Treba li čekati da se ima kvatro fantastiko: završen faks + stan (ili bar mogućnost da se isti iznajmljuje) + posao i dobra plata + kola, da bi se reklo sudbonosno da ili se ta rabota može i ranije obaviti, paralelno sa sticanjem kvatro fantastika, i da se zajedno i postepeno sa ženom kućiš i snalaziš?

Većina ljudi misli da treba zadovoljiti ta 4 uslova prije stupanja u brak, ili bar većinu od onoga što u te četiri stvari spada.

Međutim, u današnja netradicionalna vremena, zašto bi jedna tradicionalna institucija, poput braka, morala imati tradicionalno značenje?

S obzirom na to da se danas i onako ljudi razvode dosta često, zašto se ne bi onda i brakovi sklapali dosta ranije i bez zadoovljenja svih tih uslova?

Npr. zašto se brakom ne bi prosto ozvaničila neka duga i ozbiljna veza sa nekim do koga ti je stvarno stalo, a vi ne morate odmah nakon toga počinjati živjeti zajedno i sami sebe izdržavati. Može i dalje da bude sve kao i prije potpisivanja tog papira, a da potpisivanje samo označava volju i čvrstu odluku da se u budućnosti gradi zajednički život.

Npr. znam dosta jako dugih i lijepih veza koje su propale. A da su ozvaničene, možda bi opstale.

Sad me interesuje, da li je održiva jedna potpuno nova ideja, koja bi se sastojala recimo u ovome:

Nađeš konačno neku curu koja ti stvarno leži i baš se slažete i ide vam. I ta veza traje recimo godinu dana. I ti još ideš na faks, i ona još ide na faks. Nemate para, nemate stana, kola i svega ostalog, ali imate potencijal da to imate u budućnosati.

I vi prosto svoju namjeru da gradite zajedničku budućnost, svoj izbor, ozvaničite brakom, nakon čijeg sklapanja sve ostaje po starom, i dalje idete na faks, i dalje vodite studentski život, živite u domu ili sa starcima, ona sa svojim ti sa svojim, dok se ne steknu uslovi za ostvarenje zajedničkog života. Ali sve vrijeme se zna da ste vi u braku. I da namjeravate u budućnosti živjeti zajedno, imati djecu i tome slično. I naravno vi ste u vezi.

Zašto to pitam? Zato što su duge veze, gotovo uvijek osuđene na propast, a baš te duge veze su često sa osobom koja nam najviše odgovara i bile bi super da su pretvorene u brak. I onda nakon 5-6 godina jedne takve veze ona pukne, onda se smuvaš sa nekim bez veze, samo na osnovu privlačnosti, i odmah ide ženidba, jer si već u takvim godinama, i onda cijeli život, ili bar do razvoda imaš bezvezan brak.

A da si se oženio sa onom ranije, onda bi se znalo da imate ozbiljne namjere i ta veza vjerovatno ne bi pukla.

I još nešto, ranije stupanje u brak bi možda smanjilo broj starih momaka i cura.

Mnogi čekaju na ostvarenje svih tih uslova, i na kraju jedino što dočekaju jesu 40-e ili čak pedesete, a oni još nisu u braku, nit ima šta na vidiku.

P.S. To se naravno sve odnosi samo na ozbiljne i kvalitetne veze, ne zagovaram to da čim se smuvaš bilo s kim, odmah se ideš ženiti.

Oće Jovičić da se ženi!

Јовичићу , како ти на памет падају овакве теме , јебем ли га ?

Moji su bli na faksu kad su se uzeli. Ćale ga nije završio, keva ga je završavala malčice duže.

Гајба и редовна плата. ако може. Ако не, из петних жила повучеш да може. Мени би нпр било жао да родим дете а да не могу да му приуштим све што су мени моји.

Pade mi na pamet jer je Džimi pomenuo da ima ženu. A mlad je relativno. Sad ne znam jel stvarno oženjen, ili je riječ "žena" upotrebio žargonski za curu, ali i prije toga sam razmišljao o ovome.

A i imam neslavnih primjera u porodici, ujak u petoj deceniji neoženjen, tetka u šestoj neudata.

Moji su se upoznali kao studenti, dvoje su se tako smuvali a moja prva sećanja su bila iz njihovog studentskog doma, nije poznato da li za tako nešto više moraš da budeš hrabar ili lud. Nijedno nije završilo faks na kraju ali kad se sve sabere i nije loše ispalo, verovatno se ponekad kaju, nekad im je i može biti i drago al ko ga jebe, džabe plakati nad prosutim mlekom.

