Строго пословно. Грубо и неумољиво. Званично, лишено емотивног зближавања.

Ciganče je najbolji psiholog. Igra na kartu sujeverja i sažaljenja. Procena mu gotovo nikad ne omane. Ima tu raznih već smišljenih kombinacija, od ´daj neki dinar, lepa si k´o Kasandra´, preko ´ispit da položiš´ do ´živ´ti deca´. A za izgubljene slučajeve, tu je i improvizacija.

Ово нека грешка, бре? Не? Баш треба да стоји "сопствене"?
ШКК на куб! Чекај бре мало! Зар је сат који ради потребно поправљати? А оно "сексуално ситуиран"? Ништа, а?
Ако верујете да сте ултимативни балканосаурус који пре подне потире ламинат женом умоченом у Лењо Полито (са сапуном), а навече трси по три осе он-диманд, кликните на тастер минус. У супротном, брајко мој, згутај црвену пилулу и трк за суром мангулицом. (Јебига, матори, не иде да рециклирам фору са Алисом и зецом, а крме је капирам друштвено-прихватљива живина.)
Идемо од почетка, боље да те исечем на време. Дакле - брак је грађански микро-рат. А ти ниси генерал-Грант. Еси ми добар сад? Прогуни дер ово парче истине, залиј мало љутом, има још.
Истекла трајал верзија, потписао си доживотну, супер је све то, читао си ти и књиге, истражио и психологију и анатомију (леп предмет, онако питак, емпиријски), али ти пре свега треба теоријска физика, јер ти ваља правити перпетум мобиле. Жена је то: Стари Чика, Жандар и Судија у једном. Ако ћеш мир у кући, незагорео ручак и окупаног мачора, ваља ти бити корак испред. Дакле, мување, ривизитед. Слични циљеви, мало измењене методе, прилагођене новом екосистему. Али исплати се, то је важно!
Да видимо…
Прво и прво: Није све у кинти. У ствари, ако се испостави да јесте, онда си убо класичну спонзорушу, то троши ко прозуко Голф Дизел 2.0, сналази се сам, јебига, нисам ни ја Опра, то превазилази оквире ове дефке.
Али иначе, како рекох, није све у кинти, но у стратегији. А стратегија подразумева планирање, а планирање датуме. Шта велиш - знаш за 8. март и Нову годину? Браво, геније! Јеси сигуран да ниси замењен у породилишту? Зајеби то бре, то знају сви, треба ти још неколико тих датума, осетљиве су на бројке, ко да их је нумеролог правио. А памте бре ко слонови. Е, пошто се ти ни првог маја не сећаш, узми лепо па запиши, инсталирај програм на телефон, прибележи у Гугл календар и спреми се. Годишњица, рођос итд. Не претеруј, можда 4-5 датума, пуна капа. Евентуално убаци и неки опскурни празник или свеца, нешто типа "Обретеније пракљаче Свете Петке", небитно, само да је као женски.
И онда само у датом моменту хоп! Избациш неку цвећку, парфем (може и од 30мл, кажем небитно) или црну чоколаду од 200г макар (види неку коју и ти волиш да клопаш, пошто не може она то сама, хехе). И ето - три бамбија и бар један блоуџаб у најави! Јеси се мало смарао, али исплати се.
Друга ствар - послови по-кући као стратегија мувања. Ту је клизав терен, јер је танка граница између џентлменског помагања и класичног папучарења, те стога саветујемо опрез и смањену брзину. Укључи се мало, а најбоље око лаких ствари, на које се очекује одговор "ма не треба". Ти упишеш плус, понудио си се, пажљив си, а овамо дишкаш. Ако су клинари у оптицају, најбоље их онако широкогрудо "причувај" уз неку пуцачину на компу. Смирује и њих и тебе, а опет ем градиш поене, да не кажем фрегујеш.
Кување - опет мач са све оштрице, може пуно да изађе. Најбоље иди на сигурно, јер ако будеш правио шестослојни тарт са маринираним авокадом и шумским воћем, биће скупља дара него мера. Алкохол је и даље најбоље средство за мување, те га досипај константно.
Код филмова и музике си потенцијално надрљао: зато најбоље процени колико хјугрантова и сергејћетковића можеш да поднесеш по метру квадратном живаца, па онда види шта ћеш.

