Једва чека да Љуба Аличић баци кашику, па да буде најлепши циганин.

to ti e kad sednes na stolicu na koju se neko posro

Nešto najbliže Majamiju što prosečni Srbin može da priušti.

Kada se u trenutku prepadneš jer pomisliš da ti je slepi miš proleteo iznad glave, a onda skontaš da je to bio samo zmaj i bude ti lakše

Oni koji ih na vreme ne polože, često provedu ostatak života podižući ih.

Ovaj tekst nije prikladan za mlađe od 16 godina.

jebote _ šta jebote, idi u pičku materinu _ ko ga jebe _ pola kile govana _ a, jebem ti u pičku _ au, jebote _ideš u kurac _ u pičku materinu _ jebote _ pičku materinu _ šta je ovo jebote _ jebeš mi mater _ jebote _ jebote _ au, majku ti, jebote _ au, jebem ti majku ti jebem _ u kurac _ jebeš mi _ jebote _ jeste kurac _ jebote _ jebote _ boli me kurac _ najebe _ šta te boli kurac _ nabijem vas sve u kurac _ e, jebote _ jebo vas ja _ nemoj da zajebavaš _ pička mu materina _ e, jebemu _ pičku materinu _ kurvanjske gaće _kurvo kurvinska _ jebete se _ pička vam materina _ koji ti je kurac _ koji mi je kurac _ zajebaćeš _ nemoj da jedeš govna _ do jaja _ nemoj da jedeš govna _ nemoj da mi ideš na kurac _ do jaja _ tog govneta _ onog drugog govneta _ nemoj da sereš _ u pičku materinu _ jebeš mi mater

Саркастичан израз којим дајете саговорнику до знања да, женској особи о којој сте малопре причали, не фали ама баш ништа...

Kulturan način da nekome kažete da je govno od čoveka. Inače govna ne tonu, nego plutaju.

Onaj koji u indeksu ima uglavnom šestice.

Mehanizam koji čini da nam je istorija sve duža, a geografija sve kraća.

Упутство за очувавање унутрашњих органа на рок концерту. Пре свега, шутка је зајебанција, а не битка на Неретви. Због људи који ово не схватају, ствари знају да се искомпликују.

Када кренеш на концерт, гледај да не обучеш љубичанствену "Слатке године" мајицу. Није да ћеш попити батине, као да си на "Блејвоч" сплав ушао са "Чилдрен оф Бодом" мајицом, али опет навући ћеш бар двадесет одсто више мартаја на себе. Иако не носиш мартинке свакодневно, немој мислити да си позер ако их назујеш за концерт. Биће пун курац усијаних глава, које ће исте позајмити од брата/ортака који није имао за карту/стрица који је служио армију у касарни у Требињу, све у циљу да неком оставе печат на цеваници.

Када крене шутка, прве редове остави клинцима, којима је то вероватно први концерт. Пусти да њима неко веже кичму у чвор, свако има своје ватрено крштење. Поготово приликом зида смрти (то је оно када се сви поделе у два табора, па нагрну фронтално једни ка другима, као на Косову пољу 1389те), пусти наложену децу да стану напред, ти стани одмах иза. Још ако је концерт неког популарног бенда, просек година у сали биће као на снимању емисије "Музички тобоган" Миње Суботе. У сваком случају, немој, али немој, да пијан стајеш у средину, и свима показујеш средњи прст. Када крене бржи звук, према теби ће кренути две масивне групе људи, и почистити те као баба Сера усрани чучавац.

Врло је вероватно, да ћеш налетети на пун курац маторих, дебелих скињара(ако је концерт Ортодокс Келтса, сигурно хоћеш). Е па, они трипују да су у Немци у Стаљинграду, а да су сви око њих совјетски војници. Терај их у курац, воле да млате рукама, а руке су им теже од кранова словеначких грађевинских фирми. Уколико налетиш на лика коме се поломљене наочаре, веруј ми склони се. Неко му је сјебо италијанске оквире, и он више није разумно биће. Када те неко поклопи по чонтари, или ти зарије ципелштину у колено, џаба га тражиш. Вероватноћа да ћеш га на великом концерту пронаћи и препознати, једнака је шанси да те риба на коју си се ложио у средњој школи, позове на блеју у Кошутњак. Када те неко од зентара које нису ушле у шутку, залије пивом, не глуми Кнелета, не хватај га из залета за гушу, него залиј и ти њега. Њему је сигурно криво више него теби, што ће на путу до куће воњати на вопс.

