Pitanje koje se u ovoj ili sličnoj formi postavlja skoro uvek kada neko okači reakciju ili poster sa pornićarkom.
Interesantno, odgovor uglavnom ne kasni više od trideset sekundi.

Речи које упућујемо некоме ко је пустио муда мало више него што би требало, с обзиром на његов положај који није најзавиднији, те му се реално не може да се понаша кучкасто, а ипак то даје себи за право. Најчешће упали, али не увек (види трећи случај).

Буквално милион пута је свако од нас чуо реченицу од родитеља: **Уреди ту собу већ једном**.
Да јесте, уредићу је, и онда шта? За пар дана ће ентропија учинити своје. За пар дана ће све те уредно сложене мајице бити опет раскупусане, јер наравно, нико не може да слаже мајце *оним* редом којим ће их и облачити. Чупање са дна штоса, претурање... И не само мајце, већ и све остало што се налази у соби просечног младог човека *(осим ако није припадник неке верске организације, тј. секте самоповређивања па спава на дасци и има само три иконе и корбач којим се удара по леђима)*
Па среди је, доћи ће ти неко, биће нас срамота.
Да, знам. Увек је **шта ће други да кажу**. Зашто би то требало да брине било кога од нас? Нисам ја лошији човек од њих само зато што су ми јучерашње чарапе (које се могу опет обути) негде између празног Вербатима који је пао са стола и стотог броја Скринфана.
Боли ме уво шта ће неко рећи због тога или због онога што ми је трава непокошена и прљави југо већ 4 дана стоји паркиран под орахом јер ме стварно мрзи да га перем или да га испаркирам од ораха да би покисао.
Мрзим те људе који завлаче нос у туђе ствари. Гледај себе. Гледај то што ти се 16тогодишња ћерка ваћари са десет година старијим ликом и што ти син главни лерди у крају (а за тебе је и даље *а дууууша* и *мукица моја мала*). Гледај своја посла и пусти мог Југа, више њега волим него пола комшилука!
Шта вас уопште брига, о носозабадачи у туђе животе, то што и даље пуштам музику гласно и што се нисам оженио иако имам 24 године? Јепте се. Ето то само да вам кажем.

Nisam neki emotivac, nisam ni umetnička duša. Ali vidim da ima nešto više u čoveku, jebiga, zatureno između svih maski koje menjamo između kadrova u ovom apsurdnom i loše režiranom filmu radnog imena život. Nešto iskreno, sirovo, primordijalno, nešto što je jezgro pokretačke sile u čoveku koje postoji i neizmenjeno tinja još od prvih ljudi evo do danas. Sa tim se svaki čovek rodi, a malo ko zadrži to u sebi posle detinjstva. Stisni čoveka pravilima, ograniči ga strahom, pritegni ga ograničenjima, isperi demagogijom... Stisni još, to nešto u čoveku kvrcne. A jednom kad kvrcne, zauvek je. Čovek izgubi baš onoliko ludosti koliko bi trebalo da ima da ga baci na neke nove puteve, da prodrma, da mu zatruje krv novotarijama i buntom, izgubi baš onoliko kurčevitosti da pogleda ravno životu u oči kad se sustretnu na nekoj uskoj stazi, na kojoj ima mesta samo za jednog. Stisni čoveka previše i od čoveka dobiješ utvaru. Oči potamne, kreativnost nestane. Da, okreni se - dobiješ jednog od mnogih utvara koje vidiš oko sebe. Ako čovek izgubi volju za životom, umro je, u tom slučaju otkucaji srca nisu život, samo su mehanika. Ništa više. Lobotomisati decu, za to nemam nemam adekvatan komentar, niti neko iole adekvatno bedno poređenje.

Ne dati detetu da uprlja šake zemljom crnicom, koja daje i uzima život, da oseti damar života pod svojim prstima, njegov prapočetak i ultimativni kraj - ne dati mu da živi. Ne daju detetu da uprlja šake, da proba pelin življenja. Sve što se stvara, vaja se iz blata, jedino ako se zasuču rukavi, i ako se čovek zaprlja životom, može nešto i da stvori. Život se ne živi u trećem licu. Niti skrštenih ruku. Zagrebati dno, primiti lakat u lice, osetiti strah, dinamika jeste život. Strah je život. Bol je život. Strast je život. Sklanjati dete od sparinga sa životom tokom odrastanja i detinjstva, to znači unapred ga spremati za poraz kad ga život baci u klinč ringa. A baciće kad tad. Jebiga, takav je kapric kurve zvane život, ali protiv toga se ne može. Ili držiš korak, ili predaš meč. Ako je šta podjednako međ’ ljudima, to je bar, važi za sve.

