Policijski auto u noćnoj smeni.

Uglavnom trenira klub beton ligi. Godine nisu važne ali bitno je da je igrao u najboljim danima kluba. Pošto je igrao protiv mnogih ekipa, ima dosta iskustva i zna da: Prnjavor udara laktovima, Glušci fauliraju samo po levoj strani, zna da za Slepčević brani bušara, da su štoperi Belotića pijandure. I na taj način zaobilazi sve te prepreke.

Омиљени српски хоби.
Нема те ствари коју Срби више воле него да напију неког странца који се игром случаја обрео у земљи Србији. Било да је у питању српски зет или пријатељ пријатеља, или рођак рођака, ако је странац и задесио се у неком друштву, у кафани, на ручку, прослави или свадби, на било каквом окупљању, прво што ће га дочекати је испијање чашица ракије док ови око њега наздрављају са њим али - на смену... не би ли га што пре напили и зезали га онако пијаног.
Чак није потребно ни да се унапред договарају да га напију, то све некако дође спонатано и подразумева се...

Putnik višeg reda u autobusu GSP-a. Osoba koja ulazi na prednja vrata i poznaje sve vozače na lokalnoj autobuskoj liniji. Za razliku od običnog putnika, pripadnk ove subkulture vozi se nalakćen na šipku pored vozača, sa strane bliže vetrobranskom staklu, time se izdvajajući iz potlačene mase koja čak mora i da plati kartu da bi se vozila.
Kumašin je najčešće starija osoba, muškog pola, nosi radni kombinezon PKB-a, Imleka ili nekog drugog preduzeća, glasan je, uvek prijateljski raspoložen i ima brkove. 90% konverzacije sa vozačem on obavi sam. Nakon glasng i dubokog "Ooooo dooobro jutro!" vozaču, priča obično kreće Kumašinovim raspitivanjem za zdravlje vozačeve porodice, a zatim se nastavlja njegovim komentarisanjem vesti koje su tog jutra bile u Jutarnjem programu RTS-a. Na to se onda nadovezuje i psovanje zbog visoke cene goriva i osnovnih životnih namirnica, kao i pljuvanje države i režima (ovde se opcionalno ubaci i setno sećanje na "zlatna vremena", ali to varira od Kumašina do Kumašina).
Za pripadnike ove povlašćene manjine karakteristična je i dobrovoljna pomoć vozaču u vidu prosvetljujuće izjave da iz desne ulice nema nikog i da vozač može slobodno da prođe kroz raskrsnicu.
Važno je napomenuti još i da ne postoji standardna procedura za dostizanje statusa Kumašina, jer Kumašin se ne postaje, Kumašin se rađa!

Jebeno zanimanje. Ljude koje ne treba potcjenjivati. Treba imati konjske živce dok komuniciraš sa derištima uživo u programu, živaca da ne opsuješ mater derletu kojem moraš par puta ponoviti nešto da bi uopće obratio pažnju na tebe, ili dok ga samo slušaš kako razvlači riječi dok pokušava da nešto kaže. S jedne strane je razumljivo da se mora spustiti na nivo prosječnog osmogodišnjaka, ali nije to tako jednostavno i zabavno. Plus što moraju od sebe praviti budalu dok su na TV-u pa su možda i svjesni toga (jer i kada pokušavaju biti smiješni- slabo da su), moraju hvaliti sponzore svako malo, imati strpljenja i osmijeh na licu, iako im je možda dan loš kao što svima može biti.
Koliko je njihovo zanimanje jebeno, toliko se može vidjeti kako djeca odmalena uče nefer igranje kako bi dobili igračku kao nagradu. Frustrirajuće zanimanje.

Stigla Kinezu dostava hrane.

Dve stvari koje najviše izluđuju nekog Muslimana.

Omiljena rečenica svih komentatora u svim sportovima kada izbije neka frka na terenu tipa:
-tuča
-penal
-crveni karton
-uletanje navijača u teren
-.....
Nerazdvojni parnjak ove rečenice je takođe fraza u kojoj on napominje kako ovakvim ponašanjem šaljemo ružnu sliku u svet, kako država treba da se pozabavi ovim problemom...(bla, bla , truć)...

Stepen jebozovnosti kojom određena ženska osoba zrači.

Tužna konstatacija kineza koji je otvorio prazan frižider.

Poznata vrsta rakije koja se u stvari zvala "Guslar", a ovo ime je prepoznatljivo u narodu, jer je njen tvorac izvesni Miroslav Živadinović Zoza a.k.a Ludi trovač. Čovek nije smatrao ništa loše ako etil zameni metil alkoholom (jebo jedno slovo), e sad što od jedne čašice možeš oslepeti, a od nekoliko crkavaš ko otrovan pacov, to je već druga priča. Zoza je uspeo ubiti 43, dok je otrovao još 56 ljudi.
Urbana legenda je da je pri loženju kazana i pečenju "Zozovače" pevušio pesmu "Poison" od Alice Cooper

Ne, neću da pljujem juga. Dosta bre više, bemmumater. Red je da se kaže i neka lepa reč.

