Zamišljam jedan takav primer:
Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine. Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km. Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije. Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina. Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu. Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti.. Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata. Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje. Ponovo se ženi. Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije.
U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke.
Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi. U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima. Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje.
Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan. Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi. Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega:
- Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi...
Celo društvo se kida od smeha.
On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući.
Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:

Анастас Петровић
1900-1998
прошао сито и решето

Pera Ždera:

- Lala, iz Zrenjanina ili njegove malo šire okoline. Ovaj okruglasti gurman koji voli dobro da pojede, je jednom rečju prava ladovina. Jebe mu se za sve živo, a autonomija ga zanima onoliko koliko može da se namaže na hleb - ni malo. Ko će, uostalom, misliti na to pored kobasicijade, pasuljijade, dana vina i piva..

Gargamel:

- beogradaski sredovečni penzioner. Muka ga je naterala na preživljavanje na visokom spratu stare zgrade na Konjarniku, koja već svojim izgledom i starošću podseća na zamak. Devedesetih je oćelavio i zastranio jer firma mu je završila pod stečajem, žena i deca su ga napustili i ima još samo mačku, ne jer je voli već jer uživa da je maltretira. Komšije ga izbegavaju, deca zajebavaju, a on vreme provodi na špijunci, tonući u još veće ludilo. Ponekad se iznenada prodere u hodniku verujući da je čarobnjak i urlajući na aktuelne vlasti koje su mu sve oduzele. Od petnaestog do prvog u mesecu vija mala bića ispod ormana, kreveta i frižidera, kako bi uhvatio nešto čime će se prehraniti.

Čarli Braun:

- Depresivni klinac iz Subotice. Nema reku što ga ubija u pojam, ima psa koji ga ne sluša - što ga dovodi do ludila, a dane provodi u školi i viseći sa drugarima, od kojih je svako počeo da zastranjuje u nekom svom pravcu. Prerano gubi kosu jer ne vidi svoju budućnost u ovom gradu, medju ljudima, priča sam sa sobom kadgod je u prilici i polako zalazi u neku svoju depresivnu krajnost..

Barni Gambl:

- lokalni alkoholičar neutvrdjenog porekla - tvrdi se da je Vrbašanin, završio na ulici kao tehnološki višak karneksa, mada svojataju ga i Niš, Pirot, Šabac, Sremska Mitrovica..Životari od socijale ižicanja po kafanama, često je vidjen ispred prodavnica i dragstora gde drži govore o politici, reprezentaciji, kataklizmama i tome kako mu je glupavi drugar iz klupe oteo posao.

Kenny:

- siromašak, živi i ide u školu u malom šumadijskom mestu. Doselio se sa porodicom iz Pirota koja je došla trbuhom za kruhom, pa ga zbog naglaska većina žitelja ne razume.

Bole (generalova radnja):

- Apatinac, ljudina. Voli pojesti i popiti, tišti ga nepravda, i karakteriše ga blaga i vedra narav iako deluje kao rmpalija - ubica. Konstitucija navodi na zaključak da su mu se dede u Apatin doselile iz Like.

Djole Proleće:

- blago orijentisani četnik iz Čačka, nekada udarnički radnik koji je crnčio po radnim akcijama, sada je gradjevinski fizikalac koji zagovara povratak kralja i teoriju da ova zima proći mora.

Klinci iz "Negde daleko u zemlji snova":

- siromašna deca sa Kosmeta, na koju je vlada Srbije odavno zaboravila. Ne nadaju se više ničijoj pomoći. Žive sa samohranom majkom, a otac im je nestao"99. Jedina radost im je prolazak pored albanske poslastičarnice, gde im starina Bekim ponekad da kuglu sladoleda od čokolade u kornetu.

Onaj svirac iz Asteriksa i Obeliksa:

- šiljokuran, nakrivo samonabedjen da je izvanredan muzički talennat i da će završiti u grand produkciji kako bi ostvario svoj san. Na svadbama i slavljima gde ga plaćaju da nastupi ga popnu na drvo i vežu mu usta kako ne bi kvario dalji ugodjaj.

Ptica trkačica:

- stanovnik iriškog venca, koji obučen u šareni triko beži ispred kola, autobusa i kamiona. Pitanje je kada će ga kamiondžija Pera iz kompanije Kojot&co pregaziti dok kao muva bez glave strmoglavo krivuda niz venac.

-Dogovorili ti se Ivan i ja da idemo u neku kafančinu da se opijamo ko ljudi, dokurčile nam više ove diskoteke, odem ti ja kod njega a pita nas njegov ćale “Je li momci gde ćete?”, ja rekoh idemo u onu kafanu “Oračeva sreća”, i tu ti on kaže nama “Jao, pa ja tamo nisam bio 10 godina”
-Ne seri da je ćale krenuo s vama?
-Ma ćuti, nije to najgore, odemo ti mi tamo, kad Šomi sa curom i sestrom
-Šomi dileja?
-Upravo on, zapeo on da sednemo kod njih, i mi ti sednemo, krenuše Ivanov ćale i Šomi da se opijaju, a Ivanu glupo da se opija pred ćaletom, a meni glupo da ja pijem a on da ne pije. Tu ti Ivanov ćale pozva nekog kolegu koji živi tu blizu da dođe, i čovek dođe i dovede ženu, i taj njegov kolega se napi, kao i Šomijeva riba. Njih četvoro pijani, Šomijeva riba ne zaklapa, a seka mu neka darkerka i celo veče pije guaranu, reč ne progovara, i sve nas osmatra, samo čekam kad će da izvadi neki nož da nas pokolje onde sve, ovi počeše da razbijaju čaše, ona žena se zgrozila, a ja i Ivan sedimo i pijemo sok.
-Ahahaha ludilo, koja ekipa, pa vas kao Pižon da je sastavljao...

* Позив искусног *

- „Хало?“
- „Добар дан. Прочитао сам ваш оглас за масажу.“
- „Да, изволите?“
- „Колко је пушење?“
- „Са завршницом у кондом 15 евра, у уста 20 евра, а са завршницом на урамљену слику Алије Изетбеговића 25 евра.“
- „Ел може Алија за двајес?“

* Позив наивног *

- „Хало?“
- „Добар дан. Прочитао сам Ваш оглас за масажу.“
- „Да, изволите?“
- „Па муче ме крста већ месец дана, па бих да то мало раздрмате. Да живнем бре и ја мало!“
- „Аман човече, немам ти ја паметнија посла него тебе да масирам. Немо ме узнемираваш више, зло те јахало!“

-Брате, морам ти рећи, онај твој рођак је луд човече, никада се нисам тако провео са неким кога не познајем.
-Их, брате, па моја крв.
-Дај, не сери, шта ти имаш са њим, човек је синоћ укључио Пајин мод, а ти си био ко и увек у свом фазону, нити пијеш нити сукње скрнавиш.

Najbolji štos je bio kada se prikazivao film "Avanture Marka Pola", sa Rokom Sifredijem u glavnoj ulozi, vikendom u jutarnjim časovima, pa su babe i dede dovodili unuke da gledaju avanturistički film...