Poznati književni žanr veoma zastupljen u čitavom svetu, koji se neverovatno primio kod nas, pa je po ovdašnjoj začetnici žanra i dobio ime.

Sve je počelo objavljivanjem prve knjige Mirjane Bobić-Mojisilović "Muškarac za doručak" koja je kao munja pogodila izuzetno zatupljeni balkanski region, što je otvorilo vrata drugim jako talentovanim i maštovitim spisateljicama da prenesu svoja ubeđenja, misli i maštu svima nama.

Žanr je karakterističan po tome da ga uglavnom pišu žene u "najboljim godinama" sa dva do tri prezimena, često uspešne u nečemu što ostali ne mogu da razumeju i karakteriše ga da ima više onih koji pišu od onih koji čitaju, ali to ne smeta. Nije ni poenta čitati, već je poenta da onaj ko piše, pored ostalih titula starlete, glumice u pokušaju, pevačice zabavne muzike ili voditeljke, doda sebi i titulu pisca, koja im dozvoljava da nose one ogromne, nove ultra-popularne naočare za vid koje im pomalo izoštravaju inače tup pogled. Naravno ima i muških izleta u tom pravcu, ali oni i nisu toliko zapaženi, osim nekoliko ekranizacija dela Siniše Pavića, za koga se ionako tvrdi da ima višak ženskih hormona.

Tema mirjanabobićmojisilovanje knjiga je uglavnom luksuz i 'vatanje nekog izuzetno bogatog muškarca, kao i 'vatanje muškaraca uopšte, koje mora da se dešava na nekom vrlo egzotičnom mestu i mora da bude toliko romantično, da se čak i Hju Grant rasplače, a Hju je prošao sve što je romantično na planeti.

Naravno hepiend mora da bude na kraju, pored ljubavnog i finansijski jer nije ona džaba jurila njega kroz celu knjigu i očarala ga potpuno da bi sada živeli u garniseri u Batajnici. Dobro, tu je uvek izrazito zla suparnica čije se zlo, pored toga što pokušava glavnom liku knjige da utera pušku, pojačava u nekim delovima knjige izuzetno svirepim ponašanjem kao što je gađanje saksijom dece Romulanaca koja prose ili tako nekim histeričnim napadima, na decu, umiljate životinje i sve što je malo i slatko na planeti.

Pisaca ovog žanra je sve više i smatra se da će do 2050. pola ljudi na planeti pisati knjige, a druga polovina čitati.

Životinja koja se verovatno rađa kada Bogu prodje tiket čim je nagrađuje tako blaženom sudbinom. Dok ostali pripadnici svinjske populacije žive da bi bili zaklani, vepar za priplod, bukvalno, živi da bi jebao. Veliki, debeo pred njega uvek kukuruza, jer se dosta i *troši*. Kada bih bio neka životinja bio bih on, ah što nisam vepar! Ne razmišljaš za hranu - uvek te čeka, ne razmišljaš o svojoj deci koju svaki dan praviš svojim burgijastim kurcem. Samo jedeš i jebeš, ah što nisam vepar! Vole te svinje, a i gazdarica te ponekad pomazi, a ti voliš da te šašolje, ah što nisam vepar! Ne moraš da ga vadiš kada ti je naslađe, već u ekstazi puniš jedre nazimice, dok domaćini gledaju i navijaju za tebe: *Jebi, vepre! Puni, vepre! Napravi nam prasiće!*

Gorštaci se plaše malo čega. Život na planini i direktan kontakt sa prirodom uz naporan fizički rad i određenu dozu surovosti stvaraju nadljude koji se od šale pentraju na klicu jele visoke trideset metara, vukove dave golim rukama, a za divljim veprom trče sa mesarskim nožem isplaženog jezika i sa dvije kobasice u očima.

Za takvu sortu ljudi ne postoji protivnik u duelu prsa-u-prsa od koga bi zazirali, ali se užasavaju od podmuklog ujeda otrovnih zuba za nogu, jer od toga ne mogu da se brane snagom. Kažu da su u straha velike oči. Strah od zmija ima one najveće, buljave. Toliko velike da se zmijama pripisuju osobine koje one nemaju.

U narodnim pričama, zmija može da se premeće (pravi kolut naprijed) i u tom slučaju je brža od konja. Poskok, najotrovnija zmija našeg podneblja, je dobio ime po vjerovanju da može poput potezne mine da iskoči iz trave i da te poljubi francuski. A, tu je i "zapunjivanje". (Pitao sam nekoliko starijih ljudi šta, pored ujeda, zmija radi u tom postupku, ali niko nije znao da mi kaže. Uglavnom, kad te zmija "zapune" - ima da te nema!)

Cijelo to usmeno predanje dovodi do toga da za vrijeme kosidbe, po najvećoj vrućini, možete da vidite sijaset kosača u toplesu, sa Maradoninim šortsem i neizostavnim stilskim detaljem - dubokim čizmama modne kuće "Tigar" Pirot.