Уз све напоменуто, треба имати у виду да непредвидљива, стохастичка природа тананог супружничког бића уме да изненади, те у потпуности елиминише потребу за било каквим мувачко-увлакачким техникама.

Kada vam na razgovoru za posao kažu ovo, to znači da taj posao baš nije za vas. Nije najgori koji ste mislili da će vam ponuditi. Još je gori. To je posao koji teško da ima dodirnih tačaka sa vašom strukom.

Radnja koja potvrđuje da postoji još homoseksualniji sinonim za reč maziti, od reči milovati.

Вечито питање родитеља, ортака, родбине, комшија и баба сере. Ускоро завршаваш средњу, време је да размишљаш о томе шта ћеш да студираш (осим ако нећеш да радиш код Чика Миће као аутоме'аничар).

Не ради се овде о томе што ти баш желиш да будеш антрополог и што од тога нема 'леба. Овде је главно питање шта ћеш после? Хајде, заврши палеонтолигју, само напред, али реци шта ћеш после? Имаш ли било какав план? Видиш шта се дешава?! Људи остају без посла, неће да купују млеко од сељака и Американац и Шваба нам отимају Косово јебо им пас матер! А ти би да ископаваш неке диносаурсе, птичурине и остале чланове ПУПСа. Треба лепо да размислиш, па тек онда да се бациш у те воде беспосличара и књижевника без занимања.