Dobro, možda nije najbolje napravljen. I od kad je napravljen, nije bilo poboljšanja. I možda ga mnogi sa pravom nazivaju kantom,cimentom... I možda mu grejači na zadnjem staklu stvarno služi da ti se ruke ne zalede dok guraš zimi. A ni leti neće da upali svaki put iz prve. I od opreme ima samo rezervni točak. I možda ljudi koji voze juga stvarno idu u raj jer su pakao već prošli...

Ali...

Jedina stvar za koju sam sto posto siguran je da jugo stvarno ima dušu. Jer, svaki jugić je priča za sebe. Ima nešto svoje, nešto posebno. Ima caku pri paljenju. Ima luft u volanu. Ima loš menjač. Ima dobar menjač. Ima menjač. Ima ručnu. Ima neki poseban detalj koji ga čini baš takvim: posebnim. I svi vozači ga pljuju dok ga voze, a onda, kad ode, gledaju ga sa bolom u duši. I sve to zbog toga što i on ima dušu. Jer duše uvek nadju način da se vežu jedna za drugu.

Domaćin čovek koji pije rakiju koju je lično ispekao.

Obrok, koji ni svinje moga dede, koje su svojevremeno pojele cigle u jednom delu svinjca i dedine gumene čizme, ne bi pomirisale. Odgovor svakog ženskog TV lica, "u trendu i in-u" na pitanje: "Da li vodite računa o ishrani", koje oseća dužnost da detaljno pojasni širokom auditorijumu, nedovoljno poznata prostranstva i čari makrobiotike, indirektno poručujući prosečnoj srpskoj domaćici da je seljanka koja dalje od pasulja ne vidi.
6 ječmenih pahuljica, 12 zrna lanenog semena, prstohvat propolisa, 5 grama pšeničnih klica, sušene brusnice, list maslačka i koren koprive pomešati u posudi od nerđajućeg čelika i zaliti sa 19 kapi jogurta od -0,5 procenata mlečne masti. Ostaviti da odstoji na jutarnjem suncu, pa jesti polako, i svako zalogaj 36 puta žvakati, jer se inače svi ti hranljivi sastojci neće dovoljno iskoristiti.

Dragulj ugostiteljstva na našim prostorima. Narodno predanje i legenda kažu da se u radijusu od 12 kilometara od bilo koje geografske tačke na karti bivše Juge nalazi po jedna kafanica imena Monako. Najčešće locirana u centru sela, između mesnog ureda i poljoprivredne apoteke, neretko u sklopu privatne autoperionice-vulkanizerske radnje. Žila kucavica koja održava život palanke, životni univerzitet za one koji se nisu po završetku srednje sa peronskom kartom u džepiću jakne i koferom u ruci zaputili u neki veći grad da uče škole. Jedan svet za sebe, izolovan od spoljašnjeg, i jedino verodostojno ogledalo istog.

Sklad šara između betonskih blokova neizmalterisanih vanjskih zidova narušava prislonjeni bicikl sa okačenom zelenom najlon kesom o kormanu, par žutih cmuraka pur-pene od prozorske izolacije i beli nakrivljeni komad šperploče iznad ulaznih vrata sa capslock natpisom "MONACO", varijabilnog tipa i veličine fonta. Sa desne strane naložena Veso Kreka i kraj nje dva sepeta suvih drva stvaraju toplinu domaćinske atmosfere odmah se ulaza u lokal, a sa leve - kompletan kapacitet lokala: tri stola sa plavo-belim kariranim stolnjacima i 12 drvenih stolica. Dva preparirana fazana, crkveni kalendar sa svecima i zahvalnica za sponzorstvo turnira u malom fudbalu krase zidove obložene izlizanom lamperijom. Dijametralno od televizora sa kojeg fercera prenos Šešeljevog suđenja u Hagu, stoji ofrlje ozidan šank, obložen lakiranom orahovom daskom. Kraj šanka sa strane ulaza u klonju je postavljen frižider Radenske-Tri srca sa domaćim pivom, flaširanom rakijom sumnjivog porekla i kvaliteta, i kanisterčićem medovače preostale od zadušnica.

Za šankom stoji Slađa, seoska konobarica, vd. direktora kafane, samouki psiholog i nezvanična bračna savetnica, a naspram nje podbočen o šank Stevo Roka, četresetogodišnji autolimar, nekada perspektivni centarfor mesnog fudbalskog kluba Proleter. Flaša Jelen piva, kutija Sarajevske Drine sa promotivnim upaljačem Gebi stočne hrane, pepeljara sa logom Laškog piva i skoro popijena mala čašica vinjaka na stolu... Tišinu prekine samo poneko "eh" koje se otme iz grudi čoveka – šta reći više što nije rečeno i što već oni ne znaju...

