М
МајаПи·pre 14 godina

Staklene figure

Концерт. Док разуздана маса подиже руке, урла из свег гласа, скаче, игра, полива се пивом...и једноставано ужива у потпуности препуштена атмосфери...они – неми посматрачи...иако знају одлично текстове песама и иако су узбуђени и на граници да почну да уживају...не, ипак не чине то...остају укочени, уштогљени, ко посетиоци (па и гори) позоришта, концерта класичне музике... Стоје са стране, обично прислоњени уз ограду или какав зид и имитирају недостижне, неприступачне, узвишене, крхке фигуре, стаклене фигуре које ће се поломити ако их случајно дотакнеш и малићем...Стаклене фигуре којима је врхунац препуштања атмосфери повремено климање главом или ретко, лагано ударање ногом о земљу...
Ако их случајно, не д'о бог, додирнеш (забога како си само смео?!!!!) повући ће те и замолити да то више не радиш, замолиће те да се мало контролишеш и обратиш пажњу на своје неартикулисане покрете тела (мада их вероватно нећеш разумети, већ ћеш се насмејати, можда загрлити, пољубити и одскакутати даље), јер забога, иако си на концерту, и иако је шутка у току, и иако сви дивљају, дижу руке, вриште из свег гласа...он, који је дошао на концерт очекујући очигледно седишта и мир и тишину (што ме подсети на концерте Жељка Самрџића) док се на бини дивља..очекујући оно немогуће...он, недодирљиви нежни цветић жели да остане нетакнут и све време концерта избегава „опасности“ које му разуздана „примитивна“ маса упућује...бојећи се повреда, бојећи се уживања, бојећи се живљења.
Нежна, крхка, стаклена фигура.

31
+52

Komentari