Tekst izvrsne asimetrične vrednosti, provučen kroz najširi dijapazon vremenskog i konstruktivnog toka, načinjen u umu nekog destruktivnog manijaka, isklesan u kamenu Mont Everesta. Ona priča kada je neko nešto sa nekim uradio na neki način, što neko, negde, u nekom vremenskom periodu treba da pročita, da pusti tu masivnu količinu informacija kroz receptore vida i lokalizuje ih u malom mozgu, prinuđen da količinom datih podataka izbaci iz mozga celu srednju školu i onu jednu jedinu knjigu o preživljavanju u divljini urbanističke sredine, vođenu kroz način pravilnog i racionalnog šopinga, prevashodno namirnica i ravnomernog raspoređivanja primljene monetarne vrednosti u vidu plate.
Nešto poput one priče koja sve zanima, ali niko ne želi da je čuje ili ne daj bože, pročita.
Priča vašeg života. Rođeni ste za vreme rata ili ste u to vreme odrasli. Nije bitno kog datuma i koje godine, svi znamo sa kojih ste prostora, a ovde je uvek bilo nekog rata. Bez obzira na okupatorske sile, imali ste divno detinjstvo. Šuma, park iza zgrade, dvorište, društvo iz komšiluka. Žmurke, ganje, straže, pa čak i u to vreme depresivnih i u isto vreme lucidnih trenutaka našeg naroda, igrali ste se rata. Maloumne dileje bez kapi zdrave i racionalne pameti, nesvesne dešavanja oko sebe. Kasnije, škola. Navikavanje na obaveze i polako gašenje detinjstva, dok vam se mozak pun nepreglednih panorama mašte šije i oblikuje prema onome što se smatra normalnim. Imputacija religije, politike, pogleda na društvo, odvajanje normalnog od nenormalnog, sve preko strogo iskrojenih društvenih, duhovnih i fizičkih normi. Odrastanje. To je trenutak kada kreneš stranputicom u svom životu. Tinejdžersko doba. One godine na koje ćeš u dubokoj starosti da gledaš delom sa gađenjem, delom sa setom. Ali si ipak zahvalan životu na tim uspomenama, koje su te najviše oblikovale. Prva cigareta. Prvi džoint. Prvi odigrani tiket sa društvom na kraju osnovne. Ah, ta još uvek nevina vremena. Stigao je i taj dan. Probao si nešto od jačih droga na proputovanju kroz Evropu u dvadesetoj, sa društvom. Išao si na ispiranje od Češkog piva. Jurili su te karabinjeri po Rimu jer si se pobio u lokalnom kafiću sa likom koji je smuvao ribu za susednim stolom na koju si bacio oko. Bio si lud. U Nemačkoj si se skontao sa grupom gejeva koji su ti uvalili džoru po nižoj ceni. Zauzvrat si se klao sa lokalnim neonacistima braneći ih. U Francuskoj si nevino spavao na Jelisejskim Poljima, snivajući divne snove nošene svetlim "Šardoneom" i govedinom sa tri kile crnog luka. Bežao si na Koridi od razjarenih Španskih bikova i toreadora sa mačevima, jer si kresnuo gradonačelnikovu ćerku ispod tribina. Jebao si Bugarske kurve poreklom iz Ukrajine, prerušene u časne sestre u Amsterdamu. Pokušao si da preplivaš la Manche, ali te srećom brodska patrola izvukla na vreme i pomogla ti da se spaseš iz hiperventilacije. Trčao si go ispred Engleske kraljice.
Vratio si se nazad u svoju zemlju. Par sledećih godina si bio frajer u društvu i muvao svaku ribu na koju si naleteo. Sve dok se jednog dana nisi oženio. Proglašen papučarom, sa devalviranim krugom prijatelja i srećnom ženicom uvek željnom pažnje, prolaziš kroz još par godina svog života. Dobijaš decu. Ti mali anđeli koji ti psuju sve po spisku. Preslatko, dok su male praznoglave budale. I oni odrastaju. Tada se svet pretvara u mračnu pustaru u kom te boli kurac za sve oko sebe. Brak ti se raspada, ali izdržavaš zbog dece. Žena se dere na tebe svaki dan i zvoca ti zbog para. Banke traže povraćaj kredita uz kamate od pedeset posto. Kasniš sa ratama za auto i stan. Kum hoće da te bije jer mu još nisi vratio pare, a šef te tera da radiš prekovremeno. Neplaćeno, naravno. Pronalaziš mir u piću. Sediš u kafani i razmišljaš. Jebao si pola Evrope. Sada tebe jebe cela Srbija. Vremenom se izvučeš iz svega. Deca diplomiraju i napuste te. Posećuju jednom godišnje. Nekad i ređe. Žena svakih par dana kupuje baterije za vibrator koji je dobila od komšinice Mice za Novu godinu. Ti znaš za to, ali te boli kurac. Ne sapliće te svaki dan, što se toga tiče i bar je srećna. Ne priča. Mnogo. A i ti si srećan. Jebeš komšinicu Micu kad god joj je muž na poslu, a deca u školi. Prolaze godine. Usponi i padovi. Obraduješ se i ucvikaš od svake vesti. Prestao rat. Da li je to samo zatišje pred buru? Komšinica trudna. Da li je tvoje? Konju, naravno da je tvoje. Onaj njen je zadnji put pipnuo nakon Božićnog posta '99. Jebiga, ne možeš sad ništa. Bar je tu, blizu, možeš da ga gledaš kako odrasta. Starost. Otišao si u svoj zavičaj. Provodiš poslednje godine svog života u miru. Razmišljaš o svom životu i prisećaš se svih trenutaka sa osmehom. Uz suzu na licu i poslednje otkucaje srca, možeš da kažeš samom sebi da si živeo.
Zašto je ova priča bitna? Nije. Da li je istinita? Ni to nije bitno. Ali bi bilo lepo da je neko čuje. Ili pročita. Ali neće. Iako je napisana, u savremenoj ljudskoj prirodi je da živi brzo i ne obraća pažnju na one stvari koje nas ne zanimaju. Umesto napredovanja, ram memorija homo sapiensa se smanjuje. Teško je zadržati nečiju pažnju. Smisao ovoga je ironija. I jedna priča. Šta je ironija u priči? Nema je, jebiga. Ironija je u definiciji...

Dete koje se stavlja u primer.

Dragulj ugostiteljstva na našim prostorima. Narodno predanje i legenda kažu da se u radijusu od 12 kilometara od bilo koje geografske tačke na karti bivše Juge nalazi po jedna kafanica imena Monako. Najčešće locirana u centru sela, između mesnog ureda i poljoprivredne apoteke, neretko u sklopu privatne autoperionice-vulkanizerske radnje. Žila kucavica koja održava život palanke, životni univerzitet za one koji se nisu po završetku srednje sa peronskom kartom u džepiću jakne i koferom u ruci zaputili u neki veći grad da uče škole. Jedan svet za sebe, izolovan od spoljašnjeg, i jedino verodostojno ogledalo istog.

