То је то. Завршио си каријеру. Дотак'о си дно живота, ал не кроз песму, већ кроз сурову реалност која је својим животним мачом пробола главну артерију твог тела. Искористио си све прилике које ти је живот пружио. Изгубио си од чудовишта, а немаш више живота.

Изгубио си веру, наду, љубав, новац, патике су ти скинули скињаре на Бањици, изгубио си жељу за животом и БусПлус твога живота. А нема шверца. Пуко ти је тикет на Барсу (играо си 3+, а они након 1926. дали свега 2 гола). Твој хрчак је угинуо, риба је остала у другом стању са другим, а кева ти је нашла ризле у фармеркама. Безизлазна ситуација.

Заглављен си између станице Зоо и Термопилског кланца. Упао си у безнађе великог беспућа који те чека. ЕПС је искључио струју целој Србији, тако да више не видиш ни светло на крају тунела. Тужно гледаш комшијину краву која је стеона, тужно гледаш како туђи Југо-и пале на кеца, а са сузом која прети да кане гледаш твоју најбољу другарицу, вечиту симпатију, како оперише крајнике локалном Кристијану Роналду, док му нежним покретима деснице, прелази преко набубрелог шорчића.

Не можеш ни да се убијеш, јер немаш муда за то. Остајеш павијан заувек, упавши у провалију звану френдзоун, смрт, или већ како.

Јебеш га баки, нема меса.