Čin potencijalno opasniji od potpisivanja kredita u švajcarcima i nepromišljeniji od puštanja Kirbijanaca gajbi.
Jedna naizgled bezazlena i nonšalantno izrečena rečenica, koju si izustio u trenutku euforije, utiskuje se u memoriju mladunca poput žiga u teksaško govedo. Jer ta mala bića pamte. Doduše, selektivno: pre bi armadila naučio da se seti da opere ruke pred ručak, nego dete. Dobro, armadilo nema ruke, nego one rožnate šapice, ali poenta je jasna. E, a kada je obećanje u pitanju, tu pamte ko slon na ginko-bilobi. Ne mora to da bude neko pravo obećanje, ono striktno „obećavam, tako mi bog pomogao“ ili „časna pionirska reč“ (salutiranje u kozaračkom stilu – pesnica o slepoočnicu). Jok. Dovoljno je pomenuti u neodređenom obliku „za neki dan“, „sledeće sedmice“ ili slično. Zamka je sklopljena i otpor je uzaludan. Dete se pretvara u prodavca životnog osiguranja, čačka te i podseća non-stop. Ako ne ispuniš, puko si. Uništio si poverenje i brdo nekih mambo-džambo frojdovština i čuda.
Zato, bolje pazi, ne dozvoli da te simpatični gremlini nagovore da ih nahraniš posle 12 sati, tj. obećaš im, osim ako si 100% siguran da možeš to da odradiš/kupiš/namestiš/istesterišeš. Ili rodiš. Upozoren si.
- Tata, tata, eno ga Furbiiii! Rekao si da mi kupiš! - E, rekao sam „po nedelji bi trebalo“. - Ali, prošla je nedelja. - Nije mi još bio drugi deo plate... Čekaj, koliko ono bi.. Auuu, bokte šes iljada, sine, oćeš sladoled? - Furbiiii. - E, čuj, imam lom nekih računa, da ti ne objašnjavam. A Furbi prave Kinezi za 5 dolara i valjaju ga za masnu kintu. Evo: sladoled i kinder jaje i gormit! - Fur-bi. - Pu jebem ti. Može ček, gospođo?
---------------------------------------------------------------------------------------- - E, tata, kada ćeš da me vodiš u Zoo-Vrt? Da vidim lava? - Jednog dana. - Kadkadkadkadkadkad? - Rrrooooaaarrrrr! - Mamice, tatica me plaši! - Raćo, šta radiš bre to zdetetom? - Ništa, ništa, igramo se lava.
Šljaker usranog porekla negde iz Černobila, Poljska po imenu Rik Jebovski, primenjeni stručnjak za vodovodne instalacije ili kamiondžija-dugoprugaš koji sanja da postane pandur.
- ŠEKEROVSKI, U MOJU KANCELARIJU! DOBRO BRE ŠEKEROVSKI MAJKU MU JEBEM, RAZVEO SI SE, AL TRIJES ILjADA MRTVI I SRUŠEN BLOK ZGRADA DA SPASEŠ NjEŽNU PLAVU MLAĐU MALOLETNICU KENDI I NjENU MACU FREKLS ZDRVETA, PA DOKLE ĆEŠ DA RADIŠ PO SVOJIM PRAVILIMA JEBEM LI TI KOLAC AVAKUMOV?! ZNAČKU! - Naredniče... - ZNAČKU REKO SAM! NA PAUKA ĆU DA TE RASPOREDIM!
Baca mu značku, stavlja pilotuše i odlazi u korveti dok mu vetar mrsi repove na fudbalerki.
Termin potekao od visprenosti našeg seljaka ogledanoj u još jednoj praktičnoj izreci „nema gazde bez duboke brazde“. Ključ uspjeha za prosječnog čovjeka leži u zen posvećenosti, upornosti Đenara Gatuza dok juri cjevanicu protivničke „desetke“, posjedovanju pancira za metke surove okoline, spremnosti na maratonsku trku. Ponekad, poslije sedme pive, u izmaglici vidim brkatog profesora književnosti koji govori : „Da bi stigao do vrha, moraš kopati do dna“. I tako je to u književnosti, uzgoju tovne piladi, fudbalu, iskanju pičke, dobijanju građevinske dozvole, ma, u svemu. Osim u javnim preduzećima, tamo te boli kurac.