Sklad šara između betonskih blokova neizmalterisanih vanjskih zidova narušava prislonjeni bicikl sa okačenom zelenom najlon kesom o kormanu, par žutih cmuraka pur-pene od prozorske izolacije i beli nakrivljeni komad šperploče iznad ulaznih vrata sa capslock natpisom "MONACO", varijabilnog tipa i veličine fonta. Sa desne strane naložena Veso Kreka i kraj nje dva sepeta suvih drva stvaraju toplinu domaćinske atmosfere odmah se ulaza u lokal, a sa leve - kompletan kapacitet lokala: tri stola sa plavo-belim kariranim stolnjacima i 12 drvenih stolica. Dva preparirana fazana, crkveni kalendar sa svecima i zahvalnica za sponzorstvo turnira u malom fudbalu krase zidove obložene izlizanom lamperijom. Dijametralno od televizora sa kojeg fercera prenos Šešeljevog suđenja u Hagu, stoji ofrlje ozidan šank, obložen lakiranom orahovom daskom. Kraj šanka sa strane ulaza u klonju je postavljen frižider Radenske-Tri srca sa domaćim pivom, flaširanom rakijom sumnjivog porekla i kvaliteta, i kanisterčićem medovače preostale od zadušnica.

Za šankom stoji Slađa, seoska konobarica, vd. direktora kafane, samouki psiholog i nezvanična bračna savetnica, a naspram nje podbočen o šank Stevo Roka, četresetogodišnji autolimar, nekada perspektivni centarfor mesnog fudbalskog kluba Proleter. Flaša Jelen piva, kutija Sarajevske Drine sa promotivnim upaljačem Gebi stočne hrane, pepeljara sa logom Laškog piva i skoro popijena mala čašica vinjaka na stolu... Tišinu prekine samo poneko "eh" koje se otme iz grudi čoveka – šta reći više što nije rečeno i što već oni ne znaju...

Neuki formalni čovek korporativnog doba, zaslepljen stereotipima i strahom da ne bude prihvaćen od sapatnika upregnutih pod isti kapitalistički ular, seosku birtiju Monako vidi kao neuglednu rupčagu, mesto okupljanja nepismenog polusveta. Slađa i Stevo Roka, kao i još neko ko je imao muda da istupi iz stada, dobro znaju da neizmalterisani zidovi te iste birtije čuvaju svu mudrost, sve što je potrebno znati o groteskno-apsurdnom čovekovom gmizanju po humusu zemlje crnice.

Psovka i čašica žestine – jedini dostojan izbor čoveka osuđenog na smrt bez prava žalbe.

Običaj koji se ustoličio početkom 21. veka među sportistima koji svoju potrebu za isticanjem kuloće nisu uspeli da zadovolje raznoraznim tetovažama, krajnje nesvakidašnjim frizurama, načinom hoda i oblačenjem van terena, pa su izmislili ovaj krajnje gejoliki način pozdravljanja prilikom izmene na utakmici ili prilikom proslave postizanja gola. Facijalnim ekspresijama tokom ovog čina ostavlja se utisak uber osećaja, pa se ovaj trend proširio i na ostale pripadnike muške populacije koji se ističu uniseks imenom, viškom estrogena i sedenjem na wc šolji tokom pišanja.

Ona devalvira. Jede je inflacija k'o nacionalnu valutu Zimbabvea. Nalazi se u konstantnom padu i nikako drugačije.

Koliko god čovek bio tolerantan, pod dejstvom teških lekova za smirenje ili lakih droga, progres njegovog pižđenja je neminovan.

Maksimalno iritantna osoba.

Odgovor na pitanje: "Kako je bilo sinoć?"

Znači da nemaš lepe reči za svoje ponašanje. Ni Đani Ćurčić prokleti ne bi imao, a onda znaš koliko je sati. Da je ono čega se sećaš loše, a ono čega se ne sećaš još gore. Da si leš u poodmakloj fazi raspadanja.

Zato što si sinoć šukao vinjak kad da si pobedio na tenderu za "Telekom", a ne treći put za redom pao isti ispit. Zato što je količina dspija koju si sasuo u nosurdu ekvivalentna količini aleve paprike koja ide u paprikaš za sedam osoba. Zato što si pojebao neku kafansku milfaču koja u sebi ima sve poznate polne bolesti i jednu još neistraženu. Zato što su te neki gajgeri salomili od batina, skinuli patike i ubacili te u kontejner kad si se sam k'o kerina vraćao kući.

Kad te je pukla jebena emocija od previše dspija plakao si zorom ćaletu na ramenu jer je Sima ostavio Necu i baba Risku prokletu i otišao kod Eve Ras da ždere i kenja. Tad ti je i majka plakala.

