Svako ih doživljava, nekad i više puta dnevno. Ti momenti te dovedu do toga da na sekund razmisliš da li si blago retardiran. Do toga dolazi najčešće zbog iznenadnog nailaska na tu osubu koji pozdravljaš.

Ja sam Reks, irski seter. Živim u stanu na osmom spratu. Sa Gazdom. Juče je Gazda tačno u sedam i petnaest kao i svako jutro u proteklih deset godina otišao na posao. Za to vreme ja sam blejao po stanu i spavao. Gazda se kao i uvek u četiri vratio sa posla i kao i svakog tridesetog u mesecu doneo je svoju platu i jednu polovinu stavio u metalnu kutiju. Kaže da čeka Bolje vreme u kom će je potrošiti. Verovatno je u pravu, ipak Gazda bolje zna. Dok ne dođe takvo vreme on će svaki dan kao i juče sebi spremati hranu, a meni davati onu od prethodnog dana. Juče je nakon jela Gazda kenjao. I ja sam kenjao. Napolju. Tamo sam kao i svaki dan trčao po travi i njušio tragove. Gazda misli da je to glupo, ali ne zna da je to možda jedina stvar koja ostaje iza onih koji su otišli. Tu, uvek na istom mestu, srećem ekipu iz kraja koja konstantno visi na ćošku. Gancija bez oka, Smrdu što mu je brat podleteo pod tamčić. Tada me, u najboljem trenutku, Gazda odvuče kući. U stanu Gazda čita kupljene novine i pati zbog stvari koje ne može da promeni. Verovatno tako treba, to radi cela Gazdina vrsta. Onda ih kao i uvek baca i pali televizor na kom gleda priče o uzbudljivim životima drugih ljudi kojima zavidi. Postaje nesrećan. Juče ga je tačno u sedam kao i svake srede prekinula Vlasnica nadrkanog pekinezera Kokija iz susedne zgrade. Gazda je tada kao i obično pario Vlasnicu. Ona je vikala. Sve isto kao i kod nas samo sa malo manje duše. Vlasnica je posle toga otišla ćuteći. Bez reči. Gazda je i dalje bio nesrećan. Kaže da će još malo ovako, dok ne sretne onu stvarnu zbog koje pucaju kosti. Ima vremena. I sinoć je pre spavanja prelistao ponude za putovanja za ono mesto na kom najlepše žene piju najbolje vino. I tamo će otići kad dođe Bolje vreme. „Ne sad, ne sad Reks“, govori mi on. Legao je tačno u deset sa mislima o Boljem vremenu.
Jutros u sedam i petnaest Gazda nije otišao na posao. Umro je noćas u snu. Šteta, bio je dobar čovek koji je čekao Dobro vreme. A ja ću po svoj prilici od sada malo više visiti na ćošku sa ekipom iz kraja.

Dosta zajebana stvar, često se prepliće sa paranormalnim. Stvari nisu onakve kakvim se čine.

Za razliku od mokrih,u ovim sanjaš Moskrijev povratak među žive.

Ptica koja vas drka ujutru kad hoćete da spavate posle pijanke a ona baš tada našla da pjeva i da vas budi nako mamurnog u piču materinu da ide!

Old skul sleng, koji se i dan danas masovno koristi za zemlju čuvenu po satovima, mrmotima koji motaju čokoladu u foliju, bušnom siru, sigurnim bankama i neutralnosti, Švajcarsku.

Kada si bez prebijene pare u džepu. Zavučeš ruku u džep i jedino što možeš da napipaš je butina i eventualno parče omota od orbita.

Najpopularnije ime za papagaja u Srbiji.
Drugo je Kića.

To je onaj san iz koga vas nije probudio ni budilnik za posao/školu; ni keva sa zvocanjem "Znaš li ti koliko je sati"; ni cimer sa upornim šuškanjem, mljackanjem, upaljenim TV-om, lupanjem vratima; ni komšija sa bušilicom i čekićem; ni pas sa jutarnjom nuždom; ni vaša jutarnja nužda; ni telefon zbog pogrešnog broja; ni mučnina i nagon na povraćanje od prethodne pijanke; ni žeđ, ni glad, ni bol... ni sam san koji sanjate... Bilo da ga se sećate ili ne, važno je samo da ste svojevoljno otvorili oči, odmorni, zadovoljni, sa/bez nekoga pored vas (stvar ličnog izbora), sa dovoljno vremena za protezanje i razvlačenje, pa tek onda ustajanje... na obe noge, nikako na levu.

Даска на WC шољи на коју вам је често наслоњена глава док повраћате...

Нова тура тикета, која се обично уплаћује пред сам крај радног времена кладионице, јер сте на енглезе и италијане (који играју углавном у 15, 16, и 17h), наравно, попадали.

Ispit koji sledi nakon onog u auto-školi i nakon dobijanja vozačke dozvole. Daleko rigorozniji od onog koji je utvrđen zakonom( u pojedinim slučajevima moguće je korišćenje priručnih sredstava poput pesnice ili prigodnih tupih predmeta). Sažeto se može prikazati kao: "Džabe ti dozvola dok ne ubediš ćaleta da nećeš slupati auto". Uključene su sve vrste kolovoza, od ritopeških zemljanih polu-puteva do autoputa Beograd - Zagreb i svi vremenski uslovi. Takođe, razlikuje se od običnog ispita po tome što podmićivanje ne pomaže.

Najsvetogrdniji pravac u istoriji muzike, odmah posle turbanfolka i američkog naci-kantrija. Osmobitni hipnotišući silikonski zvukovi koji su i dan danas aktuelni kao muzička podloga svakog key generator-a.

Paučina koja se nahvata u međunožju usled preteranog korišćenja fejsa, tvitera i sličnog.

Појава која се манифестује при проласку поред групице лијепих дјевојака. Још горе ако их у журби претичеш. Добијеш осјећај да баш ето у твоје ноге гледају, због чега престајеш да корачаш аутоматски и почињеш да размишљаш и пазиш о свом ходу да би изгледао куље. Наравно, тиме само правиш контраефекат, те изгледаш као згрчени леват с колцем у леђима.

Kada vidiš vozača juga kako pokušava da ubaci u rikverc...

Momenat obnavljanja prećutnih zaveta predaka. Danak duhu tradicije koji bdi nad porodičnim ognjištem generacijama i učvršćivanje armature familijarne sloge, uz obavezan nagoveštaj okrutnosti nemilosrdnog skota-života koji sada, kad prestaje da bude dete, mlađanog vozača vreba iz svakog ugla da na njegovom još glatkom licu ucrta bore. Prvoj vožnji obavezno prethodi očev muški zagrljaj i stisak ruke.

Kad obrćeš turu u kafani, a nisi siguran da imaš dovoljno para u džepu.

Iznenadni susret u sitne sate sa ribom koja ti se nudi a ti jedino što imaš kod sebe je dobra volja.

Odgovor na pitanje: "Da li si dvoličan?"