Staklene figure
Koncert. Dok razuzdana masa podiže ruke, urla iz sveg glasa, skače, igra, poliva se pivom...i jednostavano uživa u potpunosti prepuštena atmosferi...oni – nemi posmatrači...iako znaju odlično tekstove pesama i iako su uzbuđeni i na granici da počnu da uživaju...ne, ipak ne čine to...ostaju ukočeni, uštogljeni, ko posetioci (pa i gori) pozorišta, koncerta klasične muzike... Stoje sa strane, obično prislonjeni uz ogradu ili kakav zid i imitiraju nedostižne, nepristupačne, uzvišene, krhke figure, staklene figure koje će se polomiti ako ih slučajno dotakneš i malićem...Staklene figure kojima je vrhunac prepuštanja atmosferi povremeno klimanje glavom ili retko, lagano udaranje nogom o zemlju...
Ako ih slučajno, ne d'o bog, dodirneš (zaboga kako si samo smeo?!!!!) povući će te i zamoliti da to više ne radiš, zamoliće te da se malo kontrolišeš i obratiš pažnju na svoje neartikulisane pokrete tela (mada ih verovatno nećeš razumeti, već ćeš se nasmejati, možda zagrliti, poljubiti i odskakutati dalje), jer zaboga, iako si na koncertu, i iako je šutka u toku, i iako svi divljaju, dižu ruke, vrište iz sveg glasa...on, koji je došao na koncert očekujući očigledno sedišta i mir i tišinu (što me podseti na koncerte Željka Samrdžića) dok se na bini divlja..očekujući ono nemoguće...on, nedodirljivi nežni cvetić želi da ostane netaknut i sve vreme koncerta izbegava „opasnosti“ koje mu razuzdana „primitivna“ masa upućuje...bojeći se povreda, bojeći se uživanja, bojeći se življenja.
Nežna, krhka, staklena figura.
