Internet hrišćani
Посебна врста хришћана која се посебно поноси својим хришћанским врлинама - чедношћу, мирољубивошћу (ко тебе каменом, ти њега хлебом), поштењем, љубављу према људском роду итд.
Особа 1: Исус је имао велики курац лоло.
ИХ: Јебем ли ти маму у пичку! Научи да поштујеш туђу религију, Шиптаре!
--------------
Особа 2: Свети Сава је био геј лоло.
ИХ: Пуши курац, заклаћу те, усташо, пичка ти материна.
Komentari
- z
dal oni daju plus kad im daš minus?..ono "ko tebe kamenom ti njega lebom"..ko tebe minusom ti njega plusom..a? A?..minus...
- D
Jo papa +
- z
ima poentu defka ali je prežvakana tema...
- z
ko je krivac nije lud da prizna...
ne pada sneg majku mu...a ja se ponadao...
Srbin1389Па деизам и јесте нека врста секте
Uf, muda mi se zacrvenela...
Хришћанство није настало као секта.E baš jeste. Baš jeste. To je bila mala zajednica ljudi okupljenih oko jedne ideje, a koja je bila žigosana od strane Jevreja i Rimljana. Hrišćanstvo je postalo religija kada je rimski imperator skontao da će najebati jer je većina potlačenog naroda prelazila u hrišćanstvo zato što im je ono pružalo utehu.

Nije to ništa loše što su koreni hrišćanstva takvi, naprotiv. Mnoge ideje i stavovi hrišćanstva su dobri, ljudski. Sama srž je dobra. Mislim, svaka religija se poklapa po mnogim tačkama.
Ali, ljudski faktor je ono što sjebava stvar. Svako je tumačio stvari kako je mislio da treba. Ko zna kakva je Biblija zaista bila (Stari zavet je tek posebna priča) i ko zna koliko je toga tu izmenjano.

Није секта,Христос је доша и испунио речи старог завета,јевреји су требали да буду ти који ће га прихватити,али они нису замишљали Царство божије тако како га је Христ описао,већ на свој начин и убили су Христа јер су били љубоморни.исус Христ је трећи дан по смрти васкрснуо и тиме доказао своје речи и тако је почело хришћанство

Нажалост, о хришћанском моралу међу људима далеким од Цркве кружи много лажних стереотипа. И често такви стереотипи, који потичу од незнања, спречавају човека да схвати шта представља живот хришћанина. Да се тај живот не исцрпљује одласком у храм и паљењем свећа.
Човек који пожели да живи хришћанским животом, не схватајући смисао и његове принципе, ризикује да погреши. На пример, догађа се да се човек који не познаје смисао хришћанског живота, покушавши да иде у храм и следи заповести, затим разочара и оде од Цркве.
Из наше историје се можемо сетити "кромпирне побуне" - када су сељаци спаљивали кромпир који се тек појавио у Русији. Нису знали да је неопходно користити само језгро, већ су јели отровни омотач што је доводило до тровања. Тада су се гневили на кромпир и на државу која је увезла кромпир.
У тако глуп и опасан положај људе стављају незнање и погрешне претпоставке о ономе што не знају! Међутим, када је незнање уклоњено и када су они схватили како се треба односити према тој биљци, кромпир је постао скоро најомиљеније јело у руским породицама.
Да бисмо избегли сличне грешке, хајде да кратко размотримо три основне заблуде о хришћанском животу на које најчешће наилазимо.Ово сам преузео са сајта светосавље

@ Srbin1389 - ti zaista misliš da se ništa u "svetim" spisima nije menjalo? Zaista misliš da je sve tačno od A do Š?
Vidi, verujem da je Hrist bio jedan veoma pametan čova, inteligentan i nadasve pun optimizma kada je u onakvom okruženju odlučio da prodrma ljude. Ali, ti mitovi i legende su ništa drugo do lepo spakovane paganske priče. I to nije loše. Vera u nešto je ljudima potrebna. Da je sam Bog sišao sa nebesa (ili odakle već) ljudi bi (jer su takvi po prirodi) ti iskulirali. Jedino bi obratili pažnju ako bi On počeo da seje strah i trepet. I čemu to?
Zato je jedan vrstan čovek tog doba pretvoren u polu božanstvo - najbolje od oba sveta. Nešto kao Supermen danas. Ljudi su dobili nadu. I to je najbitnije - da veruješ u nešto, da imaš nadu da će se stvari promeniti. I to ne da čekaš da ti padne sa neba, već da se sam iscimaš, da sam sebi stvoriš neko blagostanje.
Sama srž je dobra.Ne.
Everybody says "Don't get angry" — I am angry all the time. I m full of brutal activities inside, so that is false. What these people are telling me I should be is something false, and because it is false it will falsify me. I don't want to live the life of a false person. I am greedy, and non-greed is what they are talking about. There is something wrong somewhere. This greed is something real, something natural to me; what they are talking about is unnatural. So, something is wrong somewhere. But I am not ready to change myself, to falsify myself, for the sake of being in a state of non-greed; my greed is a reality to me." I lived in the midst of people who talked of these things everlastingly — everybody was false, I can tell you. So, somehow, what you call 'existentialist nausea' (I didn't use those words at the time, but now I happen to know these terms, revulsion against everything sacred and everything holy, crept into my system and threw everything out: "No more slokas, no more religion, no more practices — there isn't anything there; but what is here is something natural. I am a brute, I am a monster, I am full of violence — this is reality. I am full of desire. Desirelessness, non-greed, non-anger — those things have no meaning to me; they are false, and they are not only false, they are falsifying me."Pređimo ovde: http://vukajlija.com/forum/teme/14732