Ko to na vrijeme skonta i spusti plugove pa zaore, iz duboka, muški, možda nešto i bude od njega.
Poratne su godine, kuća zakrpljena taman toliko da nam divljač ne ulazi nepozvana, i već se gleda na neizvjesnu sutrašnjicu dok u zagrijanoj sobici sa tranzistora Zoka Kulina troši svoje glasne žice pjevajući o strasnoj ljubavi sa Garom...
-Djeco, uspjeli smo da se nekako pokrijemo, sad je vrijeme da živimo k'o ljudi, i da zadovoljimo osnovnu potrebu, a to je da nabavimo televizor... Dogovorio sam sa bratom iz Srbije da pošalje, kakav takav, samo da može heklanje na njega , o daljinskom ne sanjajte. Stiže sutra autobusom, preko mog čovjeka od povjerenja. Iako ja mislim da nije vrijedno gledanja poslije Riste Đoge. Snađite se za antenu.
Danima sam njuškao sa bratom po smetljištima, minskim poljima... Dok nam ključ 13 nije našao antenu u drugom naselju, televizor je stajao kao osuđenik, a onda...
Ja i brat smo bili zaduženi za okretanje, što je pored živog dida i ćaće sa posljedicama ranjavanja bila itekakva počast. -Momci idite na balkon, i nosajte, a mi ćemo vikati... Nosali mi k'o litiju, tamo amo , kad... -OPOPOPOPOPOP, USPORI USPORI, K'O DA MALO IMA, VRATI POLAKO, POLAAAAAAKO, POLAKJEBOTBOGMAJKU! Paf, nestade struje, i vanjskog svijetla, otrese brat sa balkona, jeknu k'o ovca... A JEBEM TI SUNCE I RESTRIKCIJE I STRUJU I TESLU U TRI PIČKE MATERINE PA ŠTA JE OVO DA SE DVA SATA NE MOGU SASTAVITI NORMALNO, JE L' DOBRO MALI? -Jeste, samo ruku slomio, i ugruvao se. -Dobro , vodi ga Čedi Kostolomcu nek namješta, a ti se vrati da namještaš kad dođe struja.
Došla struja, antenu smo postavili na šipku od tri metra, opet ja na balkon... -OPOPOPOP, EVO NEČEGA, VRATI VRATI, OPOPOP, DOBRAAAA! KURAC DOBRA, OVO BALIJSKI, PRODUŽUJ ANTENU, NAŠA MORA BITI IZNAD.
Gurno sam u onu šipku šprulju za trešenje šljiva, sad je do riblje kosti bilo nepunih desetak metara, nosim ja nju , nosi ona mene, nikud upraviti sa njom, ruke bole kako nisu poslije najboljeg drkačkog maratona. Previja se na sve strane, ne može se ustabiliti, drži ne daj... -Dide, komšija Mitar, kaže da ima dva kanala, znam da si u svađi oko međe, ali moraš ispregovarati da stavimo antenu na njegovu kuću, ovako više ne vrijedi.
Nakon dugih pregovora i litra rakije, dogovorili smo da se postavi antena, međa je ostala netaknuta, što je smatrano izuzetnim uspjehom... -Ženo, umoran sam od pregovora i namještanja antene a sad mi kreće „Cvrčak na sat“, ponesi mi onu kištru pive da spustim plugove da idem u pičku materinu, više me ništa ne pitajte, samo sakrijete oružje,oni ajforci odaju ako pripucamo opkoliće me pjanog pa zaplijeniti. Natopiću se k'o urmašice.
Neko ljubi baku dragu, nekog mami guza meka, Neko belu ljubi jagu, neko voli red da čeka. Čik pokušaj da se setiš? To se, deco, zove _______. a) letiš; b) pretiš; v) fetiš!
Neobučen, mučen-tučen, nepokretan, sputan, sretan, Taj kad voli da ga voli onaj ko kad voli - boli: Što bi čika doktor kazo, to se zove __________. a) bezobrazno; b) kamikazo; v) sado-mazo!