Reč kojom vas mogu osloviti na fakultetu.Otvara sledeće opcije.

1) Obraća vam se profesor.Nema baš neke opcije kako da vam se obrati osim *kolega* i ličnim imenom.*Studente* zvuči rogobatno tako da je upotreba kolege u ovom kontekstu ok.

2) Obraća vam se ženski student.Hoće da kopira knjigu.Hoće da čuje gde ste kupili tu skriptu.Hoće da vam postavi neko produhovljeno pitanje poput : *A jes čuo,obara l' ova Jovanovićka* ili *E a kako ti učiš,mislim podvlačiš pa ponavljaš,ili samo ponavljaš? *

3) Obraća vam se muški student.Hoće da vidi da li i vi smatrate kao i on da je omladina DS-a sjajna stvar.Hoće vam ponudi besplatni čaj u studentskom kafiću ako glasate za njegovu listu na izborima za studentski parlament.Hoće da vam ukaže da je cena od 300 evra za 3 dana u Čanju ekonomska cena.Sluša Morisija.Nosi džemper nad košuljom.

Fraza koja se koristi kada nešto jednostavno moraš da uradiš. Da, jeste teško, i da, možda se graniči sa glupošću, ali da bi sutra mogao da se osmehneš sebi u ogledalu, ipak ćeš to da uradiš.

Odgajanje mladunaca – najobimniji i najiscrpniji sport kog čovek može da se lati. Pa ipak, i ta strmina ima odmorište – prvenac. U roditeljstvu, prvo čedo ti dodje ono što bi se u kompjuterskoj igri zvalo „skirmish“ ili „playground“; a i ne pristupa mu se mnogo drugačije.

Kao što se prvi mačići (i palačinke) u vodu bacaju, tako smo i mi prvonikli ponosi naših roditelja zgodno poslužili da se isprobaju batine (pa po pristignuću sledećeg deteta bace u zaborav), da se leče kompleksi (sviraj harmoniku, treniraj karate, javljaj se komšijama, idi na fakultet), i da se natenaaane usavršavaju roditeljske sposobnosti uopšte. Ali i pored toga, više nam naša mladja i od nas uspelija slika duguje zahvalnost, nego što nam roditelji duguju izvinjenje. Mi li da vam tabamo staze, pizda vam materina balava!

Izuzetno pažljivo, po za sada nepoznatim standardima, birana grupa tinejdžera koja bi trebalo da predstavi kako izgleda život jednog prosečnog srpskog klinca, kao i njegovu radost kada se sretne sa dotičnim proizvodom. Međutim.

Ni traga od toga. Reklame su kopirane direkt iz Amerike, ne same lokacije, jer nisu snimane na Menhetnu ili u srcu Londona, nego su stvarno snimane kod nas, ali tu sve što je realno prestaje, a pojavljuju se čudno čupavi klinci obučeni u neke dukseve na kružiće i razne gluposti, gomila skejtera iako klinca na skejtu nisam vid’o cirka deset godina, Džastinbiberoliki klinci sa istom onom devojačkom frizurom i plačipičkastom facom, kakvi ne bi opstali ni trideset sekundi u prosečnom odeljenju sedmog razreda u našoj zemlji i na kraju je sve to začinjenom nekim malim crnčićem, koji ne vozi skejt, ali ga uvek zagrli neka klinkica koje sve, uzgred budi rečeno, izgledaju potpuno normalno, osim što ih nalaze sa nekim najnevinijim seks-ću-imati-samo-sa-drugaricom-i-to-u-četrdesetoj facama.

Naravno, ovaj tip reklama ne bi bio potpun bez nekog tehničkog dostignuća koje je trenutno u trendu i njime se slikaju, uvek perfektno, ludo, flafičasto namešteni kada onaj koji slika i deluje totalno gej, škljocne.

Smoki je smoki i ješću ga kakva god da je reklama, jer zakiva kol’ko je dobar, a vi što pravite čokoladice potrudite se da te čokoladice budu malo ukusnije i uložite kintu na tu stranu, a ne na ove baršunaste reklame o nekoj nepostojećoj generaciji Emo-gej klinaca u Srbiji jer kao i kod piva, ako vam je proizvod sranje džaba vam reklama.

Kaparisanje djeve.

Бити џентлмен значи бити истински мушкарац, бити Прави Џентлмен, доћи до одређеног нивоа понашања и живљења који подразумева интегритет и заслужено поштовање. Нешто чему би сваки примерак мужјака који је престао да сиса палац и отарасио се едиповских жеља да сиса кеву требало да тежи.