Ево још ако вас не мрзи да читате,мада бисте требали ако милите да знате нешто о хришћанству,а у животу Библију у руке нисте узели
За многе људе, нажалост, представа о хришћанском моралу и средствима за њено достизање своди се искључиво на списак одрицања - не чини то и то, не сме се то и то.
Видевши такав списак, нецрквени човек га примењује на свој живот, чита из њега све што је набројано у списку и поставља питање: па шта остаје од мог живота и чиме испунити створену празнину?
Дакле, узгред, углавном проистиче следећи распрострањени стереотип да је тобож живот моралног човека неизоставно досадан и бљутав.
У реалности досадан и мучан је живот неморалног човека. Грех, попут наркотика, само привремено помаже у заборављању и удаљавању од те туге. Није изненађујуће да грешник, који мислено представи себи сопствени живот без тог наркотика, схвата да ће се сударити са зјапећом празнином и бесмислом који она заправо и јесте. Боји се тога и опет бежи ка греху, као "пас се враћа на своју бљувотину", и: "свиња се окупала па се у блату ваља" (2 Петр. 2:22). Долазе на ум речи Преподобног Исаака Сирина - он је поредио грешника са псом који лиже тестеру и опијајући се укусом сопствене крви не може да се заустави.4
Међутим, Господ у Светом Писму предлаже неупоредиво више: "уклони се од зла и чини добро" (1 Петр. 3:11). Понекад се у разговорима о моралу морални акценат ставља на први, "негативни" део ове заповести, док други део, који открива позитивну перспективу нове пуноће живота, није мање важан.
Неки мисле да ова заповест има хронолошки след, то јест да је у почетку неопходно уклонити се од зла, а да већ затим треба приступити чињењу добра. У стварности те ствари су међусобно повезане - чињење добра помаже уклањању од зла и уклањање од зла оставља више могућности да се чини добро.
Заповест "чини добро" показује да Бог за сваког човека има перспективу изобилног, насићеног, интересантног и благодатног живота. Добро вршено ради Бога чини живот осмишљеним.
Као што човек који је утонуо у грехе, нема скоро уопште времена да се бави добрим делима, тако и човеку који Бога ради и са Богом чини добро већ није до греха. Не зато што он непрестано седи и тресе се: "ох, како да не погрешим, како да не учиним то и то, како да не упаднем у то и то". Не, већ што се више врлина и благодат Божија изливају у његово срце, тим мање места у њему остаје за грех.
Наравно и хришћанин који је озбиљно ступио на духовни пут, па чак и искусни подвижник може да упадне у грех. Међутим, како је приметио Свети Игњатије Брјанчанинов: "огромна је разлика грешити намерно уз расположеност ка греху, и погрешити због заноса и немоћи уз расположење да се угађа Богу."5
Наравно и скитница која живи на ђубришту је прљава као и човек који је изашао из свог дома у новом оделу, али се спотакнуо и упао у бару. Међутим, свима је јасно да је разлика између једног и другог велика, пошто је за првог уобичајено стање и начин живота да буде прљав, а за другог непријатна несмотреност коју он хоће и може да исправи истог тренутка.
Ако је човек направио избор да буде са Богом и почео да сведочи о том избору својим делима и животом, њега већ ништа не може омести или поколебати, како је обећао Сам Господ: "Сваки, дакле, који слуша ове ријечи моје и извршује их, упоредићу га са човјеком мудрим који сазида кућу своју на камену; И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше вјетрови, и навалише на кућу ону, и не паде; јер бјеше утемељена на камену. А сваки који слуша ове ријечи моје и не извршује их, биће сличан човјеку лудом који сазида кућу своју на пијеску; И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше вјетрови и ударише на кућу ону, и паде, а пад њезин бијаше страшан." (Мт. 7:24-27)
Тако је велики значај испуњавања заповести Божијих. Без тога само именовање себе хришћанином, па чак и признавање Христа Господом не спасавају, јер Сам Он је рекао: "Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима." (Мт. 7:21)
Воља Оца Небеског није скривена од нас. Она је изражена у заповестима које нам је дао. Ако их творимо, "ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност. Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем." (Рим. 8: 38-39)
Неопходно је још нагласити и да саме заповести које нам је Бог дао нису случајне и не могу се мењати. Иако су заповести дате у одређено време, оне отварају пут ка врлинама, које су вечне. Управо зато њихово испуњавање омогућава човеку да постане свет, јер те заповести указују на вечне особине Божије.
На пример, ако човек држи заповест "не чини прељубу" (2. Мојс. 20:14) чувајући верност супрузи, самим тим он постаје налик на Бога, јер "Бог је веран" (Рим. 3:4). Ако чува заповест "не сведочи лажно на ближњег свог" (2 Мојс. 20:16), самим тим се уподобљава Богу јер је "Бог истинит" (Јн. 3:33). Тако свака заповест узводи ка једној или другој особини Светога Бога.
Из тог разлога што се човек више јача у њиховом добровољном испуњавању тим више постаје свет и сједињује се са Богом.
Зато на питање зашто је Бог људима дао управо такве заповести, постоји један једини одговор: зато што је Он Сам управо такав и те заповести су дате онима који желе да постану слични Њему и кроз то постану "богови по благодати".
Дакле, хришћански морал и живот по заповестима јесу истина, љубав, слобода, чистота и светост. Ко може то да схвати, биће му лакше да учини главни избор у свом животу - бити са Богом или против Њега.- z
volim vake rasprave...
http://vukajlija.com/internet-hriscani/252794
eto linka... još jednom pročitajte definiciju, primer obavezno...daklem nije prozivao prave vernike nego kvazivernike...što se primate...

