17.00, stan porodice Milinković-Savić:
- Dušane, a što ti ne izađeš nekad s društvom u kafanu, nisi odavno? Znaš da ja nemam ništa protiv...
- Pa da znaš da i nisam, još od momačke večeri. Ali, ne mari, ja ne želim da mi se ti dosađuješ, cikili-mikili moj.
- Neću se dosađivati, ne brini, gledaću Rudolfa na 24 kičen. Izađi slobodno, samo pre toga skokni do prodavnice da mi kupiš sok od aronije i pakovanje tampona, treba večeras da dobijem...
- Nema frke, draga, evo letim.

17.10, ispred Maksija:
- Alo, Rale, šta se radi?
- Ma jesi li to ti, Milinkoviću? Ili si sad Savić, a?
- Hajde ne zajebavaj, nego šta radiš večeras, mogli bi da se nađemo na starom mestu?
- Moooolim, ne čujem dobro?!
- Mani se zajebancije, nego slušaj. Imam slobodno veče, je l' možeš da okupiš društvo?
- Nije problem, matori, nego ne mogu da verujem... Hajde večeras u 8, da i to čudo vidim...

21.30, kafana "Kod bele butine":
"Zaaaaaaapevajteeeee, sve one pesme stareeeee, sad ona drugog voliiii..."
Zvrrrrrr! Zvrrrrrr! Zvrrrrrrrr...
- Milinkoviću, to tebi zvoni mobilni.
- Momenat... Alo, alo! A ti si, dušo!
- Dušane, alo, kakva je to grozna muzika tamo?
- Pa u kafani sam, s društvom...
- Da, da, ja sam zaboravila kakvu vi muziku slušate... Nego slušaj, Dušane, puca mi glava, poludeću...
- Žao mi je, dušo, stvarno, popij lekić.
- Nemamo nijedan brufen u stanu, ni kafetin, ni andol, ništa... Je l' bi mogao da mi doneseš iz apoteke nešto, ne mogu da se pomerim.
- Ali, dušo, ovde su svi, kako sad da napuštam...
- Pa da, ti hoćeš da ja umrem... A ja sam tebe mogla da pustim da izađeš...
- U redu, u redu, dolazim... Ej, momci, iskrslo mi je nešto, vraćam se za sat, najviše sat i po...