Порњава на dial-upu.

Točak.

Vitamin koji se nalazi u babinoj kuhinji.

Kad legneš mrtav pijan na pod, počne pesma "Moji su drugovi" i ovi u voziću te preskaču.

Flertovanje i uzimanje brojeva ribama bez namere da varaš ženu.

Tipična rečenica pripadnice ženskog pola upućena muškarcu kada doživljava neki fizički bol. Uzrokovano iracionalnim shvatanjem da muškarci nemaju receptore za bol.

Legendarno desno krilo. Ali, ne "legendarno" u smislu rukometnih dometa, već zbog toga što se niko ne sjeća kad je počeo da igra, a velika je nepoznanica hoće li ikad da prestane.

Grčka mitologija tvrdi da je on zapravo neželjeni sin Hefesta i Hermesa. Od drugog oca je naslijedio brzinu, a od prvog, jelte, ljepotu. Navodno je Hermes posle porođaja zgroženo odgurnuo bebu uz riječi: "Jesi mi ga sklep'o, svaka ti čast!"

I šta drugo da rade sa tim Kvazimodom od djeteta nego - loptu u šake i m'rš iz avlije. Neodgovorno s njihove strane, reklo bi se, ali treba uzeti u obzir činjenicu da je Žikica bog i kao takav - ne mož' da umre.

Tavorio je kroz istoriju sa cirkuskim družinama i povremeno u ulozi dvorske lude. Pionir je u trčanju unutar točka, mogao je to da radi koliko je htio a da se ne umori. Kasnije su probali da ga zamjene hrčkom ali više nije bilo tako zanimljivo. Strpljivo je Žikica osmišljavao igru po svojoj mjeri, sačekao da zaživi u društvu i postane olimpijski sport. I dočekao je svojih pet minuta (čitaj: četrdeset godina).

Odabrao je da bude Srbin jer je primjetio konstantan deficit na poziciji desnog krila, što mu je omogućilo decenije standardnih nastupa. Igrao je ovaj drevni rukometaš, igra i igraće i nema namjeru da prestane dok je svijeta i vijeka.

Način na koji Majka Priroda nabudžuje hardver.

Moj biciš. Mislim da niko na svetu više nema takav. I neće nikad imati.

Nije to neki od onih, steroidnih, vrsta koje imaju po sto brzina, i isto toliko dodataka. Ma kakvi. Ni blizu. Moj biciš je od dodataka imao samo dva blatobrana i zvonce, koje nije radilo ni kad smo ga uzeli. Imao je i kočnicu, ali samo zadnju, nožnu.

Sećam se da je u početku bio ljubičaste boje, ali posle toga je farban još sto puta, tako da nisam sasvim siguran. Sećam se da naš prvi susret nije bio onako lep kako bi mnogi pomislili. Kada su sva deca imala nekog BMX-a, ja sam morao da zaglavim njega. Jedna brzina, koju moje tada male noge još nisu mogle da dovoljno isforsiraju. Bio je to veliki ženski biciš koji sam vozio stojeći. Nije bilo vremena da se sedne, jer trebalo je okretati te pedale sa rotacijom prečnika dva metra. Ali, malo po malo navikavali smo jedno na drugo. Kad treba da odem do drugara, a ja na moj biciš i stižem sa sekund. Nisam vam rekao, ali moj biciš je imao prilično tanke gume, i u vreme kad sam malo ojačao niko nije mogao da prestigne moju furiju. Cepao sam cestu na dve pole.

Vremenom je počeo da tandrče prednji blatobran, pa sam ga skinuo, " da ne smeta". Isto tako je ono zvonce otpalo. Kao i zadnji blatobran. Vremenom. Ali on je išao. Čuj išao, leteo. I sećam se da nikad nisam morao da ga nosim kod majstora, kao moji drugari svoje BMX i steroidne biciklove. Padne lanac, s vremena na vreme, ali sam se toliko ispraktikovao, da sam ga namešto u punoj brzini. Nogom. Levom.

Sećam se da je uvek imao neki svoj zvuk prilikom pedaljenja. Međutim, to mi je ubrzo postalo interesantno, čak i neophodno. Jednom sam se uplašio da se pokvarilo nešto jer ga nisam čuo kroz celu jednu ulicu. A onda sam skrenuo, i bilo je sve po starom.

Mnoge godine smo izvojevali on i ja. Moram priznati da nisam nijednu devojčicu vozio na njemu, ali mogu se pohvaliti da sam jednom prilikom vukao četiri džaka kukuruza na njemu. Nije se ni zaljuljao.