Kad smo već kod citata, "oko dve hiljade godina pošto su razapeli nekog tipa koji je rekao da bi bilo super da budemo dobri jedni prema drugima" Autostoperski vodič kroz galaksiju.
Mislim da se čika Isus, garant fin i dobar čova, obrće ko prase na ražnju gledajući crkvu, koja maši poentu. Budi okej prema nekome, i to je to. Ako hoćeš, hoćeš, ako ne, ne.

@ Srbin1389 - nije ti potrebna bogomolja da bi verovao. Najveći hram se nalazai u tvome srcu i tvojoj duši i to je najbitnije.
али хоћу да кажем да је деизам производ људског незнања као и остале модерне секте.Jeste, svi smo mi glupi - hoće to.
Vidi, nijednog hrišćanina (ili vernika bilo koje religije) ne mogu nazvati glupim. To bi bilo neljudski i idiotski. Svako ima pravo da veruje u ono u šta želi da veruje sve dok ne povređuje sebe i druge, dok ne čini zlo i dok god je ljudsko biće vredno poštovanja.
Ono što je Džimi na jedan ne baš najbolji način pokušao da opiše u ovoj definiciji, je postojanje instant vernika, koji prvi krše sve hrišćanske stavove i načela. Tu spadaju i oni koji određuju ko je u pravu, a ko nije.
I da - smatram da su ovakve defke i posteri smorili za medalju.

Nemoj vako, Dzims, znas da nije bogougodno. A i Ljuba jos uvek nije ovo definisao. Gresnice!
Дакле, хришћански морал и живот по заповестима јесу истина, љубав, слобода, чистота и светост. Ко може то да схвати, биће му лакше да учини главни избор у свом животу - бити са Богом или против Њега.I opet ta presveta isključivost - dobar si ako bespogovorno veruješ; ako i za trenutak posumnjaš ti si protiv mene.
Čoveče - ako sam ja dobar čovek, koji si ti jebeni faktor da mi kažeš gde ću ja posle smrti da završim? 'ALO - KO SI TI? Ko je tebe odredio da deliš ko je podoban, a ko ne?
Ljudi sa takvim stavom nisu ništa bolji od onoga protiv čega su. Bole mene kurac ko je koje boje kože, veroispovesti, muzičkog opredeljenja i za koji klub navija AKO JE DOBAR ČOVEK! Zabole me baš!
To je nešto što mnogima nije jasno i koji će se krstiti (ili klanjati) a posle će onoga ko je različit prognati. Sramota!!!
- z
срање!
