Malo obajašnjenje za sve ne-vegeterijance mekog srca...
Svinjokolj je velika periodična proslava koju slave svinje iz svinjskog kulta "Velike Kobasice na nebu", koje se završava kolektivnim samoubistvom.
Naime, ove svinje su toliko posvećene svojoj veri da one same izvrše samoubistvo, i to često činom sepuku-a (harikiri za neupućene), sa potonjim nabijanjem na ražanj... Tolika je njihova odanost Velikoj kobasici (i prvom Čvarku, njegovom sinu), da ni potpuno vađenje utrobe neće sprečiti njih da okončaju svoj naum.
Najveće i, logično, najvernije i najpoštovanije svinje će čak ići do te mere da će same da iskomadaju svoje telo i naprave kobasice, slaninu, čvarke i slično....
Tako da, dragi ne-vegetarijanci (ali ipak nežnije duše), činom žderanja prasića i prasećih proizvoda, mi zapravo iskazujemo svoje poštovanje prema ovim hrabrim, hrabrim svinjama...
Prijatno!

Nada da će Srbija kao sportska nacija konačno dobiti predstavnike na svetskoj golf sceni.

Period kad mozes da zoves ljude da probaju tvoju kobasicu.

Najsvetiji srpski praznik! Nekada je bio kako je kome slava, pa 29. novembar i prvi maj, a sada nema pravila i svaki dan može biti svinjokolj! Još da imamo i toliko para svaki dan bi i bio svinjokolj, ali avaj!

Смена политичара са власти након што су се товили четири године.

običaj koji toleriše klanje i donekle ublažava prirodnu žeđ za krvlju

postoji od pamtiveka: blatnjavo je, krvao, dimi i smrdi i miriše na čvarke, i baretinu i paprikaš, i baš sam se uželela cele te gužve koja se tad napravi. u sremu se zove i "zabijačka". Verovatno su to Slovaci uveli. A njihove kobasice su najbolje!!!

Period odmazde nad svinjama zbog H1N1 virusa.

dan kada sve smrdi na cvarke

29. novembar. Rano jutro, 5 sati. Dok se prva jutarnja rakijica polako gasi kafom I ratlukom, prave se poslednje pripreme oko rasporeda za klanje I lagano se oštre noževi. U velikoj oraniji se lagano podgreva voda za šurenje, dok naši stariji pomno biraju prvu žrtvu, od četiri nazimčeta, za ovaj svinjokoj.
Počinje skičanje I borba. Brnjica je oko nosa a iskusni strikan za rep drži svinju da bi se manje koprcala. U deliću sekunde sve je gotovo. Deda, stari majstor, jednim potezom noža rešio je sve probleme koji su do tada mučili prvo nazimče. Vešte majstorske ruke gloknama skidaju ošureni sloj kože I preostale dlake koje je brener možda preskočio, a za svaki slučaj tu je I brijač, čisto da ništa ne promakne. Dok mačke sa tarabe posmataraju potencijanu gozbu, polako se odvajaju slanine, kosti, vrat, rebarca, butovi I nezaobilazno salo za čvarke. Džigerica, mlada, sveže, odmah završava u tiganju da bi utolila glad vrednih majstora. Naravno u maramici I sa crnim lukom, kako drugačije. Dok se sprema obrok, od veterninara stiže I potvrda da je sa mesom sve u redu I da može da se jede, vrlo bitan moment.
Svako radi svoj deo posla, neki odvajaju salo od kožure, neki seckaju šnicle, neko melje meso za kobasice I džigernjaču. Sve funkcioniše besprekorno kao I svake godine. Velika količina crvene ljute I slatke paprika, belog luka, a ove godine se malo eksperimentiše sa ruzmarinom na snajkinu inicijativu, što deda baš I nije olako prihvatio, ali ok, preživeće. Ipak trudnoj snajki se ne zamera ništa.
Tako još tri puta. Svinjac je napokan prazan, par kanti punih vode polako uklanjaju I poslednje uspomene na doskorašnje hodajuće šunkice koje su do jutros bile tu. Ostaje još samo mali trag neprijatnih mirisa koji će vrlo brzo sa vetrom da nestane.
Vatra je upaljena, oranija sa tek stavljenim čvarcima počinje polako da krčka. Nezaobilazno veslo za mešanje I flašica rakije koja je posle celog dana već pri kraju, treći put, ali ovde ima poseban šmek zbog vatrice. Toplina spolja od vatre a iznutra od rakijice I iščekivanja na sveže, masne I slane čvarke. U drugoj šerpi se kuva domaće sveže mleko kojim će se čvarci preliti pre nego što budu gotovi da bi dobili onu lepu rumenu boju I da bi bili lepo mekani. Prirodno, gajba piva se ohladila da bi popunila ostale rupice u stomaku a I da bi san na oči lakše došao posle napronog radnog dana.