji vlasti, društva, i novih tehnologija kvari. Ko bi rekao, ali jeste tako, svet ide u propast. Retko ko može tome da poveruje, ali zaista jeste tako. Ovo nije nikakav hejt prema omladini, već istina, i-sti-na. Omladinu najčešće možemo podeliti u četiri grupe, i to one po nivou obrazovanja.
1. Deca od druge do sedme godine -Ova grupa će izgleda najviše propaste u budućnosti ako se sveukupno stanje ne bude menjalo. Mlađe generacije propadaju. Zašto? Zato što oni višu deca, nego oni imaju četiri i po godine.. Oni više ne gledaju Toma i Džerija, već im glavu pune američka govna. Oni ne idu u normalan vrtić, već u privatni vrtić na Medaku jer im tamo najviše odgovara ve ce, i ne igraju se sa kineskim igračkama, već sa ispitanim igračkama nastale u Nemačkoj. Deca postaju razmaženija i očekuju sve na tacnu. Oni ne razumeju da danas sve košta i da to nešto neko mora da plati. Mada ko jebe roditelje kad su glupi i sve to dozvoljavaju da rade. Dobro, znamo svi onu rečenicu: "sve bih dao da mi dete bude srećno bla-bla", ali opet ne možeš mu uzimati nešto van svojih mogućnosti. Nije realno to da deca od pet godina traže 'ejplov' kompjuter, zar ne!? Pa naravno da nije. Roditelji vam crnče po ceo dan, keva čisti po kućama a ćaletu pucaju leđa na građevini. Ali dobro, barem roditelji nisu zahtevni toliko, ćaletu je potrebna samo flaša piva, a kevi da ima da spremi bolji ručak od pasulja koji se jede po tri dana. Ta deca kažu bljak čim čuju reč pasulj, ali zato odu u 'Mek Donalds' i naprave račun dve 'iljadarke. Ovakvu decu treba što pre usmeriti na pravi put, i to treba početi od malena, jer će posle biti kasno.
2. Deca uzrasta od sedme do dvanaeste - Pardon, oni više nisu deca, već omladinci. Oni mrze školu, pogotovo matematiku. Eh da ste odrasli ranije pa da ste videli kakve su sve kazne bile kad si nemiran. To su bile muke. Oni više ne igraju fudbal, već golf, ej! Oni su stalno mrzovoljni. Stalno smorni. Pa uzmite makar čitajte nešto mudro i pametno, umesto što gledate Sulejmana. Oni već imaju fejsbuk i redovno koriste aplikaciju "Farmville". Pa bolje da ste uzeli da skupite lišće u dvorištu nego da igrate te virtualne zaraze. Jednom rečju, ka-ta-stro-fa!
3. Od dvanaeste do petnaeste - I oni više nisu klinci, već ortaci, burazeri. Oni se ne tuku, već fajtaju. Oni se ne druže već frenduju. Ja ne vidim gde je tu realnost da neko beži sa časova da bi pušio. Mada kažu, ko ne uči teške predmete, podizaće ih, istina. Najčešće tu iskače jedna grupica spojena iz svih odeljenja i koja vlada. Oni ne kupuju da jedu, već pare štekaju da bi išli u igraonicu i kupili Marlboro. Ee, ne znaju oni da je sad kriza jer njih to ne zanima, njima roditelji moraju da stvore pare. Većina njih je navučena na neke igrice. Takođe, većina je obučena u neki vojni fazon, pilotska jakna (za koju su matorci dali pola plate), kamuflažne pantalone i martinke. Oni se šišaju ili na keca ili ćelavo, jer je film "Šišanje" u njima razvio poseban nerv nazvan "kurčeviti nerv". Retko ko se od njih bavi sportom, čast izuzecima. To su ti opaki momci.
4. Od petnaeste do osamnaeste - E sad kad su već shvatili gde su sve grešili u osnovnoj, to žele da isprave u srednjoj, ali teško jer svoj karakter ne možeš na brzinu promeniti. "Ne treba petao kukurikati u ponoć". Njihov fazon i stil se menja. Odeća, fore, razmišljanje nije više isto kao pre. Odeća je uglavno najk ili adidas. Oni koriste humor u tehničkoj školi. U tom dobu se formira svoje JA i počinje začetak mišljenja svojoj budućnosti. Koji fakultet upisati? Da li onaj na koji želite da idete zato što ćete kasnije imati para, da li onaj koji zaista volite ili onaj koji možete završiti preko veze!? kada ste u srednjoj sve zavisi od vašeg karaktera da li želite da izađete na pravi ili loši put. Ovo doba je prekretnica života, jer dosta toga odlučuješ. Neki ulaze u vode kriminala i huliganstva. Oni misle da će se neko uplašiti njih ako nose najk, frizuru na keca i pljugu, a ramence ko u pilence!? Hah, pa ne!