Sva životna lepota je baš u tome što nemaš pojma kako će stvari da ispadnu. Samo jedno je sigurno, niko se na samom kraju ne kaje što nije više radio ali mnogi se pokaju što nemaju kome da ostave ono što su stekli pa taman to bila koliba i tri ovce.

Е овако , ако нађеш цуру која те воли а волиш и ти њу , жени је па у том тренутку немао једне паре у џеповима. Јесте да је ово патетични клише ал' џабе ти што ћеш касније зарадит паре ако си пропустио једину љубав у животу. Не вјерујем у ону стару српску "Барем жена има колико оћеш" капирам да се човјек заљуби само јадерд у животу.
ПА ЗАР НИШТА НИСТЕ НАУЧИЛИ ИЗ ОНЕ БАЛАШЕВИЋЕВЕ ПЈЕСМЕ , МАЈКУ МУ !?

ЕДИТ

Прочитах овај пост , сам себи изгледам ко неки педерко. Лолок

А ко други но Јовичић. Женидба да, али пошто се с њом обично подразумева инстант производња деце, у том случају не. Мораш имат бар донекле извесну будућност за то...

Лол, економски проблеми се неће решити. Биће све горе и горе.

Evo sad sam ispravio štamparske greške iz prvog posta. Inače baš sa zanimanjem čitam vaša razmišljanja, a najviše bih se priklonio "pederko"-stavu Šerloka Holmsa :-)

nijesam ti čitao uvodni post jer ne mogu da vjerujem da toliko ima da se piše o tome. odgovor na pitanje je DA, NARAVNO, NIKAKO DRUGAČIJE!

E pa da si čitao uvodni post možda ne bi bio tako siguran, jer nisam bez razloga ovo pitao, iako se mnogima na početku čini da je odgovar jednostavan i takav kao što si ti napisao.

Ćuti vamo! Oženio sam se ima dvije godine. Odali smo šest godina. Pozavršavali škole, još se zajebavali dvije. Imali smo posao i žena i ja kad smo se uzeli. Auto imamo, moj kredit, stan imamo zajednički kredit, čekamo bebu, nije na kredit - rata plata sistem. Iskreno, sad mi je žao što se nisam ženio i ranije, jer sam spisko bogaoca na zajebanciju dok sam momkovao. Sad imam puno više obaveza i sikira nad glavom, ali mislim da nikad u životu nisam bio zadovoljniji.

Da li se treba ženiti bez onih uslova? TREBA, jer ko predugo čeka, ode biološki sat u pičku materinu, pogotovo kod žena. Naravno, podrazumjeva se da se moraš odreći nekih privilegija samačkog ili slobodnjačkog (svaka varijanta u kojoj ne dijeliš finansije s nekim) života, a i da budeš spreman da radiš neki lošiji ili slabije plaćen posao. S vremenom se pretvoriš u ono što možda sad kao slobodan prezireš ili od čega se užasavaš, ali bolje sa 20-30 godina nego poslije. Kasnije to puno teže legne.

simpatični mladiću Jovičiću, mož da pišeš koliko hoćeš o tome ali život obično demantuje sve druge varijante. a ja sam se do sada poprilično naživio. tako da odoh da pročitam uvodni post pa ti se javljam.

ma kako oćeš, koćeš da se ženiš, ženi se, konećeš, mojne.

Da.

ostajem pri prvom izjašnjavanju. tačno je da su duge veze često osuđene na propast ali su onda takve, po definiciji, i trebale da budu osuđene na propast jer im je to bilo suđeno. mada, ja sam dosta kasno počeo da ljubavim, tek nakon ispunjenja par stvari iz naslova. a opet pozdravljam i zajednički život bez stupanja u brak, znam dosta takvih slučajeva i ne vidim nikakav problem tu. i sam sam par puta živio tako, prije ženidbe.
poenta je u ovome da ako dvoje žele da imaju svoj život onda se to mora dešavati u svojih četiri zida bez uticaja sa strane, kako finansijskih tako i svih ostalih. nije ni to garancija da će uspjeti ali varijanta malo ćemo kod tvojih a malo kod mojih ne može da uspije. vidio sam to puno puta.

Чек, ако сам добро разумео, ти си настао у студентском дому и прве месеце живота тамо провео? Кул!

