Sinan Sakić
Delija momak iako je već odavno zagazio u šestu deceniju života. Otkada se rodio sreće nije imao jer se zaljubi iznenada u devojku lepu do bola. Zvao ju je da izađe na pet minuta al' izdade ga ona i ne dođe. Slomljenog srca i skrhane duše lutao je gradom od kafane do kafane i sanjao ženu duge kose. Jedne noći dok su konobari zbog njega preventivno sklanjali čaše sa stola i dok je vikao *svirajte mi napraviću lomčuo je dobro poznati glas kako mu kažeokreni se*. Nije bio trezan, pa je mislio da sanja kako ona pred njim stoji. Rekla mu je da ga voli i da želi da ga spasi od samoće.
Neko vreme su živeli srećno ali je znao da to neće potrajati jer suviše je lepa da bi njegova bila i da ne može doveka da mu bude verna kao senka. Priznala je da ga je prevarila što joj on oprosti i reče da svi grešimo. Otišla je jedne noći i ostavila mu samo pismo sa rečima oprosti mi nesuđena srećo ali sreli smo se mnogo kasno. Postao je skitnica jer je znao da ga kući niko ne čeka. Ponovo sedi po bircuzima i eksira vinjak uz kiselu. Sinoć srete prijatelja kome reče da ga sudbina na put šalje jer je sve što je voleo postalo pepeo i dim.
*Posle toliko vremena on i dalje luta po Srbiji tražeći svoju dragu kako bi joj pokloni zlatnu burmu jer zbog nje bi opet do dna.*