Barem se može pretpostaviti ko je za sve krivac. Roditelji, loša vlas' i i bes koji iz njih izlazi.
Kolokvijalizam od reči deda ili djed koji označava oca jednog od vaših roditelja, ali se Đed ne postaje tek pukim dobijanjem unučadi, titula Đeda se zaslužuje. Đed je iskreni i nepatvoreni pater familias, glava porodice, lik koji ne jebe ni 2% od predviđenog neku višu silu ili pravila.
Đed je kao mali jeo poparu i kačamak jer drugo nije bilo, klao se sa vucima oko ubijenog zeca, išao do škole 10 kilometara po snegu kroz razne vukojebine i imao vremena i snage da tu školu završi, za razliku od tebe koji živiš na 50 metara od škole i kasniš na prvi čas.
Kao mladi kalfa ili đak gimnazije je lomio srca svim mladim snašama po varoši i bio glavni mangup na korzou. Ne kao ti koji misliš da si mangup ako se tučeš po ulici i piješ pivo, već doteran, uglancanih cipela, frizure sa svakom dlakom na svom mestu, gospodin čovek.
Đed je vojsku služio kod kralja, pa ga '41. Švabo uhvatio i poslao u logor negde u Austriju ili Nemačku. Đed je tamo šarmirao i kresnuo lokalnu doktorku od koje je zauzvrat dobio ausvajs. Sa ausvajsom je pobegao iz logora, vratio se peške u rodno mesto gde je odmah uzeo pušku da tom istom Švabi jebe mater pored one doktorke. 4 godine se Đed makljao sa njima, Talijanima, Bugarima i ko zna još kojim strankama po našim u pesmi opevanim vukojebinama. Na kraju je sa Rusima oslobodio Zagreb, a potom se za inat partiji oženio Švabicom, ali ne onom doktorkom, nju je dotad već jeb'o neki Englez ili Amerikanac, dok je ona sirota sve njih jadnike upoređivala sa Đedom i maštala o njemu.
On je postao direktor nekog javnog preduzeća zarad svojih zasluga u ratu i Đedu je Tito dolazio na noge i sa njim se slikav'o. Đed je '68. kad je Rus upao u Čehoslovačku tamo lično i potpuno sam otišao da traži tramvaje koje je naručio i ovi su mu morali dati, sa njim nema zajebavanja, ne šljivi Đed ni Kominternu ni Sovjecki Sojuz.
Kasnije je celi bogovetni rat u Bosni presedeo ispred kuće i brojao granate koje padaju, jer u odnosu na ono što je on preživeo taj rat je najobičnija zajebancija.
Đed je u 75. godini života oboleo od nekog raka, ovaj krenuo agresivno, ali kada je skontao sa kim ima posla povukao se i sada ćuti i smrdi tu gde je, na Đeda ne sme ako hoće da opstane do daljnjeg. Đed danas ima 95 godina jer Smrt nema muda da dođe po njega iako mu je Bog obećao maksus terenski dodatak i nadoknadu za prekovremeno. Pa nije valjda lud? Đed jednostavno ne umire kad neko drugi hoće, već kada on odluči da tako treba.
I dan danas Đed ode do pijace 5 kilometara od kuće. Naravno peške, prevoz je za slabiće, buržoaziju i kolaboracioniste. Čisto da se porazgovara sa domaćinima, podseti mladosti i kupi unucima voće, jer unuci su na prvom mestu, niko na njih ne sme udariti, ni roditelji ni tamo neka bolest. Usput štipne neku mladu snašu za obraz i dobaci joj nešto, onako šeretski, kako samo on ume. Ona se zacrveni i obori pogled kao pre 70 i kusur godina kada je on bio u punoj snazi. Jer prema njemu nijedna ne ostaje ravnodušna. Zato što je on, jednostavno rečeno, Đed. Nešto što mi verovatno nikada nećemo biti, jer nismo dostojni te titule.
