Petar Luković
Кажу да се критичар постаје неостваривањем у струци. Онда онако фрустриран, кренеш да пљујеш по свом еснафу. Наш Перица мора да је рођен са ушима залепљеним за дупе и тако са наглашеним одсуством слуха, постао рок критичар. И достигао зенит, та музичка громада, исмевајући нишког Квазимода, сиротог Нешу Галију.
А онда су дошле деведесете, и Перица се самопрокламовао у друштвеног аналитичара. Од тада је наш Перица изасрао сијасет анти-српских текстова, прво наручених од својих пријатеља, а касније само за свој ћеиф. Навадио се.
Никад мејнстрим, увек андерграунд алтернативне опозиције, опречног анти-става квази-интелектуалцима. Ваљда само он зна где тера и у шта све не верује.
И тако се наш Перица једног јутра пробудио сав подбуо од абнормалне количине Скендербега испијеног са секретаром тиранског културног центра, депримиран од туцета џоинта попушених са бившим колегама из Ферала, повишеног крвног притиска од силних туфахија изједних са напреднијим представницима покрета младих сарајевских вехабија и у огледалу спазио своје , од филозофских размишљања и прогресивне мисли, у браду зарасло лице, те му се обратио добро познатим тоном:
''Шта тражиш у мом стану, матер ти јебем клеро-фашистичко-православно-четничку? Марш из моје авлије!'', и жустрим кораком прескочио ограду терасе на трећем спрату свога, од замонашене тетке, наслеђеног стана и завршио на плочнику, тик поред травњака парка посвећеног краљевачким жртвама комунизма. На радију је, гле апсурда, ишла она Цецина:
*...на том месту где сам пала, остала је мрља мала...*
**Definicija je napisana za Mizantrophy II**
Komentari
- A
I ja ga mrzim. Trebalo je da ga opleteš čvršće. Ovo mi je prva ispod crte, al' nadam se da prolaziš dalje.