Od toga se kičma suši, slepe oči, trune mozak, Ali prija telu, duši više nego ksalol, prozak. To ne voli ko je lud! Ime mu je, deco _______. a) sud; b) trud; v) BLUD!
Nešto neizbežno i neizostavno kao šrafciger na prozoru Zastavinog vozila ili afrikanac u ekipi Javora iz Ivanjice. Aca Seltik na Bir Festu. To su neke šatro duhovite rečenice iz domaćih filmova ili Pavićevih serija koje u sred pesme ubacuje dežurni didžej. Obično te pošalice Čkalje, Gidre, Lidije Vukićević i ostalih komičara imaju veze sa tekstom muzičke numere koja u tom trenutku piči, ali nekad burazeru moraš dobro da razmisliš šta se u tom trenutku otkačilo onom liku što čačka po vinampu i za to prima neku crkavicu. Taj ljudski otpad ima fetiš da ti usere doživljaj slušanja prelepih glasova Šabana, Sinana i braće Ahmedovski glasom Srećka Šojića, tako da ti dođe da iščupaš radio uređaj iz auta, izvadiš kurac i popišaš se po njemu. Ili ćeš jednostavno ako si muzički nepismen nastaviti da piješ pivo ispred zadruge i trpeti taj teror prema ušima i nervnom sistemu.
Radio Antena, u toku su želje, čestitke i pozdravi
Izvesni gospodin Radoje iz Frankfurta šalje poruku svojoj staramajki u Srbiju uz poruku da će kasniti zbog kvara aviona i da mu spremi dvakila rasola jer će kad sleti, usput svratiti kod Mileta u Stepojevac da probaju rakiju što je kupio od Žike iz Valjeva, uz pesmu Mileta Kitića kao pozdrav.
"Moooj sokole, ptico moja mila, ko je tebi polomio krila... (didžej ubacuje snimak iz Balkanskog špijuna, "Orao pao, orao pao")... polomila tvoja ljubav staaaara..."
Radoje se krsti, pljune tri puta i pomeri se s mesta. Odlučuje da ipak ide kući mercedesom 200 d, neće da rizikuje sa vazdušnim saobraćajem. ________________________________________________________________________ Ćale čestita ženi i sam sebi rođenje sina prvenca
"Oko mamino, srce tat... (Preduhoviti batica pušta "Sido, rodila si idiota" i verovatno umire od smeha sa one strane mikrofona)... babinaaa, snaaaga deeedina" (u slučaju rođenja ženskog čeda, jajara će verovatno u pesmu "Ti si ćerko tatin sin" ubaciti repliku iz filma "Mi nismo anđeli")
Ćale zove radio stanicu i u programu jebe didžeju sve živo i mrtvo. ________________________________________________________________________ Deda želi svojim unučićima srećnu Novu godinu
"Deda Mraze, Deda Mraze, ne skreći sa staze... (Sa zvučnika se čuje stenjanje kurave i glas pornićara: "Tako je, liži dedi kurac, liži")... već pooklone spremaj"
Didžej dobija otkaz, nakon toga i batine od ćaleta iz drugog primera
Milozvuk iz usta gospodične lišen onih riječi na *P, a pogotovo one riječi naK. Sve je tu - i izbor riječi, i dikcija, i odgovarajući ton. Govor učen odmalena, pod budnim okom majke koja nije žalila šolde za najbolje učitelje kako bi ovladavanjem dobrim manirima poskupila (ovde ide ona riječ naP)čednostmlade dame. Kroz odrastanje, ambiciozna majka se javlja kao glavni korektivni faktor vraćajući kćerku na kolosjek posle svakog i najmanjeg verbalnog ispada. Rezultat takvog odgoja je nadmena gospođica koja nosom kao leđnim perajem morskog psa para oblake i izuzetno teško ju je deflorisati. Al' zato govorik'o da golub guče*.
