Животиња, не мост.
Пасји живот је милина, газела је сјебана. Стрес, стрес, стрес. Не можеш ни воду да попијеш а да нешто не проба да те поједе.

Ne troši nepotrebno reči. Ne očekuje osmeh od kasirke, ne zaviruje u frižidere, rafove i sitnice na kasi. Ne zanimaju ga cene bombonjera i alkohola sa gornjih polica. Skroman i ćutljiv, Stoji mirno i nesigurno čekajući da dodje na red, ispred njega se otvara plastična kesa i guta pola vekne belog i malo mleko u tetrapaku. Nema za bolje. Smešta blic pod mišku, otvara izandjali novčanik...Pravi se da pretura po pregradama, iako zna da novac stoji samo u jednoj, uvek u jednoj. Zavara se na tren. Čeka tri dinara kusura i primećuje prezrive poglede nervoznih Rembrantovih silueta iza njega koje čekaju red. Iz plastificirane stranice novčanika izviruju radoznalo slike bivše žene i dece koja su sad već odrasli ljudi, koji su se sad već upoznali sa životom i čiji osmesi odavno ne blistaju kao na fotografiji. Primećuje ih nestrpljiva devojka tik iza njega i razmišlja kako je na nekoga podsećaju. Možda na nekoga iz osnovne? Čovek ispred uzima kusur i uz blago dovidjenja odlazi, i ona dolazi na red. Vadi na pokretnu traku kase šampon, dezodorans, nestle, uzima cigare...U ruci drži pola integralnog hleba koji čeka da bude zapakovan. Razmišlja kako je debela. Možda i više nego debela. Mora izbaciti ugljene hidrate, pola hleba za jedan dan je i previše... Daje karticu i čeka na njen povraćaj, iza nje stoji golobradi klinac, brucoš, pun testosterona i energije, gleda devojku ispred i misli da li bi je kresnuo ili ne, nije zgodna ali je odnegovana, ipak bi, zašto ne? Pristala bi na sve, verovatno je očajna zbog izgleda...Pazaruje paštetu, majonez, jogurt, domaćica keks i pola hleba, cimer mu je žešća pederčina i ne dele ništa. Zašto bi mu ostavio polovinu hleba kad je kreten, ko ga jebe neka kupi sam sebi. Plaća, upućuje kasirki osmeh koji ostaje da lebdi negde izmedju, neuzvraćen. Nije nešto, mada - karao bi je, što da ne. Ostavlja dva dinara kusura i odlazi. Sredovečni čovek stiže na red, ovlaš baca pogled na naslovnu stranu novina i mršti se, crna hronika ga zamara, fudbal je namešten i prestao je da ga prati, dobro zna da izbori ništa neće promeniti...Doktori ubili malu Nadju. Vreme nepogodno za meteoropate. Svakog dana osvojite blic stan...Susreće ispitivački pogled mršave kasirke koja netremice zuri u njega i u pola vekne hleba u njegovoj ruci, verovatno se pitajući šta je ovo danas i kakva je nju zla sudbina poslala na zemlju da je izrabljuju po marketima za sedamsto dinara dnevno. Rezignirano pita:

- Zar ste pola čoveka da jedete pola hleba? Nećete uzeti ceo?
- Ne. Nemam sa kim da ga podelim.

Potvrda Ajnštajnove teorije o relativitetu vremena.

Klinac koji je već tri puta ponavljao peti razred,pa je sad veći od celokupnog odeljenja, svih tetkica i solidnog broja nastavnika.

Kada se više ne radujete ni tuđoj nesreći.

Пре једно 5-6 година, када је технологија појефтинила и постала доступна широким народним масама и тиме им, као што увек бива, пружила могућност да испоље свог унутражњег јашара на један потпуно нови начин, на улице Београда, замазане шлајмом из којечијих уста, по први пут је закорачио представник нове и дотад непознате врсте - слушач музике на мобу без слушки, човек који широкогрудо дели своју музику са својим вољеним суграђанима, одбацујући концепт слушалица као исувише себичан. Без обзира где се налазио, на улици, у превозу, у школи, у крају, код куће, на његовом сату је увек време за пуштање зике на мобилном. Површни посматрач би закључио да он толико воли музику да једноставно није у стању да исконтролише своју жељу за пуштањем и слушањем исте без обзира на то што од диџеј опреме има само телефон, али површни посматрач би погрешио, као што увек греши јер је површан, а право стање ствари се никада не може сагледати тек тако, површина се увек мора загребати да би се дошло до сржи проблематике, иначе се не извучеш.