Masa je skup ljudi bez lica i mišljenja, primitivna bića koja forsiraju jednoličnost i stapaju se u tipičan stereotip. Gomila začarane mase koju privlače svetlucavi izlozi i prazna obećanja. Nijedan čovek ne misli da pripada masi, ali čini se da su svi ljudi isti. Da li uopšte možemo da pobegnemo od talasa koji nas sve pokopava i utapa u zemlju? Verovatno ne. Svakodnevnica je tako išematizovana. Naše ljubavi su kliše, naši razgovori su šeme. Posebnost jednog čoveka se ne meri njegovom pojavom, iako svi to rade misleći da su patike pokazatelj nečijeg stanja uma. Obuća i odeća ne pokazuju koliko znamo i umemo, već kojoj vrsti mase pripadamo i koji šablon smo spremni slepo da pratimo. Što više se boriš protiv mase, sve više si deo mase. Boriš se dok ne odustaneš, a kad odustaneš postaješ ono što si oduvek trebao da budeš, telo kojem drugi upravljaju. Ista osećanja, ista razmišljanja, cigareta posle buđenja i pre spavanja, isti redovi za hleb. Gomila beznačajnih sitnica.
Odnos između školovane i neškolovane osobe. Javlja se kod oba pola a odnos može biti među ljubavnicima, prijateljima(ako dođe do toga), kolegama sa posla... Koliko god se trudili da to potisnemo i da je nebitno koju je ko školu završio, kao što su nas naši stari učili, kasnije se ipak ispostavi da je jako bitno. Razdor se itekako vidi.
Ulazi tetkica Rafida u amfiteatar i kaže joj profesor da obriše tablu i ostavi samo izraz za brzinu i II njutnov zakon. - Dobro, nema problema. Izlazi profa na cigaret pauzu i vinjak, tetkica ostaje sama i gleda u tablu... - More, izeš mi ovu moju, jebale te jednačine. Sve ću ti obrišem pa piši ponovo, za to si učio školu i primaš veću platu od mene. ---------------------------------------------------------------------------------------- - I, kako ti se sviđa moja nova cura? Samo da znaš da imam ozbiljne namere sa njom. - Sine, ako ti nju voliš, ženi je, šta drugo da ti kažem. - Šta sad ovoj ne valja? Baš je fina, kulturna, vredna i poštena devojka. - Milane, ti si doktor i imaš jako cenjen posao a ona je došla do prvog srednje i sa... - Pa, kakve to ima veze, ima posao u trafici i zarađuje! - Sada se i ne vidi razlika jer ste zaljubljeni, a kasnije nećete imati o čemu da pričate. - Ih, pa ti si apotekarka, a ćale ima samo zanat, i ti ćeš nešto da mi kažeš, ajde molim te! - Jeste, ali tvoj tata nije imao za školovanje zato je i završio zanat, bili su siromašni i sam se snalazio za sve. Ali, u odnosu na Ivanu je bio jako radoznao i sve ga je interesovalo. Ova tvoja priča samo o zvezdama granda, serijama i krpicama. Video si kako me je pogledala kad sam je pitala šta misli o inferiornosti ljudi. - Nisam video. - I bolje, jer nije znala o čemu pričam i prebacila se na drugu temu. - Dobro, ja je volim i boli me uvo za tvoje mišljenje! - Pre neki dan sam našla ukrštenicu koju stalno kupuje i kad sam videla da je na morski greben stavila mg, sve mi je bilo jasno. Po par polja je ispunjeno, uglavnom gde treba da stoje skraćenice. A, da, ono što mi je zaparalo oči jeste kada sam videla da umesto v stavlja w. - Ma, to se zezala, majko bre. - Samo vi uživajte, sreće moje lepe, neka vam brzo prođu dani.
Naziv za muški polni organ. Građevinci posebno vole da upotrebljavaju ovaj naziv, poredeći time svoju aparaturu sa bagerima, buldožerima i ostalim moćnim mašinama koje funkcionišu po principu tečnosti pod pritiskom. Postoje varijacije na temu, poput: hidraulična pumpa, hidraulično crevo, itd.
- Šef nam je danas nešto nadrndan, koji mu je moj? - Mani ga. Otkazuje mu hidraulika. Pričao je pre neki dan... - Hoće to s godinama, matori. Kako kod tebe? - More mrš, balavac jedan. Kod mene još uvek sve radi, pitaj kevu
