Sakupljač opušaka
Он не хаје за храну, па чак ни за новац, он је клошар посебне врсте. Брижљиво анализира асвалт, плочнике, степеништа, јавне површине. Свака напуштена, непотпуно догорела цигарета његов је плен. А таквих буде прегршт на буској станици, где по неписаном правилу возило наилази мало по паљењу пљуге. Или испред локала и продавница, где раднице усред цупкања са шољицом кафе у једној и цигаретом у другој руци, бивају прекинуте потенцијалном муштеријом, те одбацују задимљени опушак.
Он их ревносно сакупља, склапа и монтира целине - цигарете, које после сласно пали. Његови прсти попут витких црва израњају из рукавица и мотају тобако-франкештајна, химеру Винстона, Беста и слим-Карелије.
Зависност јача и шири се његовим телом са сваким подигнутим дуванским патрљком, сакупљање постаје његов лајфстајл. Он живи од журбе других, њихово време препуштено је њему и он га оберучке преузима, обликује и троши. На крају, сам дуван постаје небитан. Никотин је ту само да пружи алиби сакупљању делића одбачене стварности, која постаје његова једина и права сврха.
Видим га на перонима. Благо погурен, нетремице скенира бетонску зараван. Чини ми се да би га пристајући аутобус лако могао изненада ударити док се гега по ивичњаку, али он на слух маневрише, не чекајући да шофер легне на сирену. Сакупља опушке, један по један. Неке одбацује, неке задржава, по само њему знаном критеријуму. Напипавам у џепу скоро пуну паклицу 57. Ионако решавам да баталим пушење, а тих петнаестак цигарета унутра сигурно могу заменити неколико десетина са муком сакупљених опушака. Прилазим му и пружам паклу, мрмљајући неко смешно оправдање. Он подиже поглед. Мало се мршти, мутне рожњаче се напињу у покушају да схвати. Прихвата паклу без речи. Убацује је у унутрашњи џеп излизаног капута. Окрећем се и враћам на свој перон. Није баш ”добро дело”, али опет, бар сам се решио пљуга. Хладно је, увлачим главу у оковратник јакне. Бацам поново поглед уназад. Десетак корака даље, сакупљач се успорено сагиње и подиже нови улов.
Komentari

Nisam znao da si i ovakve pisao, CZ. +++
Eto kako može da se napiše i dugačka, a kvalitetna definicija, da ne bude smorna, da bude ozbiljna, a opet s prikrivenim, blago doziranim humorom.Sećam se da sam kad god polemisao sa bivšim moderatorima (pre svega s Cikonom) kad na naslov okače dugačke definicije, ali smorne, pune patetike ili pesimizma...
Da su ovakve kačili, samo bih im čestitao.
Da, jeste, Čavezova... Meni je zvučala mnogo patetično... I imala je mnogo ličnog (naravno, pisao čovek o svom psu), a kod ove CZ-ove toga nema (dobro, ima u primeru, ali primeri i jesu uglavnom lični).
Ali, patetika je vrlo rastegljiva kategorija, mnogo zavisi od subjektivnog doživljaja... Ono što meni jeste, tebi možda nije...

Ovde je 99% definicija napisano iz ličnog iskustva osim nekih tipičnih karikiranih, mada se i one verovatno zasnivaju na ličnim, ili iskustvima poznanika, prijatelja...Ne vidim u tome ništa loše. Čuj, pisao čovek o SVOM psu. Zamisli.
Pa ovde svi pišu o SVOJIM ženama, ljubavnicama, deci, muževima, jebačima, ljubavima..zašto ne i o psu?
Meni je ovo na primer, patetičnija definicija od Rekvijema. Jeste, super napisana, jezikom književnim vrhunskim, ali tema...lik skuplja opuške, buahahah, baš mi se srce cepa eee, pa ne skuplja hleb...
Meni je ovo na primer, patetičnija definicijaPa to ti pričam. Patetika je vrlo subjektivna kategorija. Naravno da sam u oceni ove definicije izneo SVOJ stav.
Dakle, iako je tema sama po sebi patetična (klošar, je li, kud ćeš patetičnije), cenjeni autor Count Zero je uspeo da je izbegne u tekstu, upravo tim vrhunskim književnim sredstvima. Po meni, ovde, osim same teme, nema ni trunke patetike. Možda malo u primeru... ;)- A
Meni se ne dopada. Pročitao sam je s naporom.
Izgleda da sam neosetljiv na "vrhunska književna sredstva", pa ih nisam ni prepoznao.
