Сада ћу вам причати како сам провео летњи распуст. Летњи распуст је добар. Можеш да не учиш и да се цео дан играш са децом. Код мене у улици има много деце. Зову ме да се играм и онда ми мама и тата кажу иди играј се и ја одем. Ја волим да се играм са старијом децом, она ми кажу увек шта да урадим, морао сам да украдем од тате ракију и паре и цигаре па сам после добио батине, једном сам морао да пољубим жабу у уста, једном сам морао да скинем гаћице и девојчицама покажем пишу па су се све смејале, и дечаци су ме онда попели на дрво па је било високо и нисам могао да сиђем. И кад сам плакао, онда су ми се сви заједно смејали, а ја не знам зашто је смешно кад неко плаче. Волим децу али понекад и не волим јер мислим да је њима смешно када ја плачем.

На овом распусту највише волим да се дружим са мојим братом. Он је десет година старији од мене и њега ја много волим. Кад су мама и тата отишли на село, њему су дошли другови и онда су они седели и пуштали музику и пушили цигаре и смејали се. Та музика се зове Ека Ве, и они онда жмуре и и полако праве кругове главом и полако причају. И тад су ме истерали из собе, и после кад сам се вратио они нису причали, само им је глава тешка и затворили су очи, и онда ме нико није терао као да нисам ту, само је свирала музика а они су само мало климали главом и причали нешто што не разумем. Онда је одједном дошао тата са села и почео да виче, али ништа нисам схватио шта су причали и избацио их је напоље и тата је много псовао. Волим мог брата и бојим се, тата је рекао да ће да му сломи кичму, а учитељица је рекла да човек без кичме не може да хода.

Један дан сам ишао са татом и мамом на село. Тамо ми је и бака, а дека је умро прошле године, кажу да га је код Хаџића сатро воз. Бака лежи у кревету и не може да устане. Некад не може да ме препозна, и то ми је много смешно јер каже ми да се зовем Радислав, а после ме зове Мирослав, и онда прича шта је било кад је била млада, и ја је храним, али најсмешније је кад се упишки и укаки у кревет па мама виче на њу. Али њу не бије. То је неправда, јер ја се стално упишким па ме онда бију и мама и тата, по глави и прутом. Мама је рекла да баки треба нека еутазија, мислим да је то неки лек, а онда је тата ударао маму по глави и свуда. Ја мислим да је је то скуп лек а да ми немамо пара, и зато је тата љут, јер су га отпустили из фирме што долази на посао пијан. Волим тату и бојим се, јер сам чуо маму како каже да ће да му сипа мишомор у каву, и онда сам много плакао, и тата више не једе код куће.

Прошле недеље дошла је тетка из Швајцарске. Ја много волим моју тетку. Донела ми је чоколаду и мазила ме и причала како ће да ме украде и одведе у Швајцарску па да будем човек једног дана. Тетка нема деце и тетка се свађа са татом и прича како мама спава са другим чикама, а то није истина јер кад год видим маму на каучу, она спава сама, а тата је на другом кревету. Много волим маму и бојим се, јер сам чуо како је тата рекао да ће да пресуди прво њој па онда себи, а ја сам чуо на тевеу да кад неком пресуде, онда он оде у затвор и не дају му да изађе.

Прошло вече сам заспао и сањао сам чудан сан. У њему су били мама и тата и брат и тетка и деца из улице, и бака што не зна како се зовем. Они су сви викали и плакали и ишли око мене и смејали ми се у ударали ме по глави. И онда је дошао дека што га је убио воз, и њега нико није видео осим мене, и он ме је одвео. Дека ме је мазио по глави и говорио: дођи код мене, декино мало унуче. У том сну само ме је дека волео и причао ми како сам ја добар дечак и како су они лоши и како треба он и ја да се нешто договоримо, па ћемо увек бити заједно. Ја сам много плакао, и питао сам деку шта треба да радим. И дека ми је рекао шта да радим, и ја ћу послушати деку. Мислим да ћу их убити све када буду заспали. Али то ће бити само наша тајна, декина и моја тајна.

Jebeno zanimanje. Ljude koje ne treba potcjenjivati. Treba imati konjske živce dok komuniciraš sa derištima uživo u programu, živaca da ne opsuješ mater derletu kojem moraš par puta ponoviti nešto da bi uopće obratio pažnju na tebe, ili dok ga samo slušaš kako razvlači riječi dok pokušava da nešto kaže. S jedne strane je razumljivo da se mora spustiti na nivo prosječnog osmogodišnjaka, ali nije to tako jednostavno i zabavno. Plus što moraju od sebe praviti budalu dok su na TV-u pa su možda i svjesni toga (jer i kada pokušavaju biti smiješni- slabo da su), moraju hvaliti sponzore svako malo, imati strpljenja i osmijeh na licu, iako im je možda dan loš kao što svima može biti.
Koliko je njihovo zanimanje jebeno, toliko se može vidjeti kako djeca odmalena uče nefer igranje kako bi dobili igračku kao nagradu. Frustrirajuće zanimanje.

