Заборавио си ти мене, праунуче. А притисло те са свију страна, видим ја, па реко' ај' да ти се бар у сновима јавим. Није ти лако. Гор' високо, а дол' тврдо. Да ти приповедам како је мени било, можда ти буде ласније:

Беа новембар 1915., у Пећи. Једемо ти ми неки клот пасуљ, суморна је слика, киша нека, бљузгавица, блата на све стране, куса војска у тишини, само говеда гладна ричу. Једе са нама и Војвода Степа, реч не проговара. Добар сам ја са њим био још од '12-те, кад'но растерасмо Турке код Куманова. Приупитам, чисто да прекинем мук:
- Је л' мора, Војводо, баш преко албанских гудура? Арбанаси ће нам главе доћи, а ако нам они не доакају, без 'леба и по мразу, сами ћемо скапати.
- Ама, је л' се то ти бојиш, Јанићије? - упита он.
- Није мене стра', Војводо, но ми се клизају опанци - велим ја њему.

Засмеја се она голобрада дечурлија из ''1300 Каплара'', насмеја се и Степа, а није му до смејања. 'Де си ти још вид'о да Краљ, Влада, Врховна Команда, сва скупштина, 'телигенција и војска једног народа напушта своју Отаџбину ђутуре? Дабоме да ниси вид'о, нећеш ни да видиш. И сад се често упитам, да л' је морало тако? Да л' је то била храброс' или лудос'?

А притис'о Швабурина озго од Београда, притис'о Бугарин од Ниша, па нема се куд. И ако пређемо те планинчуге, шта ћемо после? У туђој земљи?
Не питај ме како сам преш'о Албанију, ни кол'ко смо у Скадру чекали на ''савезнике''. Не питај ме кол'ко сам кила им'о кад стигосмо на Крф. Не питај ме ни кол'ко сам бораца сахранио успут.

Ал' ме питај како узесмо Кајмакчалан и пробисмо Солунски фронт. У нека доба, кол'ко смо брзо продирали, стигне ти моја пешадијска чета Врховну Команду на челу. Препознам још с леђа седу главу Војводе Степе, на коњу.

- Помаже Бог, Војводо! - јавим се ја, а видим и њему мило.
- Шта је, вели, Јанићије? Не клизају ти више опанци?
- Познају терен, одговорим ја к'о из топа. За ову су земљу опанци и прављени!

Знам ја да ни теби данас није лако, и тебе опколили са свију страна, па још и озго притискају. Запамти само једно, праунуче: нема Васкрса без Голготе. Слобода кошта, мили мој.

Ај', у здравље, па се сети Јанићија твога, макар о Задушницама...

Obrok, koji ni svinje moga dede, koje su svojevremeno pojele cigle u jednom delu svinjca i dedine gumene čizme, ne bi pomirisale. Odgovor svakog ženskog TV lica, "u trendu i in-u" na pitanje: "Da li vodite računa o ishrani", koje oseća dužnost da detaljno pojasni širokom auditorijumu, nedovoljno poznata prostranstva i čari makrobiotike, indirektno poručujući prosečnoj srpskoj domaćici da je seljanka koja dalje od pasulja ne vidi.
6 ječmenih pahuljica, 12 zrna lanenog semena, prstohvat propolisa, 5 grama pšeničnih klica, sušene brusnice, list maslačka i koren koprive pomešati u posudi od nerđajućeg čelika i zaliti sa 19 kapi jogurta od -0,5 procenata mlečne masti. Ostaviti da odstoji na jutarnjem suncu, pa jesti polako, i svako zalogaj 36 puta žvakati, jer se inače svi ti hranljivi sastojci neće dovoljno iskoristiti.

Крпе које најбоље упијају комшијску крв.

И то не било који трактор, него онај наш, ИМТ 539, без кабине. Човек челичног срца и титанијумских муда. Боли га курац што Мађарска нема море, оно јес, немамо га ни ми, али то је сад мање битно. Емоције су му непознат појам. Не би пустио сузу ни да му умре мајка. Чак је не би ни жалио. Био је суров још као ембрион, а у седмом месецу је већ почео да бесомучно и крвнички шутира кевину унутрашњост.

