Jedna od najvećih misterija mog detinjstva, navodno profesor fizičkog na taj način broji broj ponavljanja određene vežbe, mada ja i danas mislim da samo lupeta neke brojeve nasumično..

Mag tipovanja fudbalskih rezultata italijanske lige koji se uključivao u emisiju "Sportska prognoza" koju je vodio Jovan Memedović pre više od decenije.

Verbatim, Maksel, Prinko sa velikim flomasterom napisanim Miks preko celog.
Ne znate odakle vam, al' kroz maglu se sećate da vam ga je doneo drugar, a njemu je dao Đole sa Zvezdare, a njemu Giga iz Zemuna jer su išli zajedno u školu.
Sadrži par foldera narodnjaka, slike nekih ljudi, jedan folder sa *ne znam možda sam i ja nekad bzbz zlostavljao*,*ima pacovi 4 kile komad ko zec*,*aluminijum! MARINIJA* i folder sa hiljadu pornića od 12 sekundi. Bez kutije. Stavljate ga u cd-rom 4 godine posle, kada tražite drajver za grafičku negde po fijokama.

Još jedna u nizu filozofija stanovnika ruralnih krajeva ove zemlje. Seljaci vole isto što i ovi iz grada, ali tu svoju ljubav ispoljavaju na malo drugačiji način. Sport obožavaju, jednostavno shvataju ga kao rekreaciju i odmor od teških poslova. Zabole ih što u Opštinskoj ligi 2 gube 7:0 na poluvremenu, i što im dva igrača izađu sa terena i odu na pivo, što kapiten puši i što trener baš na dan utakmice ima neodložne poslove na njivi. Rezultat je u drugom planu. Tako je kada igraju sa drugim selima. Ali kada igraju protiv nekoga iz grada, tu se već uključuje lukavstvo i seljačka politika. U basketu je situacija specifična. Ceo turnir se igra sa jednom loptom, a u finalu podmetnu neku težu. Onda se ovi picani iz grada pogube, a seljaci uzmu pobedu na domaćem terenu. Iako u ekipi imaju trojicu, od kojih svaki ponaosob može traktor da podigne, i čija građa jednostavno govori da nisu za taj sport. Posebno vole kad ih rumene seljanke gledaju dok odmeravaju snage sa protivnikom. To im uliva neku posebnu energiju.

On je umetnik. Slika!
A šta slika? Pa, cveće izbliza. Rosnu travu, šiparice, nebo i staru Vujadinovu kolibu!
U prvom planu je cveće, a ostatak je zamućen, jer, jelte, on ima oko.
Slika mlađane deve u lokalnoj šupi, u travi, ispred zavese, na zmijskom kamenjaru.
Za razliku od fotografa amatera, on je navalentan, ekstrovertan, ima oko za nebo duboko.

On, ustvari, i ne slika... On radi fotošuting, zakazuje fotosešn uzavrelim dojkarama.
A zašto slika? Pa, zato što je umetnik!

Ako imate mladjeg brata ili sestru koji su tek upisali osnovnu i nervoznog ćaleta koji pokušava da pomogne detetu da ne zaostaje za drugom decom (ne bilo u redu sa takvim genima, je li), imali ste prilike da vidite kako ćale seda za sto držeči se poslovice lepa reč i gvozdena vrata otvara, a završava sa omiljenom roditeljskom batina je iz raja izašla.

Parče kartona namazano lepkom i sa parčetom hrane u sredini, koje se obično nalazi u ćošku neke prostorije.

Čuveni beogradski bioskop koji se nalazi prekoputa železničke stanice. Sama pozicija na kojoj se nalazi, i repertoar filmova koji se tamo prikazuju, određuju i publiku koja ga posećuje. Nekada, tamo su se puštali karate filmovi i pornici, da bi poslednjih godina preovladali samo pornići. Pored bioskopa je otvoren i "Sex Shop", i na taj način je postao stecište manijaka, voajera i ostalog polusveta.
Bitno je vratiti se u period kada su se tamo puštali karate filmovi. Tada su se tamo skupljali cigani, koji su sa filmskim tučama počinjali jos u toku projekcija, da bi po zavrsetku nastavili da se biju napolju. Tu su se mogli videti svi filmski rekviziti, napravljeni u kućnoj radinosti, kojima su mogli da zahvale na polomljenim nosevima, izbijenim zubima i sl. povredama. Omiljeni rekvizit su bile "nun-cake", koje su pravili od drške od metle i povezivali lancem ili kanapom. Pošto je za korišćenje takve igračke potrebno mnogo veštine, one su služile za izbijanje zuba onoga koji ih vrti ili, ređe, onih koji gledaju.
Gledanje karate filma u bioskopu "Partizan" je, zaista, bilo nezaboravno iskustvo!