Tetošenje dece u toku odrastanja stvara loše ljude, sa malom dušom i velikim dupetom. Ta korelacija nije slučajna. Kad zapne u životu, a mamine sise na dohvat ruke nema, takvi traže odmah da krive nekog drugog. Nenaviknut na bilo kakav trud, i odgajan da mu dupe bude prioretet u stanju je da gazi tuđe živote, čak i zbog svojih najmanjih hirova. Jebiga, nije naučio vrednost života, ne zna da ceni. Život nije slikovnica, ovo je vrlo zajebano i grubo mesto. Sad "nažalost" pridodati, suvišno je, tako je kako je. Kad padnu, razmažena deca iz staklenog zvona ne ustanu. Ruke su im bele, mišice slabašne. Odgajati dete pod staklenim zvonom je kao pripremati belo pile u inkubatoru, i onda ga pustiti među gladne ulične kerine da ga rastrgaju. Peruška ili dve će ostati, i mnogo tople krvi da se sliva niz vruć asfalt. Ne govorim o odgajanju deteta da bude džiber, nego čovek, džentlmen. Šta li je to - e to je ponajmanje savremena asocijacija slike Engleza sa kokni akcentom koji u fraku pije čaj u pet popodne.

Ne to nije za dobro deteta, pogledaj me u oči, i slušaj dobro. Ne nisi altruista, niti Bogomajka, sebičan si. Odgajaš dete pod staklenim zvonom iz čistog egoizma, turiš ga u izolaciju i boli te kurac. Prst u uvo, tako je najlakše, daj hleba i igara. Ko će razmišljati i brinuti se, to je svakako precenjeno. Pomeriti dupe i dati detetu ruku dok uči korake životnog tanga je svakako preteško, gravitacija guzice te previše vuče dole, jer ipak su i tebe tvoji tako vaspitavali. Ne, vi ne želite da zadržite dete kući da ostane jer ga volite, vi želite usedelicu koja će vam za par decenija menjati pelene kad omatorite i da vas opominje na popodnevnu dozu Ranisana kad vas Alchajmer ubaci u drugu. Ograničiti dete je svakako dosta jednostavnije nego pustiti ga da živi, da proba, da shvati život. Da živi! Ako želiš odgajati dete u zatvoru, pa tebi ne treba dete, nego papagaj. Dosta bolja opcija, eto razmisli. Kad smo kod papagaja. U kavezu mu zakržaju krila zbog tih „ne možeš, ne može, neće, nemoj, nije to za tebe“ na koje ga rešetke kaveza stalno opominju. Ako se odlučiš da ga pustiš da leti u život, prvi vetrić ima da ga zalepi za beton. Ni peruške neće ostati. Papagaj iz kaveza ne mož' biti galeb Livingston, da ga jebeš, obrni okreni, ne može.

I onda kad se desi pizdarija, i kad se skurcopizdi taj vaš groteskni ringišpil, dižete glavu i gledate gore... Gore. Tamo se ne nalaze odgovori. C. Ne. Kajanje je zaludno posle, nijedna količina kajanja ne može promeniti loše odluke roditelja. Kad slomijete dete u detetu, sjebali ste ga za čitav život, pička vam materina.

1: Šta reći?
2: Koju slavu slaviti?
3: Da li kad je leto ili kad je zima?
4: Postiti ili ne?

Pitanja su koja se najčešće prožimaju kroz glave "prosvećenih" ljudi. Nažalost, ima ih još mnoga ali nemam želudac da ih sva priložim.
Ti dubokoumni ljudi su mahom bivše komunjare ili pak deca istih. Živeli su u takvom okruženju i sistemu gde se nije verovalo ili bolje reći, nije se smelo verovati u Boga, ići u crkvu, slaviti slavu...
Čast izuzecima ali njihov broj u takvom društvu je bio na nivou statističke greške.

**BUM!** Fast-forward do 21. veka!
Komšije neće da drukaju tvoju porodicu što slavi slavu kao što su tamo neki drukali mog pradedu. Crkve su još praznije ali to ne smeta da se slave slave, jer one više nisu stvar tradicije, sad su, tako reći *in*.
U tom novom sistemu vrednosti bivši pioniri i pionirke su bačeni u veliki rebus. Sad, kako to da ništa ne slave? Šta će svet da kaže? Kako odgovoriti na pitanje ,,Komšija kako to da vi ne slavite slavu?''

