Najslikovitiji opis jednog fenserskog mesta.

Elegantan način da obavestite devojku/ženu da je preterala sa galamom te da bi mogla i vama napokon dati reč.

Савремени правац у стругању коњске длаке, у оквиру којега се практикује величање Милоша и Лазара, заједно са свима онима који су се у неком периоду српске историје истакли тако што су некога рокнули, много заболи, или ослободили нешто од нечега. Потпуно занемарујући хронологију, од Немање до Новака, па назад на Чичу, јер је гуслар био фациниран Нолановим "Мементом", или му је што је много вероватније, толико пуцао да слаже по реду.

Јунаци су разнолики, да се испоштује традиција убаци се нека бицури из црногорског кречњачког крша која је својом лепотом засенила целу Сињајевину, покојни Цецин муж и Љупко Петровић.

Finalni proizvod dugotrajnog procesa inplementacije vlastitih snova u podsvest sopstvene dece. Poslednji pokušaj posrnule ambicije da stigne gde joj nikada ni nije bilo mesto.

Voz za prošlost. Poslednji peron.

Potomak u staklenom zvonu, zaštićen kao himen ćerke jedinice šefa turske narko-mafije. Uposlen k'o mladi Kurdi na bauštleli nadomak Menhengladbaha. Nema prostora za zajebanciju.

Biće od tebe sine nešto -pijani ćale kad ti kaže. Učićeš jezike koji te ne zanimaju, sviraćeš instrumente za koje nisi talentovan, bavićeš se sportom iako imaš dve leve i što je najvažnije -završićeš škole iako si glup k'o kurac. Na silu, ako nikako drugačije. Destilovaće tebi ćale krv, neće biti štrokava k'o moja.

Problemi nastaju kada proces destilacije ne ide željenim tokom. Potomak prsne k'o rumunski kurton i otera sve u pizdu materinu. Počne da glođe čaše po kafanama i gasi cigare pevaljkama o sise, da se bode prekrštenom pajom i umače palamar u podgrejan pinđur dok zamišlja brata Marije Šerifović. Noćima.

Jebiga krv nije voda, -teže se destiluje. Šta'š?!

Nekadašnji naziv za državne namete prema pučanstvu. Nešto nalik današnjem pdv-u. Usput i jedno naizgled obično naselje na Voždovcu. Prolaze tu neki tramvaji, okretnica nekih autobusa, raskrsnice, zgrade, ljudi, ulične džumare - reklo bi se, skroz normalna situacija. Međutim nije. Nakon što je internet postao najveći generator informacija, sve se promenilo. Od mirnog naselja Trošarina je postala OK koral današnjice. Naravno, Dok Holidej i braća Erp su davno svoje kosti položili u prašnjavu zemlju divljeg zapada, al imaginarni revolveri mudatih sajber frikova i dalje praše. I to više nego ikad. "Naći ćemo se na Trošarini" predstavlja bačenu rukavicu u facu svakom internet gmazu koji se u digitalnom svetu drznuo da izrekne drugačije mišljenje od tvog, koje je, naravno, tačno. I šta ti posle toga preostaje nego da izazoveš to neuko đubre na krvavi obračun kod stanice pedesetice i najebeš mu se virtualne keve tastaturom i mišem. Ako imaš skener ili čitač kartica, ti si onda naoružan ko Džingis Kanovi ratnici i boli te stojko za konsekvence.
I tako, kao što je nekad stara latinska izreka govorila kako svi putevi vode u Rim, danas svi internet sukobi vode na Trošarinu. To što nikad nije zabeležen neki zvaničan fajt, ne umanjuje značaj ovog bogom danog mesta za ukrštanje imaginarnih pesnica.

Стара шмекерска фора која ће и умишљену краљицу матуре натерати да се насмеје а самим тим и заинтересује за оно што имамо да даље да кажемо.
Свако зна да измамити њен осмех на прву лопту значи пола посла.

Rečenica kojom sagovorniku dajemo do znanja da je priča preopširna te da nam se ne da dalje izlagati.

Група људи, део твоје околине која је са тобом провела одређени део живота, таман довољно да заједно проживите неке интересантне тренутке. Наравно, није проблем у томе, већ је проблем у њиховој константној жељи да вам те тренутке препричају, као да нисте ту били, и то уз оно чувено "Јел се сећаш/сећате...".

Ликови којима је врхунац хумора константно препричавање ортаковог укењавања у гаће на часу у трећем основне и који вам радо по седамдесчетврти пут причају то, са истом уживљеношћу у причу као да нисте већ седамдестри пута слушали исто. Знате им сваки догађај из детињства напамет, јер су били расположени бар 20 пута да вам препричају како су са осам година комшији запалили кола и кеви поломили омиљену вазу, па им је ћале поломио гузицу од батина.

Нема им краја срећи кад се нађу у новом друштву, па почну да препричавају догађаје које сте наравно ви већ чули десетак пута, али ћете морати опет да слушате како преживар ту исту причу прича омађијаним цавама у покушају да измами који осмех и импресионира их.

