Kada napuniš 40, razviješ potpuno novu vrstu emocija koja se zove "moralni bes".
Znate kako bi se sada iznervirali kada bi vam neko zviznuo mamu u lice ili vas nazvao odvratnom vrećom govana koja ne vredi ni 5 para za koje se prodaje vaša sestra kurva?
E, zamislite taj bes, samo u ovom slučaju je izazvan trivijalnim stvarima: "14-godišnjakinje u bikiniju? Besan sam! Previše se psuje na TV-u! Deca bi mogla da čuju, a znate kako su deca sklona imitiranju."

Ako si bio liberalan, postaješ konzervativan. Ako si bio konzervativan, postaješ Šešelj.

I, ironično, dok se žališ na to kako su 14-godišnjakinje previše promiskuitetne, istovremeno imaš aferu sa 18-godišnjakinjom kao deo krize srednjeg doba. Ah, kriza srednjeg doba. Period kada shvatiš: "Sranje. Na pola puta sam do groba, a nisam postigao ništa u životu." I zato impulsivno kupuješ novi auto i varaš ženu (ili muža - pošto i žene i gejevi takođe imaju krizu srednjih godina) sa mnogo mlađom osobom. Tvoj rezon je: "Ako mogu da jebem mladost, zadržaću mladost."

Ali ne možeš da jebeš kao nekad - a da se ne lažemo, nikad nisi ni bio sjajan - tako da jedini način da zadržiš mladu devojku ili dečka pored sebe je da ih sponzorišeš. Znaš da te samo iskorištavaju, ali nije te briga. Sve što želiš je da budeš mlad. Zato gutaš vijagru ili cialis u ogromnim količinama. Kupuješ mnogo lubrikanata. Nije stvar u seksu. Stvar je u mladosti - oni je imaju, ti je želiš.

Ako si muško, kriza srednjih godina te prođe posle godinu-dve. Pomiriš se s tim. "Nisam više mlad kao nekad", kažeš sebi i nastaviš dalje. Ako si žensko, kriza srednjih godina ne prestaje dok zvanično ne postaneš baba, oko 65. rođendana. Nastavljaš da mažeš šminku više nego ikad. Pokušavaš da ubediš sebe da izgledaš dobro. U međuvremenu, sise su ti se oklembesile i lice ti se smežuralo. Ponestaje ti energije. Počinješ da se smeješ stvarima koje zapravo nisu smešne. Tvoje drugarice su jadne kokoške koje bi kao tinejdžerka mrzela iz dna duše. Znaš da nijedan muškarac ne želi da te jebe. Naravno, mogla bi da nađeš nekog koji hoće - ali red više nije kao što je nekada bio. Sada ti moraš da juriš njih, umesto oni tebe. I imaš muža koji ne želi ni da te takne, jer je previše zauzet gledanjem "Dnevnika 2" i "Velikog Brata".

Ovo je period kada prestaješ da budeš oštrouman i mladolik i postaješ tup i zatvoren. Zapadaš u kolotečinu i to ti nimalo ne smeta. Jedino što može da te iznervira je ono što drugi ljudi rade da bi se zabavili. Zapravo ono što te stvarno nervra je to što je tvoje vreme prošlo. Nisi više pun potencijala. Nekada si imao potencijal, ali si ga protraćio. Sada si pun gorčine i sve što želiš je da ceo svet bude dosadan kao ti. I zato vičeš na decu na igralištu i kažnjavaš ih kad crtaju nasilne slike. A posle se žališ kako su deca previše kenjkava.

Zdrava mržnja prema autoritetima koju si nekad imao kao tinejdžer je nestala. Sada veruješ u sva ona sranja za koja si nekada znao da su laž. Misliš da nasilje u filmovima izaziva nasilje u stvarnom životu. Misliš da je fetus ljudsko biće. Postao si kompletni idiot.

Osim... Osim ako ne zadržiš srednji prst u vazduhu. Osim ako ne dozvoliš da te sistem uništi u tvojim 20-im i 30-im godinama. Onda ostaneš potpuno sam na ovom svetu: previše radikalan za svoje vršnjake; s druge strane, i dalje viđen kao matora budala od strane mlađih generacija. Postaješ društveni izgnanik koji propoveda istinu za koju nikoga nije briga i sve to dok se boriš sa svojom bednom samoćom. Bol s kojim si se suočavao kao tinejdžer deluje kao raj u poređenju sa tugom koju sada osećaš. Tada su uglavnom bili u pitanju hormoni, sada jad nosi istinsku intelektualnu težinu. Uzdišeš. Svet je očajan i mračan. I svet se nikada neće promeniti. I zato, tiho i bez mnogo kukanja, patiš.

U prosečnoj srpskoj porodici kafa se pije iz onih malih, dvogutljajnih šoljica, u "natprosečnoj" se pije nes, espreso, ili već tako nešto, ali ako dođete kod studenta na kafu, očekujte da ćete biti usluženi ogromnom kafom u nekoj šoljici za čaj, toliko jakom i gorkom da nenaviknutom gostu sledi kofeinski šok, pritisak 200 i dva dana nespavanja...

Svetlo iz frižidera.