Немам жену званично, ал' ко да имам. За месец дана нам је 5 година.
Да, мислим да су потребна материјална средства за заснивање породице, уколико желимо да то буде срећна породица. Ко каже да је довољна љубав за срећну породицу, тај јебено сере и не знам у ком свету живи. Кад бих сад имао довољно пара, одмах бих се бацио на репродукцију и узгајање деце. Међутим, по некој мојој рачуници, за одгајање здравог детета је тренутно у Србији потребно минимум 400 евара месечно. Значи, ако хоћеш 2 детета, ти и жена треба да имате плату по 700 евра минимум (притом да не изнајмљујете гајбу). Што је, оно, привилегија у Србији.

ЕДИТ: Јбт, поштапалице из говора преносим и на тастатуру.
:лупа себи шамар:

Da ne pametujem mnogo, treba čekati povoljnu situaciju ali ne preterivati, ako nemaš stan, nemaš jbg, bitno da oboje imate stabilan posao, pa kućite kuću od nule. Ali bez sigurnog posla nikako, zašto mučiti eventualnu novorođenčad.
Pal Mal mislite o tome.

Lijepo je čuti to Džimi, i neka vam je sa srećom! Samo ipak čitajući tvoj post uviđam da realan život (recimo tih tvojih 5 godina), ipak čovjeka dobro spusti na zemlju i vrati u realnost, tako da mi se čini onaj moj početni post sad kao malo preidealistički i prenaivan, ali eto, napisao sam ga najviše možda zbog tih negativnih primjera iz porodice, koji su me naveli na to da pomislim: "Koji kurac čekanje svih tih uslova, ženi se, pa usput rješavaj uslove", ali to sve zavisi i od žene, u kom je ona fazonu.

Na ovoj temi pišu i žene Jovičiću!

Naravno da sve zaisi od žene, hehe

Aha, skoro dve godine, upravnik bio razuman čovek meka srca pa se pravio da ništa ne zna. Srećom bio sam miran pa je mogao da me čuva kako je ko stizao. Tada, za stare juge dom je bio prepun arapa, crnaca i azijata pa mi je nekako ostao u glavi kosmopolitski utisak da su ljudi šareni, nikad mi posle nije padalo na um da pitam kao ostala deca "a što je onaj tamo čika onako crn?"

Хвала, Јовичићу.

Пази, ја сам одмалена слично размишљао. Нисам живео у сиромашној породици, ал' опет, нисам могао ни да имам све што ми треба, ма колико то заслуживао. Притом, нисам никад био размажен, па да имам неке нереалне прохтеве. Моји су ми стварно ретко давали паре, а и кад би ми давали, морао сам да их некако зарадим, тј. да одрадим нешто за њих. Кева била у фазону ''Само ти учи школу, па ћеш да имаш паре, друго ништа није битно!''. Капирам зашто је тако размишљала (њу је чекао до јаја посао одмах након факултета, јер је у мојо селендри у то време живео само један једини дипломирани фармацеут), али мени је та филозофија била шит. И данас ми је шит.

Тек кад сам у средњој почео да примам неку стипендију, успевао сам да уштедим за неке ствари што ми требају, а тек кад сам кренуо на факс, почео сам помало да радим и зарађујем за неке своје хирове, све то да не бих морао да жицкам од родитеља.

Е, не бих волео да моја деца морају тако, волео бих да имају више од мене, наравно ако заслуже. Стварно нисам у фазону оних људи који кажу деци ''Шта ће ти паре, ко је мени давао кад сам био у твојим годинама?''

Много волим кад чујем овако неку причу. Имао би један од савршенијих увода у аутобиографију кад би је писао.

Мислим да те неке битне ствари (стан, посао) треба решити пре упуштања у нешто тако озбиљно као што је заснивање породице. Али не треба чекати да апсолутно свака ситница буде на месту јер... никад неће, вероватно. А има људи који чекају превише. Чуо сам за случајеве када су људи по 8 година били заједно и ништа. Јбте, 8 јебених година, еј! Младост цела!

Džimi slažem se sa tvojim razmišljanjem samo pazi da ne odeš u drugi ekstrem pa da ne razmaziš djecu. Ne moraš ti sad nužno nadoknaditi sve ono što je tebi manjkalo time što ćeš baš sve to njima obezbediti. Kad si ti uspio ispast čovjek bez svega potaman, mogu i oni.

Mislim da se Jovicic nije osvrnuo na jednu bitnu stvar,ili jeste al ja nisam procitao elem..
Zajednicki zivot i mogucnost dve osobe da se slazu u istom,znam brda parova koji su bili u vezi 5,6+ godina a onda se uzeli,tek tad poceli da zive zajedno a onda je to bio raspad sistema,neko tek tad otkrije sa kakvom sebicnom skotinom ima posla,neke navike preko kojih ne moze da predje itd..dakle ako uzmemo to kao ekonomsku situaciju(imanje sopstvenog stana) onda ona mora obavezno biti resena pre braka.To i ne mora biti strogo ekonomska stvar jer jelte neko moze imati stan a nemati posao.