Obično se na tavanu ili u podrumu negde u mračnom, prašnjavom ćošku nalazi ikona Svetog proroka Jeremija ili Svetog Joakima i Ane koje su zamenjene nekom Titovom slikom ali ko je bre čuo za njih?! Daj da se slavi Sveti Nikola ili Đurđevdan to'e sad u modi!
Obično se i izabere Nikola i to onaj u decembru kad pola Beograda slavi a druga polovina ide na slavu, međutim, problem je što se posti, ko će bre ribu da guli? Nema pečenja, sarme, torte... Druže. Pa to onda nije slava.

Vrhunac kvazi-vernika je baš tad kad se lome da li postiti ili ne.
Uglavnom se ne posti. Iznese se prase, ja'nje, slavski kolač iz pekare Tito i ja i zalije cveće sa svetom vodom.

Nek ti je srećna slava *domaćine, Srbine!*

Jutro.

Sve češći izraz za televiziju B92, koji je najverovatnije nastao usled načina izveštavanja ove televizije za koji velika većina ljudi tvrdi da je krajnje anti-srpsko i da su vlasnik i novinari ove televizije masno plaćeni od strane raznih belosvetskih grupa koje Srbima nisu naklonjene.

Naravno, pošto je Hrvat obrunuto od Srbin, krajnje je logično da se usled svega toga televiziji B92 dodeli epitet hrvatske treće nacionalne televizije, među ljudima koji ne vole ovu televiziju.

Došao si u Beograd da studiraš.
Iako si gradsko dete, za tebe je Beograd potpuna nepoznanica.
Važno je da znaš par caka kako bi preživeo, među kojima je i ona kako se obući, odnosno koju boju dukserice ili košulje izabrati, da te zli ljudi ne bi napastvovali.

Noćni klub u koji Srbin ne može da uđe.

Стање при коме си господар цијеле куће. Имаш имунитет за све послове и можеш да наређујеш осталима, да сам наручујеш јела и све друго што ти падне на памет.

Uticati na nekoga nadsvjesnim uvredama koje apsolutno nemaju veze sa zdravim razumom, dok se taj neko na kraju ne zapita: "Ko je ovdje lud?".

Odlazak majke sa mesta glavnog i odgovornog kuvara i dolazak žene na to mesto.

Балкански ендем. Појам који се опире сваком дефинисању.

То је кад ставиш гоблен са зарозаним дететом на шпански зид, десет сантима од ламперије.
То је кад ставиш миље на сваки сточић, столицу, преко телевизора и уопште, на све што има погодну хоризонталну површину.
То је кад на телевизор ставиш успомену из Јошаничке Бање, благослов владике Николаја и пластичну гондолу из Трста.
То је кад у регалу изложиш целу производну линију "Кристала" - Зајечар, гостинске шољице "од акропоља", Нови завет, "Чујте, Срби!" и књиге из "Новости".
То је кад носиш "ребак" мајицу, упасану у фармерице са каишем затегнутим око ребара.
То је кад знаш да је "италијанка" фризура која не излази из моде.
То је кад возиш "голф 2" као момак.
То је кад на њега ставиш налепницу у облику мрље.
То је кад су ти Лидија Вукићевић и Снежана Савић врхунске пичке.
То је кад на девојци не примећујеш адолесцентске бркове.
То је кад не примећујеш да ти девојка личи на Леонида Брежњева.
То је кад јој фали горња лева јединица.
То је кад је ожениш у месној канцеларији, па прославите под шатром.
То је кад је у шатри изнад младенаца тоалет-папиром на тепиху исписано: "СРЕЋНИ МЛАДЕНЦИ".
То је кад са шатре висе балони и папирни украси.
То је кад продаш голфа и купиш пасата лубеничара, ауди јаје, опел кадет или форд ескорт јер си жењен човек.
То је кад са женом гледаш "Курсаџије" или "Сељаке" и кидаш се од смеха.
То је кад цитираш Крстића&сина, Топаловиће или Радашина.
То је кад пијеш пиво испред продавнице.
То је кад су ти сисе продавачице које су се отегле до пода изузетно узбудљиве.
То је кад те пале дебеле девојке.
То је кад се налактиш на шипку поред ортака - мајстора у аутобусу, све значајно шмекајући снаше.
То је кад свастики при поздраву шеретски гурнеш средњак у шаку.
То је кад ти дођу кум и кума "здецама".
То је кад кукате на политичку ситуацију уз ракију.
То је кад закључите да "опљачкаше овај народ", да "нема народ пара" и "да 'оће да се врати социјализам".
То је кад установите да тај Запад нема тог дружења и те зајебанције, живиш, радиш, а и само радиш.
То је кад закључите да нема боље од Србије.