То јест – женщина.

Непатворена жена, есенција женскости. Права, исконска, трве жена, она за којом си трагао, о којој си читао ономад још кад си као сувашни и идеалима запојени пубертетлија тек почео да истражујеш шта је то што одваја „нас“ од „њих“ и шта су то „оне“ и какве треба да буду а каквих их све има.

Оличење женствености којој, све и да хоћеш, не можеш да се одупреш, сублимација женскоће коју не сматраш иритантном и напорном него природном и напросто неодољивом, женско у свом најчишћем облику, платоновска идеја женскога. Жена коју мораш да имаш, жена која, у ствари, има тебе. Женщина не лови јер је то мушки посао – она скупља, као у најраније доба људског развитка; она је скупљачица мушког интереса, страсти, обожавања и жеље. Женка, у свом најчистијем виду. Женщина је плодна и плодотворна, примачица и давачица – наравно. Али она кад прима, ти си тај који се примио, она кад даје – ти си тај који је поклонио. Читавог себе. Женщина те воли онако како је то (замишљаш ти) у најсавршенијим начелима прописано, женщину ти волиш изван и изнад сваких закона и прописа. По својим моралним особинама, духовној снази и чврстоћи принципа – женетина. Од тебе тражи да и ти будеш људина да би је заслужио и одужио јој се за њено бивствовање у твом животу, за њено женствовање са твојом мушкости.

Па ти види је л' можеш и је л' знаш. Ако је икад пронађеш, наравно.

Онај поглед који примењујеш кад хоћеш прећутно да прекориш некога ко неће да учествује у давању новчаних прилога. Иначе, Џими Вејлс је онај баја што ме пред крај сваке године гледа погледом који ме пита ''Шта си се стис'о, штекаро, рабиш Википедију свакодневно, а ни динар да даш за сервер...'' и мени криво, јер је у праву.

Не може свако ћутање да буде ћ у т а њ е. Само посебна ћутања могу да заслуже назив и статус ћ у т а њ а.

Није то оно кад ти ћутиш јер немаш шта да кажеш, или те је неко наљутио па ти сад ћутиш љутито на њега. Ни оно кад ћутиш јер ти је тако дошло, штосеонокаже - спокојан си ваљда због нечега (пише у тамо неким часописима да тако ћуте блиски људи, особе које немају потребу да стално затрпавају једно друго теоријама и ставовима, занимљивостима и ексцерпцијама из властитих прикљученија), и онда ти безбрижно ћутиш, а у себи ћарлијаш (а овако пише у неким збиркама поезије, ваљда је и то неко паметан смислио и међ народом раширио).

Дакле, то не. Ово ћутање - ћ у т а њ е - развија се полако и наравно ћутке.

Почне да клија у оним тренуцима кад ти нешто падне на ум, а што на ум - то и на друм, па хоћеш и другоме то да кажеш, да му покажеш и поклониш комад, бар кришку, себе, па да заједно наставите кроз мисли и реченице, обогаћени и зближени трансфером поклоњених комада сопствености.
И, шта се деси? Налетиш на зид. На бедем. Или на шанац. На јарак. На јаз несхватања и неприхватања понуђеног, чак презривог одбацивања. Ништа. Ти прећутиш.

Други неки пут пожелиш да другоме, теби наизглед блискоме, саучеснику у раси, средини и моменту, опет пружиш чест својих можданих трудова, можда и да му разбистриш поглед на васколики овај божји пашњак, да му словом злонемислећим укажеш да није све тако као што он дума, да је боље да престане са неплодношћу и трулошћу својих дана. Опет зидина, опет провалија. Испаднеш чудак. И прећутиш.

Неки тамо пут, падне ти опет нешто на ту твоју памет (која је ареал, очито, веома склон падавинама и оборинама - кажу тако на прогнози након дневника, и наведу колико је пало милиметара ту, а колико тамо), и ти заустиш, да се у глас претвориш. Е онда ти напокон испаднеш паметан, па затвориш уста. Шкљоцну зуби, и ти прећутиш.

И би добро. И како ти се затворише уста, отворише ти се очи. И ти схвати да је ћутање твоја мембрана, твоја келија манастирска и твој карантин (овако се каже и у некој познатој нумери, кад овај један хоће да заборави неку своју љубав, шта ли је). Да је боље да ћутиш и прећутиш. И тако се у теби то ћутање стврдне, или окошта, свеједно.

И то не би био проблем да си ти срећан што ћутиш. Али, ти хоћеш да кажеш. Нећеш да ћутиш. А ћутиш. Јер је тако добро. Јер нема ко да те заиста чује.