Tip pesme sa najzajebanijom tematikom. U ostalim pesmama peva se o raznim stvarima tipa "ja nju volim ona mene jok", "ej kafano" (narodnjaci), "zmajevi i čarobnjaci", "seks i droga" (rok/metal), "ću te iznabadam, ako me još jednom tako pogledaš", "mnogo sam zajeban", "pičke, pičke, pičke" (rep)... Ali gusle su druga priča. Džaba tebi što je voliš, u gusle ne ideš pa sve da ste Romeo i Julija. Tu da bi te opevali moraš da budeš mnogo zajeban i da na duši nosiš barem tucu neprijatelja. Reperski gangovi su obdanište u odnosu na ono što moraš biti, da bi se smatrao materijalom podobnim za obradjivanje od strane guslara. Osvojio si svetsko prvenstvo u košarci? Pa? Eno su ti Blaža i 357 nek ti pevaju pesme, u gusle sine ne ideš. Da si im fiknuo jednu bombu, pa i da razmislimo, ovako jok. Ni oka da sklopiš, postelja prazna tera san? Idi na Evroviziju pa im se žali. A tamo ako ih porokaš, dodji pa ćemo da te ispevamo. Nema tu mesta za pičkice, samo za odabrane.

Legendarno vađenje naših reprezentativaca i "stručnog" štaba, kada uđu u istoriju neke male i fudbalski potpuno nerazvijene zemlje, kao prva reprezentacija koju su ikada pobedili.

Replika iz serije 'Ranjeni orao', tačnije scena kada pobešnjeli đetić Ćetković Vojin sazna da nije prvi koji ore brazde Mićalović Slobode pa je hvata za ramena i drmusa je tako da nesrećna devojka dobije momentalni potres mozga. Itekako primenjlivo u svakodnevnom životu.

Kolege.

Snage klade valja. Bez uma. Mozak mu je veličine nezrelog graška, davno lišen svih funkcija racionalnog razmišljanja. Sve što ima je snaga. I muda. Dlakava muda koja se vuku po podu. Može se za njega reći da je kao stena. Tako izgleda, a i razmišlja koliko i jedna granitna stena. Nije tvrdoglav, nego drugačije ne zna. On će ići glavom kroz zid, iako postoje vrata. Bez problema će se zaleteti na 10 likova. Mrtav hladan bi krenuo nožem na Rusiju, samo da mu neko kaže. Upravljanje njegovim organizmom su preuzeli mišići, koji ljude vide kao bokserske vreće i tegove, i priliku da još više napreduju. Razmišljanje uradi danas, da bi imao za sutra je kod njega, danas radi leđa i triceps, da bi sutra mogao grudi i ruke.

Контроверзна личност српске историје. Зачетник џет-сета и скандал мајстор.

Mesto gde svi dolaze radi provoda ( nesrazmernog koriscenja alkohola i drugih opojnih sredstava ). Texas na jugu Srbije, grad u kome sve zabole ku*ac za dalji tok njihovog zivota, bitno samo da ima alkohol... Mesto gde se poznate licnosti preziru, gde ljudi do 12 mrze sve od 12 i same sebe... Nisi gradjanin Hana ako se ne tuzis s prvog komsiju. U grad od 25 000 stanovnika ima 1 biblioteka ali zato ima oko 40 ak kafane, ljudi tamo idu da bi citali i sticali nova znanja o svetu koji ih okruzuje. Takodje mora da se naglasi da su svi okolni gradovi povezani s Han ( Surdulicani dolaze da vide VOZ, Vranjanci i Leskovcani na bazen...) Treba pomenuti i to da su Hancani u vecnom ratu s bracu bugari, jevreji i paprikari.....U owaj grad se ne ide u prowod nego na IGRANKE, i obicno se kuci vraca rano... ( rano ujutru )... Hancani su prepoznatljivi po tome sto stoje na sank, nekad i leze ispod, drze flasu i cigaru u ruku, psuju i svadjaju se s koga god stignu, nemaju 8 razreda skolu i najcesce rade ko konobari a dnevnice ne uzimaju vec popiju ( vecinom se i zaduze po 2, 3 hiljade preko dnevnicu ) Eto to je opis mog malog, voljenog grada i ljudi u njemu..... SVE U SVEMU RAJ NA ZEMLJI..!!!

Dva ili više tanjira pasulja (može i graška)
Čaša ili više gaziranog pića (najbolje kisela voda)
Tvrdo kuvano jaje (radi arome)

Aleksandar Lekso Saičić je čovek koji je pokazao da kombinacija samuraja i katane baš i nije nepobediva. To je uradio tako što je jednog od najveštijih samuraja tog vremena poslao tamo gde idu mrtvi Japanci.

U rusko-japanskom ratu 1905. godine Saičić se kao dobrovoljac iz Crne Gore borio na strani Rusa i tu je naišao na tog nesrećnog samuraja koji je smatran za nepobedivog. Pošto su u to vreme Crnogorci još uvek mislili da su Srbi on ga je iz inata pozvao na dvoboj i skratio ga za glavu. Rusi su ga za taj poduhvat nagradili gomilom ordenja koje mu je žena kasnije svakog jutra redovno prebacivala sa pidžame na odelo a uveče ih ponovo kačila na pidžamu.