- Treći put izlazim i matori jebač me opet obara, a sve sam znala! Ne znam više šta da uradim! Jedino još mogu probati da mu popušim... - Kćeri, to nije rječnik jedne dame. Došla nam je tetka u posjetu. - Oprostite. Ljubim ruke, tetka! --------------------------------------------------------------------------- Salcburg, 28.07.1786.god
"Draga moja Konstanca,
Vi ste mi najbolja prijateljica, a osjećam potrebu da se nekom povjerim o događaju koji se desio nedavno. Naime, šetajući vrtovima našeg dvorca sa g-dinom Volfgangom osjetila sam neku iznenadnu prisnost, na šta me je on položio na pokošenu travu izvadivši svoju enormnu muškost. U vrtlogu strasti, dok me je uzimao, osjećala sam da se nalazim na sedmom nebu, zaboravivši početnu bol. A, onda me je okrenuo na bok i bezobrazno me uzeo straga, nanjevši mi neopisivu bol i neobazirući se na moje molbe da prestane. Od tada ne mogu da smislim muškarce, a ni hranu. Kada će ovo da prestane?
Opis nečije neizvesne sudbine. Sudbine nekoga ko ostaje bez svojih najjačih oslonaca, onih koji pokreću. Oduzmite Beogradu nas koji smo došli posle srednjih škola, oduzmite mu one čiji roditelji nisu Beograđani, što im opet ne dozvoljava da taj Beograd svojataju. Oduzmite mu sve kojima možete reći: "Idite odakle ste došli". Ovih dvaes-tries posto što će ostati će se prvo smrznuti, jer par njih koji će ostati u toplani neće moći da pokrenu radijatore. Na posao neće stići jer će šaka njih biti sposobna da vozi autobuse. A ko će hleb da pravi? Grad da čisti? Održava red i mir? Ostaće samo usijane muve bez glava koji misle da će im grad biti bolji ako se strana tela odstrane. Ali ne. I kad "smrdljivi" došljaci odu, neki će i dalje da smrde, jer gle, iako je tuš u Srbiju ušao preko Beograda, ima i Beograđana koji nisu čuli za njega. Neće se iskoreniti nepismenost i primitivizam. Grad će se pretvoriti u jedan veliki nefunkcionalni haos iz kojeg će svako gledati da pobegne. Po mogućnosti van ove srpske košnice, ako ne, onda u iste one sredine u koje su se vratili oni koji su im grad "ružili" do juče. Njihova konkurencija. Razlog zašto su nezaposleni ili neuspešni. Ili neprimećeni i neshvaćeni. Manjina u svom rodnom gradu. Ispašće da to što su rođeni u Beogradu nije kupilo svu pamet ovoga sveta. Anarhija i, zapravo, sasvim izvestan kraj. Samo neizvesno kakav.
Zato ostavite se priča o "smrdljivim došljacima koji nam kradu poslove" i sličnih gluposti. Najveća vrednost grada je upravo u tome što se mnogi nalaze u njemu i mnogi ga zavole. To znači da je dobar i da vredi. Nije problem što mi svojatamo Beograd. Beograd je srpski grad, naša prestonica. Pripada nama. Problem je što pojedini ne svojataju tako druge gradove. Naši su gradovi i Smederevo, Novi Pazar, Sombor itd. Pa izvolite, upoznajte ljude, vidite krajeve. Ne završava se civilizacija kod Bubanj Potoka.
Još od vremena kada je Trojanski konj unet u Troju, ovakav vid kamuflaže nije bio viđen.
U situaciji koju brižne majke nazivaju "jebeno-je-to-u-dalekom-gradu-a-niko-da-ti-spremi-da-jedeš" izrodi se nekakva težnja koja misli vuče na vodenicu pomisli da joj dete bez dinara luta ulicama, bez hrane.
Nakon telefonskog razgovora, ona odluči da mu pošalje koju crvenu jer je "nešto u njegovom glasu zatreperilo u toku razgovora sa njom". Pare se nalaze u čarapi a pored toga šalju se hrana (neko parče mesa, bakin kolač, slatkiš), flaša soka i beskrajan nemir prošaran svakim trenutkom kada ona jede i pomisli kako li je njemu.
"Ne verujte konju, Trojanci! Šta god da je, plašim se Danajaca kad darove nose."