Film koji pogledate samo da biste razumeli parodiju koja sledi

Vrlo kratak seksualni performans neiskusne muške jedinke, koji se uglavnom dešava kada se prvi put u životu dokopa čavke, pa uspe eventualno da strpa kacigu unutra, pre nego što počne da prskači na sve strane.

Ako je sahrana negativna komparacija žurki, onda komemoracija dođe minus faza neke sedeljke u kojoj uglavnom neki alfa lik počne da žvalavi o jedinoj stvari u koju se razume, a naravno niko od ostalih nižih slova grčkog alfabeta nema muda da ga prekine. I tako do prvog jutarnjeg prevoza, ili dok alfa frajer ne kaže drugačije.

Poređenje za osobu sa memorijom od 2 do 3 sekunde.

Jedna od najnebitnijih pojava na ovom svetu, potpuno zaluđenom estetikom, modernim marketing tripovima i čitavim tim korporativnim kurac-palac istraživanjima na kojima baziraju svoje metroseksualne poteze.

Naime, nekom čudnom metodom tog istraživanja oni su došli do zaključka da je nama muškarcima veoma bitan dizajn flaše piva, pa umesto da poboljšavaju sam ukus piva koji je u principu i najbitniji ili makar da ga ne kvare ako je već dobar, oni su istripovali da je nama jebeno bitno kako će da izgleda flaša iz koje pijemo to pivo.

E sad, možda oni imaju u planu da privuku više žena, metroseksualaca i vilenjaka pa im ugađaju tim potezima, ali najčešći konzumenti, a to su normalni obični heteroseksualni muškarci i žene, lagano prelaze na neku drugu marku piva kada ga ovi useru sa lepom flašom, a sranje tekućinom.

Naravno, postoji i mogućnost da je ono što se priča istina, a to je da su stručnjaci za dizajn i marketing svi redom peškirići, pa onda pokušavaju da dizajniraju flašu onako kako njima odgovara. Pod odgovara ne mislim na piće nego na....znate na šta mislim.

Prvi Grk koji je morao da ispuni određene uslove da bi ušao u Evropu.

Totalno suprotni ljudi od flafičastih šljapkaroša po guzici sa raznih betonskih i travnatih fudbalskih borilišta.

Ljudine, Srbi, Monarhisti. Ne liče uopšte na fudbalere sa malih ekrana koji se ljubakaju u obraz, tapšu po guzama, manekenišu i grle, a jedino što ih vezuje je to što igraju isti sport. Doduše, za razliku od ovih profesionalaca i onih koji glume profesionalce po betonu, igraju za džabaka i samo iz ljubavi.

Gelovi, kreme i losioni su kod njih zabranjeni, a postoji i određeni kodeks pri odabiru dreseva u kojima će nastupiti. Znači ne može Barsa, ne može Arsenal, nikako Palermo, nikako Fiorentina i ne sme dres kluba koji su kupili neki Arapi.

Poželjno je da se nosi Partizanov, Zvezdin ili dres Srbije, a ako je baš taj prljav do neprepoznatljivosti, oblače se dresevi grčke braće Olimpijakosa i Paoka ili dres nekog gotivnog stranog kluba kao što je Vest Hem, Napoli, Lacio ili tako neki zvučni incidentni klub. Posebno se cene dresevi srpskih niželigaša ili svih ostalih prvoligaša, ali ne Vojvodine i Novog Pazara. Postoji mogućnost ako se nema dres, da se obuče neka majica, navijačka naravno ili majica nekog lokalnog mesnog prerađivača.

Patike ne smeju da budu drečave, posebno ne roze, a najbolje je uzeti crne ili odnedavno čak i bele, a bilo koje druge boje povlače namerno udaranje kako od strane protivnika, tako i od strane svojih saigrača.

Kada neka ekipa postigne gol proslavlja ili tako što se krsti tri puta ili tako što imitira pokrete i zvuke pucanja i bacanja bombi, a ekipa koja primi gol, koristi motivacione govore Vojvode Šešelja da se psihički povrati i uradi hitar kontra udar na protivnika.

Posle utakmice se pije pivo ili rakija koja se nosi u bočicama akva vive da bi se odavao utisak sportista i sarkastično prozivali ljudi koji u tim flašicama nose vodu.

Životni moto Super Maria.

Društveni lubrikant.

Одакле Дове купка на ободу твоје туш кабине немаш појма, али добро знаш да имаш судар за 15 минута и да уколико желиш да Бобан буде успешан рудар вечерас, мораш се упристојити.
Остајеш под тушем преко пола сата, али не због тога што ниси штрокавац чије би телесне излучевине појеле Хорешијеву апаратуру за узорковање, нити због тога што желиш да спереш душевне немире млазом воде, већ зато што све време имаш осећај да се ниси довољно запрао и да ти је кожа још увек исувише масна, чак и за твоје критеријуме. У тим тренуцима се упознајеш са Дове ефектом. Схваташ да ти кожа није масна, већ хидрирана. Први пут у животу изистински разумеш придев баршунаст. Опет се опипаваш и не верујеш како за само пар минута Дове од рендаљке за пармезан прави гузу 12-огодишње девојчице. Јебао би самог себе, а то је признаћете не само нарцисоидно, већ и помало педерски. Тад ти се кроз главу врзма мисао да хомосексуалци нису педери, већ једноставно геј. Да те неко упита како се тренутно осећаш, као из топа би му одговорио „Осећам се углађено.“.