Neuki formalni čovek korporativnog doba, zaslepljen stereotipima i strahom da ne bude prihvaćen od sapatnika upregnutih pod isti kapitalistički ular, seosku birtiju Monako vidi kao neuglednu rupčagu, mesto okupljanja nepismenog polusveta. Slađa i Stevo Roka, kao i još neko ko je imao muda da istupi iz stada, dobro znaju da neizmalterisani zidovi te iste birtije čuvaju svu mudrost, sve što je potrebno znati o groteskno-apsurdnom čovekovom gmizanju po humusu zemlje crnice.

Psovka i čašica žestine – jedini dostojan izbor čoveka osuđenog na smrt bez prava žalbe.

Poklič koji se najčešće mogao čuti po TV salama studentskih domova u Novom Sadu (kao i u drugim univerzitetskim centrima, stecištima budućih akademskih građana poreklom iz krševite, ali ponosne republike) za vreme utakmica fudbalske reprezentacije Jugoslavije krajem 80-ih godina prošlog veka.
Naime, Dejo Genije Savićević jeste bio virtuoz s loptom, ali nije baš bio u milosti selektora zbog svoje prevelike potrebe za soliranjem te je mečeve često počinjao s klupe....

Prošlo neodređeno vreme.

Deo je starih masivnih regala koji zauzimaju čitav zid. Ima vratanca koja se otvaraju na poseban način i to ka dole a pritom su jedina koja ne škripe, plus imaju magnete (pojam i znak bogatstva 90-ih). Svemu služi samo ne osnovnoj nameni, čuvanju pića.

Serija u kojoj je dzukac Sima imao vecu ulogu od Ivane Mihic i Milice Milse zajedno.

Igrače ovog tima lako možemo razvrstati po kategorijama.

Golman - Kaže se, imala majka dva sina, jedan je bio pametan, drugi golman. Veoma česta pojava u beton ligama su debeli golmani sa stomacima kao trudica, ali uprkos tome i dalje su tu, u svojim već uveliko četrdesetim. Ili golmani visine kao ćevap u skoku. Ili bilo koji drugi hendikep, kad ne možeš da budeš u polju, i da trčiš - budi golman.

Štoperi - Dva balvana, sekvoje, cepanice. Search, kill & destroy. Obično na tim mestima stoje oni koji su glavne "badže" u selu, kavgadžije, spremni u svakom trenutku da se pobiju. Tehnika nula. Vole da podmuklo udaraju, a često i otvoreno jer im sudija naravno ne sme ništa, u njihovom selu. Ne pokušavati sa vraćanjem udarca.

Bekovi - Bez želje za diskriminacijom, često ovde stoje pripadnici romske populacije. Valjda zbog svoje konstitucije, mršavi su, brzi a to se od beka i traži. Tehnika im svodi na pokoji centaršut i trčanje po liniji do iznemoglosti. Obično bekove igraju oni slabiji koji nisu uspeli da se probiju do mesta štopera. Ako nije ciga, onda je neki klinac, koji je tu stavljen da se kali.

Veznjaci - ovo je zaista sorta za divljenje. Stari, prekaljeni vukovi, glavni ispred svoje seoske prodavnice, koji istini za volju dele loptu kao Bekam. Ali njihov radius kretanja se svodi na krug na centru igrališta, tako da se od njih ne očekuje defanziva, već samo dobar pas, pokoji centaršut. Neretko su kapiteni. Godine naravno broje 45+.

Krila - Često, jedni od najboljih u timu iako su večito u senci Veznjaka ili Napača. Posao mu je kao i kod Beka, ali sa većom slobodom u igri. Naravno da tu već igraju stariji momci, koji su prošli Beka, i nazad se retko vraćaju, jer pobogu, tu su ovi klinci da trče za njega.

Napadač - možemo ih podeliti na dve vrste. Jedna je, smotani igrač koji bi bilo gde upropastio igru, sem u napadu, gol ne ume da pogodi ni na treningu, ali ipak ok je za atmosferu i svi ga vole u ekipi. U drugu vrstu obično spadaju mladi momci koji su u svojim dvadesetim, seoske devojčice se pale na njega, frizurica je uvek na mestu, ima dobar dribling, postigne i neki gol, čime se njegova "slava" pročuje i do susednog sela (čime automatski dobija naklonost tamošnjih devojčica). Ali neretko, dolazi na utakmicu polupijan jer je sinoć sa drugovima na kafani (šmekerima kao on, ali netalentovanima za fudbal) zaginuo do pet.

Trener - lokalna pijanica, koji je završio sa igranjem fudbala, legenda sela, ali svi ga poštuju.

Doktor - ko god se nađe slobodan u tom trenutku, dobija zvanje doktora. Jedini posao mu je trčanje sa flašom vode u ruci do povređenog igrača.

Ekonom - priglup, socijalan slučaj, dobroćudan čikica koga svi gotive. Nije mu mrsko da posle svakog treninga i utakmice skuplja pobacane dresove, štucne po svlačionici, pere i ponovo ih pakuje.

Ako sam nekoga zaboravio, dopunite.