Што би Столе рек'о: "Јебан, па рођен". Није заплакао ни кад је Титаник потонуо, а онај педер Џек угинуо. Увек скамењеног израза лица и леденог погледа, мешавина Федереровог исказивања емоција на мечевима и Мурињове фаце кад је напуштао Порто. Једноставно, лик коме шиште јаја за све остало, битно му је само његово дупе и лична корист. А опет, никад не скрива своје намере и своје дупебрижништво, сурово је искрен.

Укратко, један од оних који најбоље прођу у животу.

Provereno najbolji mamac za autobuse gradskog prevoza.

Na zamračenoj pozornici krvave srpske istorije se diže zavesa i lagano kreće neka muzika. Na scenu stupa žena u srpskoj uniformi iz Prvog svetskog rata, ril lajf Rambo tadašnje srpske vojske i nezaustavljiva mašina za ubijanje. Podnarednik Milunka hvata antičke heroine i heroje za kosu dok streponom, uz pretnju svoje verne kame pod grlom, vrši dominaciju nad njihovim ličnostima i delima. Gromada od žene ispred koje se Legija, Arkan i ostali osloboditelji bele tehnike i bukovih šuma od straha, posranih gaća prerušavaju u francuske sobarice i igraju kan- kan pred njom. Ćale je još kao devojčicu naučio kako da barata nožićima, nožekanjama, pištoljima i puškama, što joj je kasnije omogućilo da Prvi svetski rat pređe na 'easy'. Njeno vojevanje je počelo već u Balkanskom ratu 1912, kada se prerušila u muško da bi od mobilizacije zaštitila brata, klasičan čika Velja stajl. Kao bombaš se istakla u Kolubarskoj bici, gde je nagrađena prestižnim ordenom Karađoreve zvezde sa mačevima. Ostala odlikovanja nećemo nabrajati da neki dečaci ne bi plačući otrčali u svoje sobe. Dalje sledi albanska golgota, Krf i bitka na Crnoj reci, gde je zarobila 23 bugarska vojnika. Preživela je devet ranjavanja, pravih, ne kao one pičke Fifti sent i Vuk Vetrokaz Drašković.

Onaj zajeb od osjećaja koji nam se javlja u teškim trenucima i samoći, kada oko nas vlada apatija ili ludilo, izmješano sa našim unutrašnjim melanholičnim stanjem . Bijedan pokušaj da se uzdignemo iznad svakodnevnice i ljudi koji nas okružuju, iznad svih sitnih i tako nevažnih situacija koje nam se dešavaju. Misao koja nam pruža onaj sladak osjećaj samoljublja i samovažnosti, da makar na trenutak, za sebe, pomislimo da smo centar univerzuma...

Spletkaroši, pijavice i usisivači novca bez trunke stida i morala. Najgora sorta beskičmenjaka obraslih u pohlepu i alavost. Iskusno odrađuju svaki moleraj. Sposobni da iscede džep pun paučine koji poslednje novce pamti još za vreme Tita.

To ti je kad izbije tuča pod šatrom na svadbi, a ti staviš klupu na ramena i počneš da razgrćeš sve oko sebe...

"Faca" koja je "hejtovala" turske reči i "fajtovala" se za "rivajvl" srpskog jezika. "Mejkovao" je veliki "hepening" pojavom ћирилице, da bi se "tudej" "turn a raundovao" u grobu, zbog njegovih "naslednika" Boška Jakovljevića,Darka Kostića i Sanje Marinković zbog njihovih "nju" "lukova" na svet.

Слање детета у град да нађе пијаног оца, који се редовно после плате запије у кафани.

Srednjevekovna predigra. Stimulans za začeće srpskih vladara.

Svaka druga mašina.

Jedan od onih prelomnih trenutaka u životu. Sekunda u kojoj nesvesno postavljate to pitanje nekom nepoznatom klincu iz okoline se pretvara u momenat kada shvatate da ste doslovno matori, da vas verovatno više niko neće pitati isto i da zub vremena polako pokazuje svoje lice i vama.