JOVICA ČEKA AUTOBUS DA BI PREUZEO STVARI ŠTO SU MU POSLALI OD KUĆE
Jovica: Imate li nešto za mene? Majka mi je poslala ceger. Vozač: Hmm. Jovica - duša majkina? Jovica: :propada u zemlju: Da, da, ja sam. Vozač: Evo. Ovo je tvoje. • • • Jovica: Halo, mama. Samo da ti javim da sam preuzeo ceger. Majka: Oči moje lepe, unutra imaš nešto za jelo a pare su ti u čarapama. Pazi kad budeš vadio da ti ne ispadnu. Jovica: Ma, neće, ne brini ništa. Izvadiću ih kad stignem kući. Majka: U redu, dušo, pozdravlja te otac. Jovica: Pozdravi i ti njega. Ćao. • • • Cimer: Pa, gde si se izgubio, dete mu jebem?! Jovica: Bio do autobuske da preuzmem nešto od kuće. Cimer: Opa, stiglo nešto za has. Vadi ovamo malo te domaće hrane, ne mogu grašak iz menze da svarim više. Jovica: Evo ti ceger. Uzimaj. Cimer: :Pretura kao pit bul i baca čarape, gaće i majice: Jovica: Polako s tim čarapama, pička ti materina. Te čarape vrede više nego ceo ceger. Cimer: Šta sereš, brate? Jebe mi se za tvoje smrdljive čarape. Jovica: (Moje čarape mirišu na pare, a tvoje smrde na noge)
Težak zajeb. Orezuješ voćku, prskaš je, gledaš je, već ti sladak onaj rod što čekaš. Taman misliš nisi se džabe trudio, biće neke vajde od toga. Al' nezgodno je proleće, samo ustaneš jedno jutro a mraz pao na šljivik. I ne pitaš se ništa, nit' možeš šta da uradiš. Možeš samo da gledaš i pustiš da vreme uradi svoje. Jebeš ga, ide leto, biće još voća nije smak sveta. Jagode, kruške, breskvice sve je to na dohvat ruke leti. Al to nije to, šljivu bi ispeko, gustirao celo leto, drugog se voća ne bi ni setio. Pretekne i do zime, pa te ugreje malo izjutra, pa ugreje malo uveče. A sve ono voće već odavno neko pojeo il' zavelo.
Razumem te, đede. Nemam voćnjak al' im'o sam svoj rani mraz.
Svojevrsni obuvni oksimoron. Dakle, otprilike iste one vonabi trendseterke koje zimi nose gumene šarene čizme, dizajnd baj Roko Baroko/proizvodi Tigar, sada svoja stopala i značajan deo potkolenice ubacuju u kožnu varijantu sa sitnim rupicama, uprkos temperaturi od 30+ stepeni. Ostatak autfita oskudeva u materijalu, a tu su naravno i naočare za sunce dijagonale omanjeg tableta. A dole: čizme. Ko ribe u "Hi-Men i gospodari svemira".
Možda se ženama stopala ne znoje toliko, nisam proverio na dovoljno velikom uzorku da bih pouzdano tvrdio, ali znam da bi autor ovih redova posle kratkog boravka u tako profilisanoj obući leti, emitovao bazd ravan zračenju tvora ekshumiranog na četr'es' dana.
- Šta nosi bre ova tvoja na noge na ovu skapsu? Bi me sram da je pitam, ali... Ono bre čizme, sinko! - Ma pusti, baba, to je takva moda. - Da nema bre neku reumu ili neku žemsku boles', da nije jalova, pu-pu... - Nije, bre, baba, to je mo-da. A i čizma glavu čuva, hehe... - More, nešto nije u red s nju, pazi baba šta ti kaže, teško će izbušena čizma da gu sačuva.