Сленг за два лика који су јако блиски али се тачно види ко је главни, учитељ (Оби Ван Кеноби) и који је подређени, шегрт (Анакин Скајвокер). Наиме, Анакин прво слуша све што Оби прича и прикупља информације и памти. У друштву се увек кида на његове форе, иако се нико други не смеје. Не зна се зашто неко постаје Оби и зашто Анакин баш у њему види Обија, али у томе и јесте драж ове појаве. После неког времена Анакин ће постати Дарт Вејдер и окренуће се против свога учитеља, зато што је сада постао бољи од њега...само је битно да сила буде довољно уз њега и до краја!

Реченица која подсећа на времена док је Хитлер жарио и палио,на жалост буквално.Ово обично констатује лик који хоће да пусти голуба или ти прдне.

Ovaj izraz potiče iz unutrašnjosti Srbije, sjedinjuje sve kulture (pank, rok, metal) pod jednim krovom i koristi se kada se govori o tipovima (uglavnom) sa dugim kosama u martinkama, sa prepoznatljivim crnim majcama koje imaju logo benda, (Metallica, Pantera, Disturbed i mnogi drugi). Metalike su takođe i vrištavci, treskavci, narkomani, tresoglavci, sektaši iliti sekte, drogeraši...

Ako izdvojimo jednog iz te grupe "Metalika" i posmatramo ga kao jedno ljudsko biće shvaticemo da se radi o čoveku sa zavidnim IQ-em , ambicijama i znanjemm koji je rekao NE ispiranju mozga raznim Reality Show emisijama i televizijom uopšte.

Sagledajmo razmišljanje prosečnog Srbina koji šeta kejom i spazi grupicu "Metalika":

1. E samo mi je falilo na ove drogeraše da naletim. Treba neko da me izbode ovde.
2. Ccc, pogledaj života ti na šta liče. Ovo sve pijano, ludo. Da l' imaju roditelje, živo me zanima?!
3. (Dok prolazi gleda u suprotnu stranu misleći da su sve oči uprte u njega i čeka da ga neko napadne i ubije)
4. (Udaljava se od grupice) Uh, prođe i to.

Zapravo, niko nije ni primetio čiču koji je upravo prošao.

I dok govorimo o Srbiji u kojoj se prihvataju razlike, o tolerantnoj Srbiji, Evropa prosto vapi za nama.

Kafić u neposrednoj blizini škole gde učenici svraćaju pre početka nastave na pićence.

Svako od nas se na neki način susreo sa ovim psihološkim profilom: crnka, sa šiškama sečenim mikrometarskom preciznošću, slikana u 346 poza u kupatilu, slike sortirane u 38 albuma. Ime i prezime jednostavno nisu dovoljni - mora biti dopunjeno nikovima kao što su: swatka, tatina princezica, nafurana, samo tvoja, NUSKNVP, NUSKNVCZ itd. Ovaj profil obavezno mora da sadrži 30 sestara i 16 braća (čovek bi pomislio da živi u albanskoj enklavi).

месец дана ниси "јео кашиком", месец дана си уносио у себе само чврсту материју саламе и хлеба.. столица је престала бити честа.. а онда је дошао тај дан, дан када сазнајеш како је женама на порођају. седаш на шољу, свестан да ће овај пут да боли. ознојан се напрежеш већ пола сата, али одустајеш због превеликог бола.. минуте пролазе, агонија се наставља.. већ превише седиш у клоњи, пада ти на памет да укућани мисле да "лупаш мајмуна", дајеш све од себе, сад или никад.. стискаш зубе.. бућ.. ах.. олакшање.. устајеш, гледаш своје буље дело.. дебела смеђа штапина стоји несаломљена.. пушташ воду да говна оду, али онај штап и даље поносно стоји, као споменик малопређашње муке, узимаш четку да га сломиш док ти кроз главу пролази мисао "данас ћу кувати супу"

Оно што ти матори каже кад по цео дан ништа не радиш, а ти си у пуној снази (18-30 година).