Слушач музике на мобу без слушки не воли музику. Не да не воли музику, он заправо не воли ништа, он не осећа страст ни према чему, животу приступа крајње површно, никада не осећа душевну глад и жељу за нечим новим, никада не осећа ништа сем јебеног животињског нагона ка јелу, пићу, спавању, кењању, пишању, јебању и слушању лаких нота у позадини, лаких нота које представљају тако прикладан саундтрек његовом плитком, протраћеном животу чије беде никада неће бити ни свестан, јер никада га ништа неће нагнати на неко иоле озбиљније размишљање. Он ће увек бити задовољан собом, тако сит нахрањен мрвицама, испуњен неиспуњеношћу, без икакве назнаке оног прогањајућег осећања да је нешто пропуштено, да нешто ту не штима. То је човек који на матурску екскурзију у иностранство креће не да би видео чега све има тамо и шта ће све проћи успут, него да би се са српском заставом сликао испред Колосеума. То је човек који кад узме да дрка курац, он не да не пусти нормалан порнић, макар прескочио увод и предигру и, не убацивши се у целу ту причу, одгледао последњих пет минута током којих изблајхана порнићара уз широки, лажни кез прима пар снопова сврша на два пластична балона прикачена на свој грудни кош, слушач зике на мобу гледа јебене камшот компилације састављене од снимака у трајању од по минут-два, и цео посао обави већ ту негде на средини другог, док рава стење у фазону „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, брзопотезно, механички, без трунке правог уживања, вођен ничим другим до тежњом за удовољавањем својим телесним нагонима. То је човек који кад огладни, узме и обари виршле, иако би уз десетак одсто више труда могао да их испржи у тигању и поједе нешто што за промену нема укус као јебена пластика. То је човек који скида најновији део „Паклених улица” са нета, и то оно срање снимано ДВ камером у неком биоскопу у Катару, одгледа га и бива одушевљен оним што је видео, јер мислим брате „Паклене улице 6”, до јаја филм, како ниси гледао батице, Вин Дизел, бесна кола, дрифт, спојлери, све! Он на волпејперу моба држи слику зајебаног хромираног змаја који се увија око јин-јанга, у фолдеру „слике” има подфолдер „мотори” у којем се обавезно налази слика дречаво зеленог јапанца са „агресивним репом” на чијем седишту седи риба са јефтиним кварцованим теном и цигнаском трајбал тетоважом изнад огромне млитаве буље, затим подфолдер „рибе” где су обавезне раскречена Сандра Африка, Меган Фокс и Памела, и наравно неизбежни подфолдер „Србија” одакле на његово духовно здравље мотре испикселизовани Дража, Ратко, Лазар и неки рендом манастир којег ни сам би умео да препозна. Када тражи рибу, њему није битно да ли она мирише на чистоту, дискретно и ненападно, али истовремено женствено и омамљујуће ако довољно обратиш пажњу, или пак на какофонију кванташке пијаце самлевене у конзерву јефтиног спреја, помешану са устајалим смрадом цигара и пива. Битно му је да има сису.

Музика коју слушач зике на мобу слуша без слушки мора бити прилагођена јефтином кинеском звучнику од 0.2 вата у његовој новој Нокији која има „тако добар звук” који кошта више од читаве гардеробе његове кеве која шљака у пропалој државној фирми, а то свакако нису прогресив рок или стонер дум. Он слуша само комерцијални крш хаус који је чуо на радију, мутираног хибрида хип хопа и РнБ-а са овонедељне МТВ-јеве топ листе, затим исто то али у собној продукцији његовог ортака из Врчина, и наравно туркоидно треш завијање уз зурлу и шаргију, али ипак не толико туркоидно да му екипе у источним преграђима Истанбула не би скинуле јакну. Ту се најбоље огледа његова испразност и његов бесмисао, јер он у први план ставља свој однос према музици о којој заправо појма нема јер му никада није пало на памет да је истражи мало на своју руку, ван оквира које су му наметнули медији и ближа околина, макар у границама тих жанрова на које се ограничио. Он није тру рејвер, није тру репер, није тру шабан, он је од свега помало а истовремено ништа до краја. Аудио фајлови у његовом телефону имају наслове у формату „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, а за ID3 тагове није ни чуо, јер он не воли музику довољно да би је уредно организовао, не занима га баш толико. Он рипује песме са Јутуб клипова у ниским битрејтима, баца их на моб, на еквилајзеру сваку фреквенцију буџи до максимума јер му је ортак рекао да се тако јаче чује, стиска плеј, а моб ставља у џеп ако је напољу исувише хладно или ако му требају слободне руке. Музика му је само неопходни бекграунд нојз, јер кад је тишина, уме мозак да се поигра са човеком, уме да дâ себи слободе и одлута тамо где не би требало да одлута.

Znak da je vreme za paniku.

Kanalisanje (u narodu poznato i kao šaltanje) je postupak besomučnog prebacivanja kanala na TVu zbog nedostatka zanimljivih sadržaja na istom. U programiranju je poznato i kao “beskonačna petlja” (infinite loop), iz koje retko postoji izlaz.

Rubrika u kojoj bi stalo svih 9 golova iz Jelen super lige.

Искуство при коме се ствара феномен мешања чула, а различити надражаји се стапају у један когнитивни доживљај, изазивајући разноврсне асоцијације и халуцинације.