Немој да хедбенгујеш(млатиш главом) у шутци, сјебаћеш јебени врат. Окресаћеш са неким аркаду о аркаду, нос ће ти од ударца попримити облик друге кривине на Хунгарорингу, или ћеш забости чело о теме неког шиљоглавог клинца.

Уколико налетиш на неке стренџере(овде посебно мислим на Британце, јер они целој планети иду на курац), убиј бога у њима, небитно у којег верују. Не зато што си конзервативни хомофобични геџа, или зато што су нас, маму им јебем, бомбардовали, него зато што ће ионако да причају да смо шабани и да су јебали наше жене. Мартајом о говна! Са друге стране буди џентлмен. Немој да поливаш пивом, пењеш се на кичму, дивљачки шутираш девојке које су 30 кила лакше и десет пута слабије од тебе. Немој да радиш ништа, што им раде остали шабани. Ма колико биле зиљаве/фуксетине/позерке, ма колико ти желео да их јебеш, а мислиш да ти никад неће дати, имај обзира. То су нечије сестре, а сутра ће бити нечије мајке. Гледај да станеш испред њих и заштитиш их, руља ће те одузети од живота, али исплативо је. Никад не знаш, када ћеш да сретнеш ту исту рибу, приликом уплаћивања допуне на трафици. У том случају, твој паламар ће ти бити захвалан. Ако има дебелих, сисатих готичарки, штипни онако каобајаги стидљиво, по коју брадају. Гужва је, не зна се ко је, а и риба се неће љутити, још ће и брадаја да јој се стврдне.

On sedi.

Glave zabodene u kosmičke dubine šanka, zgrčenih ramena, sa obe ruke na svojoj čaši. Već je tu kada dođeš na kraju svog radnog vremena, ni barmen ne zna kada je tačno došao. Bitno je da je već tu i nadrkan. Toliko mu sve ide na kurac, da mu je već i svejedno. Kada te već po defaultu drka sve što jeste, kako išta da te izbaci iz takta? Stići do Temišvara preko Osloa, pronaći smiraj u senzorima utrnulim od stresa. Jason Statham, samo sa vešalicom u guzici. Aktovka, raskopčana dugmad na gušećoj uniformi kapitalizma, razuđena fotografija dece. Tvoje neiskustvo u nadrkanosti i eksiranje viskija bez hleda nakon neugodne svađe na poslu gotovo zasmejavaju njegov martini. Kada si upoznavač, ni alkohol te više ne radi, ali si previše sjeban da bi ga kategorički batalio - ne pušiš, jer čak i čibučenje zahteva izvesnu organizaciju i pozicioniranost trenutka u odnosu na pređašnje i dolazeće. Nakon tvoje treće prozivke šankera, on spontano dobacuje nešto toliko kul, da to više i ne zvuči kul. Štaviše, zvuči klingonski, značenje tumačiš situaciono. Pruža desnu ruku ispod leve nalakćene na šank. Prezime. Ime, prezime. Spoznaja obostranog umora od prezira, radost što da prezire ume još neko. Vodi te kući, jebe te tako da ti Tarabići đuskaju pred očima, nestaje u trenutku kada ti polako pada na um da bi bio čestit otac. Nije on želeo da te kara, to je neminovnost oplemenjena izuzetkom društvenih konvencija. On ima misiju, ti imaš seks i grad. Za tebe je takav susret u raskoraku sa svime što je prethodilo, dok za nadanje ostavlja premalo štofa. Za tebe je to presek, za njega stanje. Ti čekaš Gospodina Pravog, on ga plaća dva puta nedeljno da mu čisti gajbu.

Upoznata si.

Postoje ljudi koji žive u zabludi da je burek pekarski proizvod kao i svaki drugi i da je nebitno u kojoj se pekari kupuje a postoje i oni koji znaju da postoji burek, burek i Burek. Oni malo prosvećeniji misle da se onaj sa velikim početnim slovom se pravi u pekari Mićko preko puta neke gimnazije stare 130 godina a oni koji su probali Mićkov burek kažu da pekara nije preko puta gimnazije nego je gimnazija preko puta pekare, osim toga veruju da se pekara ne nalazi u Nišu nego se Niš nalazi svuda oko pekare.

