Skidanje točkića
Period u životu svakog mladog ptića koga roditelji izbacuju iz gnezda, nalik na onom kad ti prvi put skinu pomoćne točkove sa bajsa, pa te baba vošti jer joj je žao što si pao i razbio se. Lova koju imaju roditelji je obrnuto srazmerna vremenu koje im treba da išutiraju čeljade (koje je sprcalo 20 i kusur u guzicu i naraslo jedno par metara, ali ipak čeljade). Trusno doba u kome samo najhrabriji opstaju, a oni koji to nisu pokleknu i ručaju i peru veš kod staramajke dok jadna ne krepa, ili dok ćale ne dobije nervni slom jer ni sa svojih sedam banki ne može da k'o sav kršten svet sedi u gaćama po čitav dan i čita Halo oglase.
Neki ptići, pak, jedva dočekaju da budu išutirani u novo gnezdo, među nove koke i guske, ali drugi... Drugi ljosnu ne preletevši ni par metara, među gladne lije koje ih raskupusaju.
A: Ohoo, mala, čujem da si se konačno odselila od svojih, skućila se, kako je?
B: Ništa me ne pitaj, izgorela su mi tri ručka, na žurku za useljenje mi je moja najbolja drugarica dovela dvojicu drugara iz Sirije, Abdula i Nizara, još ih nisam iz ostave isterala, eno Nizar nudi separatni mir. Električar mi je uzeo dve hiljade jer su prethodni stanari, njih 18, a znam po tome što su se svi potpisali u klonji, stavili ekser umesto licne, pa mi je televizor crk'o, zajedno sa frižiderom. Piškim u kadu jer mi je šolja začepljena, vodu imam al' tehničku, pa pijaću uzimam ruskom pumpom iz bunara od nekih komšija Ličana, nosim motku sa sobom jer me juri čopor krvožednih kerova HOĆU KUĆIIIIIIIIIIIIIIIIIII, kako su moji mogli ovo da mi urade, pa ni detetu se ne skidaju točkići sa bicikla tako naglo...
A: Stvarno ne znam kako su mogli da budu takvi, užasnuta sam.
Možda zato što imaš četeres' pet godina, jebem te usta izborana.