Veoma loš pokušaj vađenja pred drugarima za roze majicu koju ti je devojka kupila i naterala te da je obučeš, a ti nisi imao muda da joj kažeš kako si ti muškarac i da muškarci ne nose stvari roze boje.

Svi imamo po jednu takvu u društvu. Ona ne preza ni od čega.
Može da se pohvali većim testisima od bilo kod muškarca sa kojim dođe u kontakt.
Svakog od njih najčešće matira u 2 rečenice, jer za šovinističkijim humorom od njihovog, bezobraznom provokacijom, a kamoli vaginalnom manipulacijom, gotovo da nikada nema potrebe. Dok se ona zagreje u verbalnom ringu, njih već kupaju.

Sa njom ste uvek sigurni, možete joj poveriti tajnu, kuče, dete, sebe, sopstvenu zadnjicu u slučaju da poželite da krenete golim dupetom međ' pijane Turke ili biciklom na Rusiju. Rusija? Pičkin dim. Njoj Sjedinjene Države, "Nato", Evropska Unija, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija i Samit nesvrstanih, đuture ne mogu ni vodu da nose, a kamoli avliju da kose.

Krajnje baršunasto-flafičasti, najčešće iznuđeni uzvik iskazivanja zadovoljstva, koji predstavlja pederasto afirmativnu reakciju na nečija proseravanja, u situacijama kada bi najobičnije "super" bilo ipak isuviše lejm. Divno, čarobno i super-duper u jednom.

Бесомучно трљање БусПлус картице о валидатор у возилу ГСП-а, јер исти багује и одбија да учита картицу.

Osoba koja beži od fotoaparata pod izgovorom da je ne-fotogenična.

Све под конац. За десетку. Гледајући са стране, живот сређен као фризура Бошка Јаковљевића пред улазак у студио. Веома миран, квалитетан начин да се проведе један век у весељу, наравно ако опет не заратимо са Немцима и бијемо се са Бугарима, те планер заврши у првој линији ударничког батаљона српске војске или у ћорци, где ће му остали затвореници масирати гузове загорелим паламаром у случају да одбије војевање боја.

Све зависи од њега, само виша сила може да га поремети, небитно да ли се ради о земљотресу, паду атомске бомбе или грешкама у нотесу. Осећа се сигурно, зна шта га чека. Мало шта може да га изненади. Спреман је на све. Самоуверено хода кроз живот у стилу Косача у старачком дому. Испланирао је и ерекцију и време за шамарање мајмуна, а затим и кишећење истог. Њему нико ништа не може. Он је изнад осталих. Караконџула на крају сваког нивоа.

Не схвата спонтане. Не схвата оне без блокчета. Будала памти, а паметан пише. Он се плаши несигурности, плаши се изазова. Плаши се да ће зајебати ствар и упасти у депресију. Да ће се сурвати низ литицу гована док му се други смеју држећи се другом руком за нос. Он је победник.

Ал' за мало.

Na prvi pogled nemoguća, nespojiva veza i epska drama bliske budućnosti. Zidanje Skadra na Bojani. Kao gej brak vođe Radovaca i ciganskog bosa iz Jabuke. Mogu 4 filma da se snime o tome. Gordi političari prepuni zahteva i ultimatuma, i seljak koga boli kurac. Oni kažu da je zakon tu da se poštuje, a seljak, da se zaobilazi.

Групе напорних сероња тек изашлих са инструктаже код Јеховиних сведока који ће ти прићи на улици, смарати те пола сата ако им допустиш, увалити сто штампаних кураца који се плаћају, сузним очима описивати муке које кућни мишеви преживљавају не би ли преживели у твом стану и отићи тек ако обећаш да ћеш доћи у суботу испред Владе обучен у зелену салату и са венцем младих ротквица око врата где ћеш се са својим новим другарима затворити у кавезе седамдес са четрес сантима и тако демонстрирати против гажења мрава по улицама.

Једини могући хепи-енд басне "Три прасета" у српској режији.

Patike.

Utakmica.

Zeleno, zeleno, zeleno, ovca, krava, zeleno, zeleno, kiša, zeleno, zeleno, pab, pijan, crno pivo, zeleno, zeleno, pab, zeleno, dvojica pokušavaju da se biju, al su tolko pijani da se ispromašuju pa polegaju na zeleno, zeleno, zeleno, dablin, pab, ladno, gole guzice i bataci, kiša, kiša, kiša, kiša, pab, kiša, kiša, kiša, kiša, kiša, kiša, kiša, kiša, oblačno, kiša, kiša, pijan piša, kiša, kiša.

Ironičan način da nekome stavimo do znanja da previše sere.

Konstatacija koja se, prigodno ukrašena, koristi za unošenje nespokoja u srce žrtve.

Šifra za kafanu.