Dobar odjeb kada te neko posmatra onako radarski, kao da ti snima sve slabe tačke u telu i sprema se da nasrne na tebe nožem, ili mentalnom torturom. Ne znaš ni sam šta si uradio da tako nešto zaslužiš, ali se skener urokljivog oka opasno oseća, kao snajper. Beng, beng, gospođice, da vam se iz kurtoazije izvinim što postojim?

Za sve lenje mačke i one koji se tako osećaju, jedna veoma bitna stvar u životu koja se ljubomorno čuva. Veoma ljubomorno. Pazi, nije lako naći u ovo današnje vreme čoveka da te pusti da odspavaš svojih četrnaest sati kako dolikuje, a da ne moraš da ispunjavaš neku kvotu od tri miša na dan i dve-tri jurnjave za klupkom. Koji smor. Al' kad te pusti da radiš šta 'oćeš, samo da povremeno zadovoljno predeš svom čoveku i daš malo ljubavi, e, pa to mu dođe blago. Čuvaj tog tvog čoveka. Mijau.

Srednjevekovni pandan na ono ''naš kako mi puca kurac'' za tvoj novi Eludium Q36 eksplozivni svemirski modulator. Naročito bio popularan za doba Crne Smrti. Bar kuga nikad nije diskriminisala po polovima, svima je poklanjala agoniju i čireve, bilo muško bilo žensko.

Alternativa poslovice koja važi u Beogradu. U Beogradu niko ništa ne ume da objasni kako treba, ili zna do nekog dela, a posle kaže: ''Tamo pitaj za dalje.'' Ovo uključuje i policajce. Ako se pak nađe neki jadnik koji i ume nešto ljudski da objasni, isti se maksimalno eksploatiše u društvu kad god neki prolaznik nešto pita.

Savet koji dobijete kada zaškripi u vezi, da biste bolje razumeli vašu ženu, za koju ne razumete zašto vas ne razume, ali je ipak mnogo bitnije da vi nju razumete, a ne ona vas. Razumete? Radite, dajete pare, tu i tamo se setite godišnjica i opet je ne razumete što se buni. Realno jako glup savet, jer iako je koža ista, glava se i dalje ne menja. Muško ostaje muško, žena ostaje neshvaćena. Jebiga.

Sad, tamo po nekim relativno funkcionalnim državam gde svako radi svoj posao, jelte, nemate mnogo prilike da se uživljavate u ulogu nekog lika, sem na posebnim okupljanjima, gde takođe vole da se pojavljuju i ''normalni'' ljudi, čisto da vam se malko smeju. E, sad... u Srbiji, gde relativno ništa ne funkcioniše sasvim normalno, hteli vi to ili ne, roul-plejujete svaki dan.

Није љубомора, већ логично питање које лебди као последица управо завршеног првог пољупца. Све иде глатко, свиђа ти се, а и она тебе жели (па како 'друкше'?), не мораш више да баронишеш, мала је пала, одвојио си је у страну. Десном руком јој провлачиш прсте кроз косу, а левом је хваташ за браду коју, са све рупицом, привлачиш к себи, док је нетремице гледаш у очи, све до часа када обоје зажмурите...
И крљаш је језиком што најбоље знаш, све пазећи да је твоје бале, проузроковане жлездом ''нејебичарком'', не угуше или не изађу напоље. Уши ти се црвене колико се она добро љуби, манта ти се у пределу чеоне режњаче где је некад био мозак, а сад је само сивкаста каша која центрифугира. Мислиш да си се заљубио. Одмичете главе са блаженим полусомехом и ти је већ видиш како меси славски колач док је два одојчета вуку за кецељу, а ноздрве пара мирис искипеле кафе са шпорета смедеревца... Волиш је!

Ал' не лези враже. Идилу прекида подла мисао која је све време била ту, потискивана тренутним уживањем и вештачким ставом прогресивног, европејски оријентисаног омладинца који би да раскрсти са средњевоковним култом мачо-балканикуса. Симпатична је теби хипи-комуна и музика из тог периода, капираш да је дваеспрви век, да је конзерватизму и фундаментализму одзвонило , да су светске тенденције изнад тог малограђанског лицемерја и лажног моралисања... Поглед ти лута ка зиду и остаје прикован за икону Светог Георгија Великомученика како убија аждаху. Божји знак! Обрве ти се скупљају, чело се мршти и бујица креће. Даље нећеш моћи. Синдром ''Другог'' те је узео под своје.