Посебно код нас на Балкану. А још посебније због постојања руралног мита о Балканцу као мачо Тарзану, јебачу и "фрајеру", који иначе не постоји. Ако игде има мање мачо мушкараца онда је то у нашим крајевима, стога балканци као стереотип уопште и не постоје. Фејк искарикирани шовинизам са примесама пичкопаћеништва се не рачуна у мачизам.

Џентлмен није господин, господин може да буде свако ко искешира довољно за Хуго Бос одело или је спреман да прода бубрег не би ли му италијан фегетлија по мери сашио сако и упарио кравату са гаћама. Да су господа џентлмени, имали би пуну скупштину истих, али нажалост ако би смо скупштину називали по томе ко у њој обитава, могли би комотно да је зовемо и штала.

Прави џентлмен мора да буде оличење равнотеже у свему. Да балансира на десној нози док левом шутира кретена у дупе, у једној руци да има књигу док другом показује средњи прст систему, једним оком да гледа напред а другим да мерка конобарицу. Мора да буде свестрана особа, способна за све али не и спремна на све. То разликује дилеју која покушава да пробије главом зид од џентлмена који заобиђе зид, узме пнеуматски чекић, сруши га а онда се врати и прегази преко њега. Џентлмен у животу ради оно што воли али тиме не угрожава друге, не смета и не смара о томе. Веома је важно не бити смарач, не досађивати својим ставовима када нико није питао за њих, не дробити увек о истим темама и не силити са духовитошћу. То је одлика Правог и ту се добро оцртава она равнотежа што сам је споменуо. Бити наметљив када треба али не стално, имати смисла за офанзиву и дефанзиву, тактичност је џентлменска врлина.

Још пар ствари морам да споменен у вези џентлменовања, једна је веома важна, а то су жене. Истински Прави поштује жене, ту се разликује од Балканца који је и даље заљубљен у своју маму јер она зна да ујутру воли прженице са бабиним џемом и кафу са једном и по кашичицом шећера и најрадије би се оженио мамом или женом која је подобро емулира. Дакле, поштовање према женама је основа односа са њима. И да се не схвати погрешно, да нагласим, поштовање а не лизање дупета ради добијања приступа међуножју супротног пола.
Да би неко био Прави Џентлмен, мора, нажалост тако је, да има само једну жену. Зашто? То је једноставно питање са компликованим одговором. Да би се разликовао од остатка мушке популације и да би остао концентрисан на важне ствари не сме да ландара к'о муда за вепром. Од тога боли глава, није хигијенски а нема ни смисла. Концентрација је важна јер се тако фокус преноси на друге важне ствари у животу, а то жена може да постигне са Правим. А и супер су жене, понекада дају смисла бесмислу, понекада одузимају смисао свему али зато увек, увек пријају.

И задња ствар у ионако предугачкој беседи је поштовање. Поштовање не као усађен рефлекс учтивости који бесмислено подсећа на некадашње идеале и обрасце понашања већ поштовање као одраз здравог разума и културе. Да дам један баналан пример: Уђеш у ГСП, седнеш, до тебе два старца дрве о томе како је омладина искварена, дрогира се и генерално курцу не вреди, онда те један од њих погледа "устај коњу, ја сам четресшесте био на радној акцији" погледом. Е сада, таквој багри не треба устати да му живот овиси о томе, није лепо бити фин према дебилима који те без упознавања окарактеришу лоше, бесмислено је и нимало логично. По мени, не би било културно устати таквом човеку јер реакција на некултуру треба да буде сам још већа некултура, бахатост а ни физичко насиље не би било на одмет. Што опет доводи до једног обрасца којим би џентлмен требало да се води. Ко тебе каменом ти њега никако хлебом него пиштољом или бомбом. Не око за око него глава за једну длаку са дупета. И по мени, то је скроз исправно и поштено. А треба да функционише и у другом правцу, ко теби џак ораха, ти њему два џака ораха догодине када твој орах роди. Џентлмен је бољи према онима који су добри према њему и гори према онима који су лоши према њему.

Толико.

врши се када у току изговарања псовке приметите да се поред вас налазе неки фини људи, пред којима не желите да испаднете потпуна стока

* постоје неки којима ни скраћивање не може помоћи да не буду стока