Јутарње буђење; тело се само облачи и умива, мислима сам у Уганди коју сам јуче гледао у неком документарцу на ТВ; чини ми се да гледам у животиње у близини Викторија језера док се приближавам аутобуској станци на којој је најмање 40 људи.

Посао; рутински покрети екстремитета и говорног апарата, вика, дрека&нервоза ме интересује ко Светислава Гонцића у филму "Октоберфест".

Повратак кући; исти досадни укућани. Салве глупих питања и обавештења шта сам све пропустио да урадим. Гледам кроз њих, скоро да их и не чујем. Ја једноставно нисам ту.

Кончно, окупљање са припадницима своје врсте.
Састајемо се, констатујемо да смо преживели још један дан без краја, отварамо флаше пуне анестезије за душу и колективно искључујемо своје аутопилоте...
Хвала им што постоје.