Ultimativan način muvanja riba, nema laži, nema prevare.
Da ima-ima, jedino još da pristane.

Moderna verzija izraza čuo i video.

Onomatopeja konjskog trka kad sam bio mali...

Ново име за Социјалистичку Федеративну Републику Југославију.

Portabl klozet, nešto kao laptop u svetu računara.

Opcija koja ti omogućuje da se zajebeš onda kada imaš neki izbor ispred sebe.

Program koji valja obećati.
Program koji narod želi da čuje.
Program u koji narod želi da poveruje.
Program koji, kao uostalom nikada do sad, i ne moraš da ispuniš.

Kažiprst. Meri brzinu, temperaturu, vlažnost, dubinu, širinu, visinu, zapreminu, struju, napon, otpor, tvrdoću, gustinu, viskoznost, pH vrednost...

Упутство за очувавање унутрашњих органа на рок концерту. Пре свега, шутка је зајебанција, а не битка на Неретви. Због људи који ово не схватају, ствари знају да се искомпликују.

Када кренеш на концерт, гледај да не обучеш љубичанствену "Слатке године" мајицу. Није да ћеш попити батине, као да си на "Блејвоч" сплав ушао са "Чилдрен оф Бодом" мајицом, али опет навући ћеш бар двадесет одсто више мартаја на себе. Иако не носиш мартинке свакодневно, немој мислити да си позер ако их назујеш за концерт. Биће пун курац усијаних глава, које ће исте позајмити од брата/ортака који није имао за карту/стрица који је служио армију у касарни у Требињу, све у циљу да неком оставе печат на цеваници.

Када крене шутка, прве редове остави клинцима, којима је то вероватно први концерт. Пусти да њима неко веже кичму у чвор, свако има своје ватрено крштење. Поготово приликом зида смрти (то је оно када се сви поделе у два табора, па нагрну фронтално једни ка другима, као на Косову пољу 1389те), пусти наложену децу да стану напред, ти стани одмах иза. Још ако је концерт неког популарног бенда, просек година у сали биће као на снимању емисије "Музички тобоган" Миње Суботе. У сваком случају, немој, али немој, да пијан стајеш у средину, и свима показујеш средњи прст. Када крене бржи звук, према теби ће кренути две масивне групе људи, и почистити те као баба Сера усрани чучавац.

Врло је вероватно, да ћеш налетети на пун курац маторих, дебелих скињара(ако је концерт Ортодокс Келтса, сигурно хоћеш). Е па, они трипују да су у Немци у Стаљинграду, а да су сви око њих совјетски војници. Терај их у курац, воле да млате рукама, а руке су им теже од кранова словеначких грађевинских фирми. Уколико налетиш на лика коме се поломљене наочаре, веруј ми склони се. Неко му је сјебо италијанске оквире, и он више није разумно биће. Када те неко поклопи по чонтари, или ти зарије ципелштину у колено, џаба га тражиш. Вероватноћа да ћеш га на великом концерту пронаћи и препознати, једнака је шанси да те риба на коју си се ложио у средњој школи, позове на блеју у Кошутњак. Када те неко од зентара које нису ушле у шутку, залије пивом, не глуми Кнелета, не хватај га из залета за гушу, него залиј и ти њега. Њему је сигурно криво више него теби, што ће на путу до куће воњати на вопс.

Немој да хедбенгујеш(млатиш главом) у шутци, сјебаћеш јебени врат. Окресаћеш са неким аркаду о аркаду, нос ће ти од ударца попримити облик друге кривине на Хунгарорингу, или ћеш забости чело о теме неког шиљоглавог клинца.

Уколико налетиш на неке стренџере(овде посебно мислим на Британце, јер они целој планети иду на курац), убиј бога у њима, небитно у којег верују. Не зато што си конзервативни хомофобични геџа, или зато што су нас, маму им јебем, бомбардовали, него зато што ће ионако да причају да смо шабани и да су јебали наше жене. Мартајом о говна! Са друге стране буди џентлмен. Немој да поливаш пивом, пењеш се на кичму, дивљачки шутираш девојке које су 30 кила лакше и десет пута слабије од тебе. Немој да радиш ништа, што им раде остали шабани. Ма колико биле зиљаве/фуксетине/позерке, ма колико ти желео да их јебеш, а мислиш да ти никад неће дати, имај обзира. То су нечије сестре, а сутра ће бити нечије мајке. Гледај да станеш испред њих и заштитиш их, руља ће те одузети од живота, али исплативо је. Никад не знаш, када ћеш да сретнеш ту исту рибу, приликом уплаћивања допуне на трафици. У том случају, твој паламар ће ти бити захвалан. Ако има дебелих, сисатих готичарки, штипни онако каобајаги стидљиво, по коју брадају. Гужва је, не зна се ко је, а и риба се неће љутити, још ће и брадаја да јој се стврдне.

Ефекат који се ствара током разговора с таштом, када гледаш кроз њу.