odabrana
Фрајкор
Фрајкор·pre 10 godina

Ona misli

Недавно сам кумовао. Бепче, девојчица.
Мама, тата, како ћемо?
Куме, да ми теби кажемо како нећемо: немој ове данашње кратеже и помодарије: Миа, Теа, Ива, Уна,Ања, Ења, Иња... Сара? Добили смо дете, а не чизму. Тара?! Па кад порасте, да слушам магупчиће како се хвале да су се пели на Тару... И немој неке Пелагије, Евпраксије, Геновеве и тако то. За све остало, куме, теби на вољу.
Дао сам детету име Милена. По заувек ми драгој особи, чији дан одласка рачунам као дан свршетка свог детињства.
Познајем три Милене: 20, 40 (замало) и 60 година. И све три ме гледају блаженим погледом и са осмехом, јер свака од њих мисли, најозбиљније мисли, да сам детенцету дао име управо по њој.
***
Провукао сам се некако кроз Славију у Краља Милана, па одмах десно у Милутина, узбрдо. На раскрсници са Његошевом "стоп" и пешачки. Његошевом, одоздо, од Цветног трга, иде она, држећа и утегнута. Памтим је из студентских дана - ништа конкретно: гледање испод обрва, ситан немушти флерт у пролазу. Препознао сам је упркос толиким протеклим годинама; она мене, таман и да је обратила пажњу, тешко да би.
Ступа на пешачки, корача као по манекенској писти, витка, усправна, свесна, "такете-такете-такете...". Ја држим крш у брзини на пола квачила, турирам да не угаси, узбрдица, а за мном колона.
Она мисли, ја турирам за њом...

Ово горе су примери. Дефиниције нема. Од Адама наовамо, није се родио тај који би успео да дефинише. Нити ће.

27
+64

Komentari