Млада жена је лежала на боку, гола, са чаршавом преко стомака, откривених дојки. Ногу савијених у коленима, док је кошчати део леве песнице гризла јако зубима. Гледала је у стари будилник на навијање на наткасни који је правио равномерне звуке. Казаљке никако нису ишле уназад.
По ко зна који пут је премотавала на тај кобни тренутак од пре 20-ак минута када ју је набрекло копље грађевинског радника абдоминално пробуразило без имало милости, начинивши жену од ње.
Ништа више није осећала.

Копљаник, окренут на супротну страну, је спавао тешким сном спокоја, као после истовара 10 тона беочинског цемента.
Несносно је хркао и Гордана је имала осећај да се никада неће пробудити. Или бар она то није желела. Штавише, све више се заносила мишљу да му олупа онај будилник о главу.

Спавач наједаред заропта ситно, па и то стаде. У тишини, из грла му се зачу високофреквентни, танани тон, налик оном који правимо при великом напрезању.
Собом се изненада проломи прасак сувог прдежа, сјурен муњевитом брзином из средњег дела дебелог црева, таквом силином, да се Гордана намах преплаши. Власник звука кроз сан задовољно замљацка устима, те уз полуосмех настави са једноличним, трочетвртинским хркањем, док је собу испуњавао несносан смрад човекове утробе.

Е, тако то, Гордо, звучи.

Горда шчепа будилник са обе руке.