Opšte je poznato da burek iz ove pekare ima neke čudotvorne osobine ako se jede u kasnim večernjim ili ranim jutarnjim časovima, zavisi koliko zaglaviš u gradu, dejstvo se opisuje kao kombinacija spanaća iz crtaća Popaj, Asteriksovog čarobnog napitka, pečurke iz Super Maria i za sada medicini nepoznatog sredstva za razbistrivanje misli i potpunu restauraciju mozga i jetre. Tu i tamo neko pomene da Mićkov burek diže iz mrtvih, leči sidu i delimično krpi rupe na duši izazvane mešanjem vinjaka i pesama Tome Zdravkovića ali to još uvek nije potvrđeno.

Ja, ti i mi.
Svi se mi proseravamo ciframa... "Mi smo njima toliko, oni su nama toliko"... U suštini cifra je fenomenalan mehanizam odbrane. Ako sve predstavljamo kroz cifru, sve ima manju vrednost. Nešta nije toliko bitno. Par hiljada dinara je par stotina evara...
Ponekad se pomera gore, ponekad dole da bi izgedalo lepše ili ružnije. Svi se mi konstantno svađamo oko cifara. Da li je u Jasenovcu pobijeno 700 000 ili "samo" 70 000, da li je u Srebrenici ubijeno 6 000, ili "samo" 1 200...
Cifre koristimo da ne bi morali da zamišljamo scenu. Kada neko kaže 50 miliona mrtvih u II svetskom ratu, mi vidimo mentalnu sliku petice i sedam nula... i baš toliko nam i vredi ta slika. Možda se neko zamisli i kaže to je veliki broj, ali NIKO ne može zamisliti ni 1000 mrtvih, a kamoli 50 000 000. Hiljadu mrtvih... hiljadu tela koje se raspadaju, hiljadu porodica koje plaču, hiljadu planova, želja, ljubavi, sećanja...
I sada pomnoži.
Na kraju se svi mi svodimo samo na cifru na nekoj listi.

Građani i Građanke. Oni nisu vi. Da, možda i žive pored vas, ali su tu slučajno. Ne rade i ne jedu „meso dobrih životinja“. Stvaraju... Koncepte. I đuskaju. Njihovo govno nije obično govno. Ono je avangarda. Apatično hodaju ulicama sa slušalicama u ušima i nose velike naočari za sunce po mraku izražavajući tako tihi bunt protiv Sistema. A ono, ako baš popizde onda obuku žute helanke preko suknje. Kada nisu na izložbama u „zkcu“, onda su na predstavi „Sedi glumac u kartonskoj kutiji i gleda u publiku “. Ili prave performans o performansu. Ili dokumentarac o kratkom filmu. Ako nisu ni tamo onda se sigurno ljute na devedesetogodišnjeg dedu iz Ripnja što ne odvaja plastiku od stakla i vozi trabanta. Ili popreko gledaju babu sa Divčibara što tuče kravu i ne razmišlja o alternativnim izvorima energije. I tako prokleto smrdi. Oni sami sebi šiju odeću na Singericama zato što im kreativnost isijava iz dupeta. I nose dedin prsluk dok piju sok od brusnice. Vole planetu. Planeta im je dom. I Beograd, razume se. Srbiju ne, jer tamo žive Palma, Velja Ilić i razulareni urođenici sa vilama. I tako svako jutro, kada širom otvore svoje sanjive oči i pogledaju kroz prozore svojih stanova, osete mučninu. Napolju sve sam Radašin, huligan i horde ratnih zločinaca „sa po četiri zuba u glavi“. Guši ih takva sredina. Usko im je. Ipak, kako rezignirano priznaju, to ih i ne zanima toliko jer znaju da će kad-tad „otići iz ovog jebenog sranja“. Negde Tamo gde je lepše i gde će ih razumeti. A Tamo ih svakako jedva čekaju jer nemaju dovoljno takvih. Do tada će uložiti sve svoje kapacitete da vam dokažu koliko su drugačiji od vas.
Oni su Drugi. Oni nisu vi.