Grupna fotografija na kojoj je gomila dece koji mi danas na toj slici tako smešno izgledaju. Dečaci čuče, devojčice jedna do druge stoje, u sredini učiteljica mnogo višlja od nas, koja nas je namestila da nelagodno poziramo kako bi sve na slici bilo nekako na svom mestu. Trenutak detinjstva za ceo život - prvo naše zajedničko slikanje. Majke su nas tog dana posebno obukle, tog dana su svi morali da dodju u školu, jer prva školska slika je za dete posebna i velika stvar.
Gledam danas te goluždravce, lepo i uredno začešljane i obučene, i pokušavam da izračunam koliko godina je prošlo : jedna, dve..pet.......Petnaest celih godina. Ta deca su danas velika, neki su već svoji ljudi, i imaju svoju decu. Neki su se odselili, i davno im se gubi svaki trag, kontakti su prekinuti i o njima ne znam više ništa. Sa nekima se i danas vidjam i družim, neke sretnem retko, ponekad.
Mnogo je vremena prošlo, i neki su danas odgovorni i svoji, neko studira, neko odavno radi, poneko se udao i oženio, poneko i danas sedi u školskom dvorištu i bleji..Neko je i u zatvoru. Nismo više mali, sa godinama stigli su planovi, problemi, ambicije, snovi su sazreli..Dogodilo se toliko toga, život nas je bacio na razne strane, dao nam različite sudbine u ruke, da sa njima radimo šta znamo.
A na toj slici još stoje ta mala deca, i sačuvan u vremenu jedan trenutak, na neke bezbrižne i lepše dane i uspomene - prva drugarstva, prve igre, prve tajne, i sećanja koja ništa neće izbrisati. Sad znam koliko vredi