Drugari iz srednje škole, dobri učenici, perspektivni momci. Bili zaljubljeni u Zvezdanu, najbolju ribu u kraju, priča se da su obojica bili u vezi sa njom. Ekipa iz kraja je više volila Pericu, imao dobre fazone, pričao dobre viceve, dok su Dekija uvijek smatrali štreberom. Elem, došlo vrijeme za fakultet, otišli studirati u veliki grad, Deki kod starijeg brata Mihe , upisao medicinu, a Perica ostade sam, upisao i on kao nesto Pravnog. Našli i prve ribe na faksu, Deki smuvao neku Lacku ,solidna treba, a Perica navatao najbolju ribu u gradu, svi su pričali o tome. Studentski život je kod Perice uzimao danak, najbolja treba ,žurke, malo sna, a Deki nije mogao nikuda, samo knjiga, jer je bio pod Mihinom kontrolom. Nije prošlo dugo,skonta Perica da njega mala dribla a ne on nju, raskinu, poslije našao neku švabicu, pa grkinju, nikako da se smiri. Deki se u međuvremenu oženio sa italijankom srpskog porijekla Interkom Milanović, izrodili djecu Skudeta, Kup a prošle godine dobio ćerkicu Lišu, vele mala klempava k'o Dambo al' je Deki najviše voli. Postao Deki hirurg, obavlja najteže operacije. Vratio se Perica u svoju varošicu, u gradu pun kurac pravnika, nema posla, navata ga neka Jagodinka Palmić na bebu, a ima zajebanog očuha Dragana Markovića, i morade Perica u brak sa njom, nema druge. Dođe Perica nekad u kafanu pa kad čuje "Devojku iz grada" od "Slavuja iz Mrčajevaca" otvori se jadan, ma živa duša. Kaže :"Sretnem nekad Zvezdanu, malo je oronula, izgleda k'o posrnula kraljica, al' još ima sjaj. Ja sam igrao za raju, a Deki nije zanemario taktiku. Moj ti druže, ne voli ti život driblere, jebi ga"

Marka fotoaparata popularna u vreme analogne tehnike. Za pravljenje ovih aparata korišćena su samo dva materijala:

1)čelik od železničke šine za konstrukciju
2)staklo od kristalne kugle za proricanje sudbine za optiku

Futrola koja je išla uz aparat je otporna na svakakve udarce i municiju kalibra do 9mm. Ovakav odabir materijala je osim odličnog kvaliteta fotografija omogućio da se Zenitovi aparati koriste za razbijanje manjih stena i kao protivtenkovsko oružje. Posebno je zanimljiv model Фотоснайпер koji je kako mu ime kaže mešavina fotoaparata i snajpera.

Posle ovog opisa nema smisla naglasiti da su Zenit aparate pravili Rusi.

Običaj da se, po ugledu na premijer ligu, kalčo i ostale vrhunske lige, utakmice igraju nedeljom. I dok se u prvim ligama takmiče timovi u kojima igraju odgovorni i dobro plaćeni profesionalci, u našim beton i džej ligama uglavnom igraju mladi izgovori za sportiste, koji u suštini vole fudbal, ali ne mogu da se suzdrže od odvaljivanja alkoholom subotom (vikend jebiga).
Treneru ostaje jedino da se nada da su igrači rivalskog tima sinoć popili više od njegovih. Ako rešiš da suspenduješ pijane, nećeš imati igrača ni za prvu postavu, tako da trenerima ne preostaje drugo do da gledaju kako im komirani igrači pogubljeno trče po terenu, peglaju kraj aut-linije, i cilj im nije da pobede, nego da živi dočekaju makar poluvreme.

Čim ih umažete uljem, zasvrbeće vas nos.