4 ujutro, mrkli mrak, dva automobila jezde prema Makarskoj kroz noć.Mnogim se čini da je jedan prokuvao koliko se dimi ali ne, jedan je za pušače i jedan za nepušače,jebi ti to, EU je EU. Zora rudi, sunce se rađa k’o da ga Jovan Perišić izvlači iza gore. Već u 6 smo pogriješili skretanje pa smo morali dužim putem.Nema veze, bar je zajebancija dobra a imamo pive, možemo do Njemačke izdržati. Došli smo na granicu, ličnim kartama uskoro ističe rok, i ,nekada čupavi i mršavi rokeri na slikama, sada su debeli i proćelavi bećari, ponosni pitomci obližnje brente, jebi ga , povukla rodna gruda. Poslije nekoliko minuta provjeravanja ljubazni carinik nas je pustio u „Lijepu nji’ovu“. Niko od nas nije bio na moru od rata, a i tada smo bili brabonjci pa se i ne sjecamo. Kad se ukaza plavetnilo, svetu ti nedlju, niko ne progovara. Kako se spustamo obali cuje se šapat „more, more“.Što smo bliže obali šapat polako postaje uzvik. Onda smo utrčali u vodu počeli smo da se dernjamo k’o konji i oduševljeno udaramo po površini vode „MOREEEE, MOREEEEEEE“. Sreća, rano je, oko pola 9, pa nema još nikoga. Sjeli smo da popijemo po koju, jedan nam je potrošio kremu za sunce, navik’o se kiseliom varenikom mazati. Gledamo ima li treba, al’ nista. Otišli smo i u vodu da se peremo, takmičili se ko će prvi doplivati do plute...Nije niko, kosidba je davno prošla, snaga izdade, tad sam se i uvjerio da je voda slana. Ipak iz trećeg puta došli smo do plute. Toliko smo se odmarali da je spasilac pomislio da hoćemo da krademo kanap da kolijenčimo konje po našim urvinama i otjero nas. Dopizdilo, vrućina, piva se lagano mlači, ali počinju lagano i trebe pristizati i plaža više ne liči na gerontološki centar. Kad od neka doba, jedna treba izbaci sisu i uđe u more da se pokvasi . A mi, k’o u pozorištu poredali se u plićak, oči ko fildžani, ne pretvaramo, toliko smo zagorili da voda dostiže tačku ključanja. Dobra treba, nema šta, zašiljila sisu k’o prvačić olovku, ma pokid’o bi je k’o kosibaša snajku. Skontali smo da oko nas niko ne priča srpski, pa smo slobodno bacali komentare, ma milina. Nakon nekog vremena sve je bilo preplavljeno sisama, morao sam u vodu da se rashladim, a i nije pješčana plaža da kitom izvrtim rošu pa da ga metnem đe bilo. . Iako smo bili najmanja etnička grupa, stavili smo do znanja da smo najglasniji, pa u radijusu od 30 metara nikog nije bilo. Iznajmili smo i pedalinu. Ne znam kolika joj je nosivost ali nas osam se uspjelo popeti, žive vage tona.Nagone talasi u plićak, ma okret’o- ne okret’o isto ti je. Sunce ti jebem, odjednom, začu se tup udarac. Ja se osudio. Nesta čojek pod lađom. Izlazi, drži se za glavu, čanta nešto na stranjskom.“I mi tebi, pička ti materina, šta roniš po plićaku, k’o da ćeš Titanik naći na dubini od meter.“ Navintašmo nekako na pučinu.Kad smo odmalki, tiho propjeva kištra pive iz nas, „Morem ploviiiii“... Od silnog pedalanja smo pocrkali od gladi, izvadimo novaku, prostremo na plaži, nek’ vide ovi Česi, Poljaci i ostali evropejci kako majka sina oprema na plažu, sve je bilo ukusnije nego inace ,samo što se sir vratio u tečno stanje. Ojela mi se guza ko malom Zoranu u kultnom filmu „Tito i ja“, valjda od soli, tek, došlo mi da plačem, a i nisam imao mlijeka da ublažim bol. Podapro sam guzu nekako, al došo vakat da se ide kućiPut je bio dosadan, iscrpljeni, umorni, od sna nas je odvajao samo novi cd JP-ja i to što svjetlimo u mraku koliko smo izgorili na suncu. Odjednom treska, lupanje, drž- ne daj, osjetismo da smo sišli sa piste na makadam. Osmijeh ozari facu bradatu i mrsku , ugledasmo natpis „Dobrodošli u Republiku Srpsku“.Lijepo je tamo, samo da nije naka žega, i onolika vodurina me plaši. Eto bili smo na moru. Čitav dan. Al što’no naš narod kaže:“Svuda prođi, ali kući dođi“.
