Тако фин, културан, интелигентан, млад, диван.
Када причате са њим, он се топи као шећерна вуна, напросто је предиван.
Сада је студент, био је одличан ђак и у основној и у средњој школи.
Увијек су цурице падале на њега зато што је увијек био углађен, намјештене косе, намирисан, само малом броју се није свиђао. Кажу ''педерко''.

Његов живот је заснован на томе да се свакоме свиди у сваком тренутку на било ком мјесту. Не, он се не шупка, барем не очигледно, он се дискретно увлачи под кожу својим љепозборањем и приказаним интелектом.
Увијек се правио најпаметнији, увијек се истицао, можда знањем, а можда и само наметањем, ко ће га знати, ко би памтио те будалаштине.
Сада је успјешнији од тебе, оно, понекад се смориш, али онда увидиш да би радије био то што јеси него премазани педерко.

Док се додворава некој цури, из њега излазе разноразни хвалоспјеви, не би он да се хвали, али ето, шта ћеш... Његов књижевни говор вас дрма по можданим ћелијама, толико је извјештачен да дјелује да му конци држе осмијех на лицу док читаво вријеме кења о неким интелектуалним срањима.
Не улази у расправе и препирке, далеко од тога, то је за нееманциповане кромањонце, он је културан.

Неки ће рећи да је то само љубомора, али опет је л' би ти волио да си улицкани педерко премазан свим бојама?
Да будеш извјештачени робот који се свима осмјехује и прича као Сања Маринковић?
Нико те не ћера да си прљав и да смрдиш, далеко од тога, али брате, буди макар нормално чељаде, немој да понекад стрецам јер не знам што си, да морам да гурам гузицу уза зид и да те питам по десет пута да ми поновиш то што си рекао јер нећеш да ми кажеш нормално него твојим књижевним језиком.