Mikrofon u koji govore spikeri na aerodromima, železničkim i autobuskim stanicama.

Кочи Југо на семафору. Гаси се. Лик излази из аутомобила, подиже хаубу, уради нешто испод хаубе, врати се у ауто, вергла, јебига - неће, изађе поново, чачне нешто друго, врати се у ауто, вергла, упали, изађе, затвори хаубу, шутне пар пута точак, врати се у ауто и чека да му се упали зелено.

Kad se ukrste ateista i jehovin svedok, dobije se osoba koja ti kuca na vrata bez ikakvog razloga.

Koliko god da ste defetista, pesimista, nihilista ili šta već, posle definisanja srećnog niza shvatićete da ste produkt i učesnik neverovatnog lanca srećnih dogadjaja.

Za početak, jasno vam je da ste vi nečiji potomak i da su (sada već ti neki) vaši roditelji opet nečiji potomci. Nižući tako potomke i njihove roditelje možete stići veoma daleko u prošlost, čak do vremena kada se sam život na zemlji začeo, a to je boga mi jako mnogo vremena – negde oko 4 milijarde godina.

U to vreme, nije postojalo skoro ništa od onogoa što danas znamo da postoji. Zemlja nije imala planine, reke, šume i sve ostalo što volimo i čemu se divimo. Najviše je ličila na glatki Mars sa ponekom barom koja više podseća na veštičji lonac iz crtanih filmova nego na normalno jezero ili more. E, od tog trenutka pa nadalje za vas počinje niz srećnih dogadjaja ili tačnije prava lavina srećnih dogadjaja koji će posle 4 milijardi godina kao rezulat čitave jednačine proizvesti nikog drugog nego vas.

Da je neka karika srećnog niza u bilo kom tretutku (a bilo je mnogo trnutaka u periodu od 4 milijarde godina) pukla, vas sada ne bi bilo. Možda u tom slučaju ne bi bilo ni nas, to ne znamo, ali vas sigurno ne. Sreća je što je svaki, ama baš svaki, vaš predak bio dovoljno seksi da prca nešto ili da bude prcan, da bude dovoljno zdrav da doživi vreme za prcanje i da ga je prcanje sa suprotnim polom dovoljno privlačilo. Sreća je i što je svaki vaš predak bio dovoljno brz, snažan, okretan i inteligentan da izbegne da ga neka veća zverka, zgnječi, povredi ili smaže za neki od obroka ili užinu pre nego što je prcao i produžio srećni niz u kome ste vi za sada zadnja karika. Sreća je i što nijednog vašeg pretka nije udario grom, ugušio vulkan ili samlela stenčuga pre nego što je (sad već pogadjate) prcao. Sreća je i što nijedan vaš predak nije podlego nijednoj smrtonosnoj bolesti niti stradao u bezbroj kanibalističkih ratova što ih čovek vodiše u poslednjih 50.000 godina pre nego što je prcao i dodao kariku u srećnom lancu u kome vi sijate kao poslednji dragulj.

Naravno, sve ovo ne znači da nijednog vašeg pretka nisu rastrgli dinosaurusi, lavovi ili krokodili. Možda je neki od njih završio na nečijem koplju ili prosvirane glave u ratovima, ali budite sigurni - to se desilo tek pošto je PRCAO i dodao makar jednu kariku srećnom nizu.

I tako, karika po karika u srećnom lancu dugom 4 milijarde godina stigosmo do vas, trud se isplatio. Možda. Ali ne zaboravite da srećni niz treba nastaviti. Treba dodati sledeću kariku u lancu sreće. Zato, LJUDI! prcajte se što pre i koliko god možete! Nešto što može da prekine vaš srećni niz uvek vreba.

Koliko god da ste defetista, pesimista, nihilista ili šta već, da li se sada makar malo bolje osecate?

Ono što vam reklamiraju majkrosoft i društvo da dobijate kad vam se podrnda nešto. Idealno, pozovete nekog kompjuter stručnjaka i on vam čarobnim štapićem reši stvar. Realno, nema tu ni t od tehnike.

Paulo Koeljo