Sve je to bilo lepo dok jednog dana nisam video da ga tata rasklapa. Kaže vozio ga i u jednom trenutku mu pukli prednji rogovi. Nije mu bilo spasa. Uzeo je sic i još par stvari i spojio sa još jednim koje je tu dugo stajalo pokvareno, i od njih napravio jedan bicikl.

Setio sam se kako sam plakao kad sam ga prvi put dobio, a sad mi je bilo krivo što nisam ja bio taj koji je sedeo na njemu kad je pukao.

Da se bar drugarski oprostimo.

Poruka u boci, konkretna i vrlo jasna.

Geometar u životinjskom carstvu.

Lik koji troluje na krajiškom prelu. Ima običaj da u sred pesme izbaci neke svoje rime i pokvari narodu veselje. Takođe poznat je po tome što ga Krajišnici stalno isprebijaju, pa se kući vuče kao olinjala seoska mačketina koja popije koju oklagiju pride, jer ima ljubomornu ženu sa veoma lakom rukom.

Филм је живот пријатељу. Али филм је синоним за невјероватно, рећи ће неко. Па шта? Није ли било невјероватних живота? Лудачких смрти? Момената који трају вјечност? Вјечности сажетих у једном моменту? Није ли то филм? Много добар, много лош, много крвав, пичкаст, набијен адреналином...али ипак филм.

Улоге смо ја и ти. Улога је комшија који бије жену, док му мусава клинчадија гребе око ногавица, молећи га да престане. Улога је и онај лудак који стопира и одговара му било који правац у ком си се запутио. Глувонијеми тип што продаје миришљаве јелке за ауто. И он је улога.

Мајке нас испилише исте, али нас је новац подијелио. Као и филм, на А и Б. А има паре, а шта остаје за Б? Хтио то или не, Б има душу. Она се не носи у џепу. За њу нећеш купити леба, а л' можеш душу неког другог. Душа душу купује, веже је за себе вјечно. Срце дође у пакету, гратис уз ово прво. Поштена погодба. Нема лажи, нема преваре, живот није теле шоп.

Ја и ти смо Б продукција. Једва смо скрпили за овај живот. Колико нам треба, не више. А ипак нас гледају с поштовањем. То што имамо наше је. Ми смо га створили. Нисмо тражили спонзора. Никог нисмо молили. Нисмо ишли од врата до врата иштући да неко плаћа наше рачуне. Поштујемо себе. То ти га дође и најбитније кад навече легнеш и помислиш да ли си био користан тог дана.

Но има још једна битна ствар у свему. Неко мора бити главна улога и у филму Б продукције. Зашто не ти? Није тешко. Не иште пуно времена. Изобјашњавај у пар наврата. Испадни херој кад се траже хероји. Не буди пичка кад сви остали јесу. Обори с ногу ону која се прима само на А продукцију. Можда не можеш приуштити шампањац као ови из прве класе, а л' можеш ракију. Битна је количина брате, главна улога пије много. Чега? Мање битно. Нека буде много и нека буде жестоко.

И још ово, главне улоге не умиру. Макар не у нашим срцима. Памтићемо вас. Док год нас буде. Нас из Б продукције.

Omiljeno pivo teniskih sudija. Uobičajena praksa je da ga naručuju u turama od po petnaest, trideset i četrdeset komada, a tenisere smatraju ličnim konobarima. Ponekad, posle male pauze u naručivanju gase pivo sokom od pomorandže, tj. đusom.

Grčki junak koji je kao mlad igrao fudbal u Holandiji, a pod stare dane razvio maniju čistoće i umro pijući deterdžent i paranoično mrmljajući sebi u bradu "Bolji sam od Ahila, bolji sam od Ahila... I od Van Bastena sam bolji... Mister Proper je pička...".

Nalazi se tačno prekoputa WC šolje, na jako maloj razdaljini. Da nasloniš čelo kad ujutru mamuran kreneš da izbacuješ svoje unutrašnje ja...

Највиши степен обожавања епске фантастике. Кад ти се фантастика увуче у сваку пору, па деду зовеш Изилдуром, кад уђеш у кафану, не тражиш пиво ко нормалан свет, него власника у поверењу питаш - Крчмару, си видео Гандалфа негде, реко ми овди да га чекам. Па му намигнеш. Дакле, губиш везу између реалности и онога што то није.
И док је због патријархатских темеља на којима друштво почива за курату популацију такво понашање прихватљиво, за жене није.

Žena čije pominjanje kod muškaraca izaziva erekciju,a upoznavanje dijareju.

Drška od praseta.

Prva prolećna depilacija, nakon konspirativnog zajedničkog delovanja zimskog perioda i odsustva kurca.