Kafić u neposrednoj blizini škole gde učenici svraćaju pre početka nastave na pićence.

Најчешће изговорена лаж на првом састанку.

To kažete osobi, koja na piću ili u izlasku nikad ne zna da se uhvati za novčanik, pa na vama sve ostane da platite.

Jedino beskonačno, pored svemira i ljudske gluposti.

Filozofska dilema koja, bilo da ste optimista ili pesimista, označava da ćete pasti ispit.

Čovek koji će se ozbiljno smoriti kad bude umro ni od čega.

Najviši stepen velikomučeništva. Sirotice nad siroticama, koje zaslužuju da budu proglašene sveticama. One se pate kao Isus, ali su hrabre, emancipovane i pobornice stava da je deci dovoljna majka i eventualno mamin novi dečko, koji će glumiti oca. Pravi otac je najčešće pobegao od kurvetine, još u prvim godinama braka. Od tada radi dva posla, školuje decu, izdržava ih i naliva se alkoholom, oplakujući tužnu sudbinu i momačko neiskustvo kad je dotična uspela da ga smota pesmom u kafani na Ibarskoj magistrali.

Izraz koji opisuje verovanje da je flajka rubinštajna neprevaziđeno sredstvo za formatiranje i resetovanje, tj. za brisanje neželjenih podataka urezanih u cerebralni korteks.

Спас сваког пубертетлије након проналаска десанке.Све што је било потребно је да пребаците сто са компом или кревет(зависно од места где вршите шамарање мајмуна) иза врата,како бисте били наносекунду испред кеве када вам ненајављена бане да вам донесе насецкане јабуке...

Ono što nam pokazuje koliko smo zapravo ništavni i slabi. Neka nepoznata sila koja stvara bol u grudima i promaju u duši. Ne zaobilazi ni dobre ni loše, ni bogate ni siromašne, već se širi kao kuga. Bilo da ti umre neko drag, da te ostavi devojka koju voliš, da ti ugine pas, da izgubiš 100 evra ili da ti krem bananica padne na zemlju- možeš biti pogođen... A ponekad, kad misliš da je sve u najboljem redu, odjednom ti zafali NEŠTO i toneš, toneš i taman kad misliš da si dotakao dno, shvatiš da si okružen ajkulama. Brufen ne pomaže, alkohol još manje... Možeš da sediš i da tupim pogledom zakovanim za gavrana na tvom srcu čekaš bolje vreme, ili da se boriš, da grebeš i ujedaš... Da plivaš ka obali...

Nalaženje društveno prihvatljivih reči za sebične motive zbog kojih baš ti treba da dobiješ posao/stipendiju/neku nagradu.

Моја фиока је фиока коју има сваки клинац. "Мама, јел ово сада моја фиока?". Да, добио је фиоку... Тако је лепа и празна. Ставио је унутра свој аутић. Да, то ће бити гаража. Сада је ставио и човече не љути се. Време пролази... Негде међу лајсницама зе завукло педесет пара... оних малих жутих и дебелих. Последње важеће паре у Србији. Сада нема мање од 1 динар. Ту је и неколико бомбона из праисторије, мачкин зуб који је нашао у дворишту, неколико камења са мора. Једна праћка. Каубој и индијанац, тенкићи и топови. Пар резача, гумица.... Касније се уселила прва потрошена оловка. Патентица која се сломила. Хемијска која се истрошила. Свеска за математику. Уџбеници са редним бројевима. Последњи су имали број осам. Ево га, гел за косу, један дезодоранс, стари бријач. Кутија кондома. Неколико дискова са сликама које више не жели да гледа. Стари мобилни и пуњач. Стара батерија од новог мобилног. Индекс. Радничка књижица, здравствена... Нека стоје ту, сада не требају... Прстен... Ту ставља бурму када излази са другарима. Коверте од плата и рачуна... Чекове... Опет здравствена... Сада нека нова. Са овером до краја живота... Бромазепан и Ласикс. Налази лекара, рендген снимци. Цео један живот у тој мојој фиоци.

Јединствена врста човека која на саобраћајном ланцу исхране лежи негде између нервозног таксисте и тру камионџије. Недовољно зајебан да некоме олупа главу пајсером, али превише надркан да било коме опрости скретање без сигнализације. Лик који је педагошку струку калио на борбама петлова у Кнежевцу и чији је праг толеранције танак колико и гуме на његовом Југу. Посао му се претворио у хоби, а хоби у посао.

Razmišljanja koja su vezana sa svim i svačim, sem sa onim što učiš.

Osoba koja mora svaku rečenicu da započne i završi sa "jebiga", kao i da ubaci tu reč posle svakog zareza, znaka uzvika ili znaka pitanja. "Jebiga" u njegovom govoru zamenjuje svaku konstataciju, atribut, apoziciju, anozinizaciju, valmorifikaciju, prilog, predlog, rečcu, uzvik, ekshortaciju, primažu, trompetu, hedrencefalitiju, krepitaciju i luciditet.

Paradoks nastaje kada izgovara rečenicu od samo jedne reči, a ta reč je "jebiga".

Odgovor ćaleta zajebanta na pitanje sina "šta da radim sa dvesto dinara"?

Molba nestrpljivog nespretnom.