Sve je stvar dogovora i mogućnosti. Ako oboje imate super posao, što da se ne venčate kad ćete kad tad skupiti kintu ili uzeti kredit za sve što vam je potrebno.
Što se mene tiče, dobar posao je preduslov za ženidbu, prvenstveno jer ženidba automatski donosi i prinove (u velikoj većini slučajeva).

Па оно , ја и рекох да је педераст , ал' тема то изизскује , и капирам да имам сасвим реалан став ал' нико неће да се сложи са мојом маленкошћу да им којим случајем не би отпале маље на грудима , или не дај Боже да изгубе способност да подригују док гледају текму и десном руком чешкају међуножје.

Ne treba čekati.
Što se pre oženiš pre ćeš da se razvedeš, a to je danas normalno.
Uvek kažem: bolje čovek da se ženi po drugi put 40oj, nego prvi put 35oj.

kada nađeš osobu sa kojom želiš da provedeš ceo život, jebe ti se za uslove. ako ih nemaš, ta ljubav će te ponukati da stvarate zajedno i stvorićete makar minimalne uslove za suživot.

kada si sa nekim iz navike, ili nekog tako retardiranog razloga, ni najbolji uslovi ovog sveta ti neće biti dovoljni da zasnuješ porodicu i uvek ćeš pronalaziti izgovore da izbegneš konačno vezivanje.

dok se ne ozakoni bigamija,nećse ženim.

Malo se miješa ženidba i potomstvo: za potomke ti, naravno, treba određena situiranost, a za brak i ne baš.

Znam ljude koji su uletjeli u brak, sa sve djetetom na putu, i bez završenog faksa i bez posla (tj. muž je imao posao, te moje drugarice ne), i nije baš da im je lako, ali nije ni smak svijeta. Izrodile djece, skućile se nekako, pomaže im ko stigne, jedan od ta dva para zapucao u Njemačku pa se i tamo snalaze kako znaju i umiju i - jebiga, sve je to za ljude.

Znam ljude, roditelje jedne moje prijateljice, koji su se vjenčali dok još ništa nisu imali, on završavao faks a ona tek počela da radi, pa poslije svadbe - svak svojoj kući, dok se ne steknu uslovi za stan i djecu. I evo već cijeli život provedoše zajedno, i to super!

S druge strane, jedna druga drugarica (koliko riječi sa drug-, bokte!) već odavno živi s momkom, imaju svoj stan, gajba vrh, oboje zaposleni, on ima strava posao, kupili nedavno i auto, i eto sad će kao "raditi na djetetu" (kakav izraz jebote :D) i vjenčati se. Ali nešto taj rad ne ide, ako se razumijemo... A zajedno su 10 godina.

Tako da: ne može se UVIJEK sve unaprijed planirati. Naravno da ne treba ići "grlom u jagode" i ko posljednji jadnik se vucarati po tuđim kućama (kod roditelja) sa djetetom a bez prebijene pare, ali mislim da su ljudi na mnogo šta spremni kad imaju motiv i da mnogo toga i mogu uraditi.

Zaključak: zavisi od osobe do osobe, i od situacije do situacije (ala sam mudra!). Ipak, mislim da ne treba čekati da se sve karte poslože, jer ta kula od karata zna i da se sruši, nenadano...

Mudro zboriš, Lulo :)

tačno lemajo: bin der, dan det :)
vjerovatno zato i postoje ove stogodišnje veze, koje na kraju jednog dana, "iz čista mira", propadnu.

ne propadnu sve, naravno, ali znate i sami da ima mnogo parova koji su zajedno 6-7 godina (ako još ne znate - znaćete) i onda se samo raziđu i za koji mjesec jedno, ili oboje, vjenčaju se s nekim koga znaju ni tri mjeseca. navika je jebeeena stvar.

Znam jedan takav. Bili skoro sedam godina zajedno, lik je skupio kintu za neki romantičan put preko vikenda i prsten kupio da je zaprosi na godišnjicu i ona ga mesec dana pred prošnju iznenađenja ostavi, i to najdžukačkije preko SMS-a.

Blago bi se izrazio ako bi rekao da se lik šokirao, dve nedelje sebi nije mogao da dođe, šetao ko zombi, dan-danas se čudim kako se nigde nije slupao kolima. Posle par meseci upozna finu devojku, oženiše se posle manje od godinu dana i upravo čekaju klinca.